U Srbiji niču kuće napravljene od blata: Pandemija i rat u Ukrajini oživeli gradnju prirodnim materijalom

Pandemija koronavirusa i rat u Ukrajini doneli su, između ostalog, višestruko poskupljenje građevinskog materijala, pa i značajan rast cena kuća i stanova. To je, sa druge strane, donelo i veće interesovanje struke i građana za povoljniju i ekološki prihvatljiviju gradnju prirodnim materijalima. 

Ovo za Euronews Srbija potvrđuje Dragana Kojičić, arhitektica koja na promociji starih tehnika gradnje radi duže od decenije. Ona objašnjava da upravo aktuelna situacija utiče na to da tako zapostavljena zemljana arhitektura koja je karakteristična za ovo podneblje, sada doživljava neku vrstu renesanse.

"Imamo zemlju koja je glinovita. Stavljamo je u neku kadicu, potopimo je uveče da bi glina počela da reaguje. Dodajemo joj seckanu slamu i konjsku balegu da se malo učvrsti taj sloj", kaže Kojičić.

Ona objašnajva da je to recept za prirodni zemljani malter u Kelebiji, na severu Vojvodine. Na drugom mestu i receptura je drugačija. 

"Rođena sam u Vojvodini, završila sam studije osnovne u Vojvodini, a nikad nismo pričali o zemlji kao o materijalu. Odnosno, samo na jednom predmetu. Pa na početku, pre deset, 12 godina kada sam počela bilo je jako teško. Ljudi su puni predrasuda. Živimo u Vojvodini sa svim tim problemima koje kuće od zemlje imaju, ali ne zbog kuća od zemlje, već zbog načina na koji ih održavamo, zbog pogrešnog načina", kaže Kojičić.

Sa pandemijom koronavirusa i trendom okretanja selu i životu u prirodi, stvari su, kaže, počele da se menajaju. Interesovanje za ono čime se bavi, odnosno za građevinski materijal koji je gotovo besplatan, drastično je poraslo. 

"U principu sam materijal ne košta ništa. Ideja je da zemlju kopamo iz samog dvorišta, odnosno iz blizine. Slama isto, ako se uzme posle žetve, ne košta mnogo. Ono što jeste zahtevno je ljudski rad", objašnajva ona.

Upravo, nove okolnosti na tržištu dovele su, kaže, do velikih pomaka i višestruko povećale i broj studenata, arhitekata, inženjera koji dolaze na radionice, poput ove u Kelebiji. 

Jedna od njih je i inžinjer za materijal Miljana Marković iz NIša koja je iz grada na jugu Srbije u Vojvodinu došla da isprlja ruke i to sa razlogom.

"Volela bih da pravim sopstvenu kuću od zemlje jednog dana. Volela bih i da da pomažem ljudima koji su zainteresovani da grade objekte tog tipa i možda eventualno da sa nekim krenem u ozbiljniji posao što se tiče arhitekture zemljane u Srbiji i šire. Poskupeli su materijali klasični za gradnju i mislim da se ljudi osvešćuju po pitanju ekologije i po pitanju održivosti generalno", kaže Marković za Euronews Srbija.

Profesionalnog interesovanja ima, nedostaje institucionalno

Da među mladima ima zainteresovanih za zemljanu arhitekturu, potvrđuje i građevinski inženjer iz Subotice i nekadašnji predavač na fakultetu Lehel Horvat. Ipak, dodaje, nedostaje institucionalna podrška da ta priča zaživi u Srbiji.

"Priča se o tamo nekoj ekologiji, a ovo se ne podržava. Blato nema PDV, slama nema PDV, ogrevno drvo koje je razbacano po šumi nema PDV. Znači, ja se ne pojavljujem u poreskom sistemu i zato to nikoga ovde ne zanima", objašnajva Horvat.

I dok više od decenije pokušava da uveri i donosioce odluka i zajednicu u dobrobiti prirodnih materijala, Dragani, čini se, to slabije uspeva u najbližem okruženju. Jedan od njih je upravo njen sin koji je tog dana došao na gradilište kod mame, ali, kako kaže Dragana, on je samo tu da nadgleda. Na pitanje novinarke Euronews Srbija čime bi se on bavio kada poraste i da li mu se dopada posao njegove mame odmahuje glavom.

"Ja ne volim balto. Blato je fuj", bio je direktan.