Dačić: Srbiji iz BiH izručeno lice koje je organizovalo transport Fatona Hajrizija Dodeljeno 60 miliona dinara za nabavku video-nadzora u srednjim školama u Vojvodini

Top tagovi

Kosovo i Metohija Izbori u SAD 2024. Rat u Ukrajini Kriza na Bliskom istoku

Društvo

"Nasilje prema ženama je društveni problem, a ne privatni": Gošće Euronews Srbija o tome kako izaći iz ovog problema

Komentari

Autor: Euronews Srbija

07/12/2024

08:08

Euronews Srbija

veličina teksta

Aa Aa

Veliki broj slučajeva nasilja u porodici gotovo nikada ne stigne do zvaničnih organa, jer ga žrtve ili neko iz njihovog najbližeg okruženja, a ko zna da se nasilje dešava, ne prijavi. Žene, žrtve nasilja su različite dobi, socijalnog, obrazovnog statusa, ali sa istim problemom - kako izaći iz kruga nasilja, šta država čini da bi ih zaštitila i kako da nastave život dalje?

MUP je ovim povodom, u saradnji sa UNDP-om Srbija, snimo i objavio snimak na društvenim mrežama u kojem podstiče sve one koji trpe nasilje da ne oklevaju i da ga što prijave. Poručuju da umesto komšiji, nasilje prijavi policiji.

"Nasilje u porodici nije privatna stvar. Umesto da ćutimo ili okrećemo glavu, pokažimo hrabrost i solidarnost. Tvoje ćutanje hrani nasilje, umesto komšiji, prijavi policiji", stoji u njihovoj objavi na Instagram profilu.

View this post on Instagram

A post shared by МУП Републике Србије 🇷🇸 (@mupsrbije)

Sagovornice Euronews Srbija saglasne su oko toga da o nasilju prema ženama ne treba da se priča samo tokom obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv nasilja prema ženama i 16 dana aktivizma. Kažu da je ovo tema koja treba da bude aktuelna 365 dana, kao i da su ravnopravnost i bezbednost svake žene prioritet institucija, ali i da je to ustavni princip.

Majorka policije Bojana Otović-Pjanović kaže da je praksa pokazala da kada se sazna da žena trpi nasilje u porodici, pokazalo se da je ona već prošla kroz mnogobrojne cikluse nasilja koji i dalje traje. Uvek se, objašnjava, desi neka prelomna tačka kada one odluče da prijave nasilnika i svojom odlučnošću mu stane na put.

"Tek negde posle onog momenta kada deca osete ili kada deca kažu da ne mogu više da prihvate takav način života, onda se jedna majka osmeli i ohrabri. Često one reaguju i kada vide da nasilje počinje da se preliva i na decu, jer ona tada oseti potrebu da ih zaštiti. Najmanji broj prijava je zapravo i prijava iz komšiluka koji su svedoci da se nasilje dešava i koji znaju da nešto nije u redu u komšijskom domu", kaže ona.

Zbog toga je video koji je objavljen, kaže, poruka da nasilje nije privatna stvar i stvar pojedinca, već celog društva.

"To je sistemski problem kojim moramo svi zajedno da se bavimo jer je, kao što svi znamo, prag tolerancije na svaki oblik nasilja, a posebno nasilje u porodici nulti", kaže.

Na pitanje zbog čega je kampanja važna i poruka koju šalje, Maja Đunić iz UNDP-a Srbija kaže da je cilj da se ženama poruči da nasilje treba da prijave, i da u tome nisu same.

"Naša istraživanja su pokazala da više od 75 odsto žena ne prijavljuju nasilje zbog straha od nasilnika. Takođe negde više od polovine njih to čini zato što ih je stid i sramota od komšija, od zajednice, od porodice i to su neki elementi koji generalno sprečavaju žene da se obrate policiji, da potraže pomoć", kaže Đundić.

Objašnjava da one žive i u strahu zbog raznih "etiketa" koje mogu određeni pojedinci da nametnu i da to obično prate komentari u smislu zbog čega se nije razvela ili zbog čega jednostavno ne ode iz takvog nezdravog okruženja.

"Nasilje koje žena trpi nije njena privatna stvar, nego da je to javni problem na koji svi treba da utičemo. Kampanja je šira jer se obraćamo zajednici koja i treba da pruži podršku ženama da znaju da nisu same, da nakon što prijave nasilje ne znaju da je to kraj i da sam proces traje dugo i da im je podrška izuzetno značajna", kaže Đundić.

Prijava kao prevencija da nasilje ne eskalira

Otović-Pjanović objašnjava za Euronews Srbija da zapravo svaka prijava može da bude i prevencija kako nasilje ne bi eskaliralo i može da spreči nastupanje najtežih neželjenih posledica. Kako dodaje, reč je o preventivnom modelu zakona, gde se govori o žrtvi i mogućem učiniocu krivičnog dela.

"Mi ovde govorimo o događajima koji nemaju elementa niti obeleženja, niti prekršaja, niti krivičnog dela. Naime, upravo podnošenjem te prijave i pozivanjem policije, ukazivanjem, mi omogućavamo toj ženi da ne bude sama, da teret odgovornosti, borbe sa svim tim izazovima i problemima koje je do tada imala, ne nosi sama. Da vidi da je sistem uz nju", kaže.

Objašnjava kada se nasilje prijavi, nadležne institucije reaguju i shodno slučaju prave individualni plan podrške i zaštite žene.

"Dolazi do izricanja hitnih mera koje se izriču zbog neposredne opasnosti da može da dođe do krivičnog dela ili prekršaja. Policija te mere donosi na trajanje od 48 časova, a kasnije se na predlog tužioca od strane sudije za prethodni postupak one produžavaju na još 30 dana", kaže ona.

Kako dodaje, ovde nije kraj, već nadležni pokreću dalji sistem mehanizama kako da se žena zaštiti kroz građansko-pravne postupke i koje ženi omogućuju zaštitu na duži postupak.

"Veoma je često praksa da se na sastancima, kada zaseda grupa za koordinaciju, zove sama žrtva da bi ona iznela šta bi njoj u datom trenutku prijalo i da se pravi analiza svega do tada. To znači cela anamneza, jedna porodična, od početka - kada je nastalo nasilje, kada je počelo da se dešava, gleda se ekonomski status žene, mogućnost da sama nastavi, da doprinese da se samostalno brine od deci", objašnjava ona.

Kaže da ni tu nije kraj, već da kroz saradnju sa nevladinim sektorom i u zavisnosti od podrške koja se daje ženi i da joj se pomogne da na što bezbolniji način izađe iz svega.

"Imamo izvanrednu saradnju i sa nevladinim i civilnim sektorom u smislu od pružanja psihosocijalne podrške, nezavisno od one podrške koje pružaju institucije sistema, kao što je Centar za socijalni rad, znači i podrška koja se pruža u saradnji sa njima i kroz institut besplatne pravne pomoći, koje ćemo malo više oživeti u narednom periodu. Cilj je da se rasterete tužilaštva i Centri za socijalni rad koji su inače podnosili tužbe u ime žena", objašnjava.

Đundić kaže da se se od 2000-tih dosta promenilo u korist žena, ali navodi da ima još dosta posla. Važno je to što, objašnjava, su institucije počele da prepoznaju da se nasilje u porodici dešava, da to jeste problem.

"Kada smo početkom 2000-tih donosili prve strategije i protokole, bilo je opravdano da vam ljudi iz sistema kažu da neće sada zbog jednog šamara ili jednog tanjira prosipane supe da govore da je to nasilje u porodici. To su govorili sudije i tužioci. Tražili su kontinuitet u izvršenju krivičnog dela. Bilo je novo i za sistem", kaže ona.

Sa druge strane, dodaje Đundić, tema je i bila kako se žena ponašala u tom odnosu, šta je ona radila i to se mahom, navodi, više odnosilo na širu javnost.

"Mi smo tada bili usmereni najviše na to da dođemo do toga da je nasilje u porodici društven problem i da je on društveno neprihvatljiv", dodala je.

Kako izgleda kada žena dođe i prijavi nasilje?

Pojačana tenzija u partnerskim odnosima može da bude znak međusobnih problema, ali i uvertira za nasilje. Statistike pokazuju da nasilnici mogu biti muškarci bilo koje profesije, nivoa obrazovanja ili materijalne situacije. Zbog toga je, saglasne su sagovornice, važno da se reaguje na vreme.

Što se policije tiče, Otović-Pjanović kaže da su svi predstavnici institucija prošli obliku koja im olakšava da znaju kako da prepoznaju i kako da postupaju u ovakvim predmetima.

"Što se tiče procene samog rizika, to rade nadležni policijski službenici koji su opredeljeni da se bave isključivo tom problematikom. Oni rade check listu, to je lista rizika na osnovu kojih ćemo opredeliti da li se radi o riziku niskog, srednjeg ili visokog intenziteta", kaže ona.

Nakon toga, objašnjava, se prikupljaju određeni parametri sa te liste kao što su razgovor sa ženom, sa komšijama i na taj način se prikupljaju određeni podaci kako bi se procenio rizik.
To su, objašnjava ona, i prve informacije do kojih nadležni dolaze. Ministarstvo unutrašnjih poslova, dodaje, ima širok spektar mogućnosti da dođe do određenih informacija o osobi koja je prijavljena da vrši nasilje, kada se radi procena rizika.

"Prikupljaju se informacije na osnovu podataka koje ima Centara za socijalni rad. Na primer da su oni u jednom trenutku bili u procesu razvoda braka koji je išao sporazumno i nije bilo naznaka nasilju. Ili preko evidencije koju vode tužilaštva. Na primer da se proveri da li je nasilnik počinio neko drugo krivično delo ili je gonjen zbog nasilničkog ponašanja", dodaje.

Kaže da sistem nije uigran, da je potrebno još dosta toga da se unapredi, ali napominje da je svakako poruka da es žene osnaže i prijave nasilje.

Đunidć dodaje i da su mediji važna karika kada je u pitanju ova tema, jer svojim izveštavanjem koje bi trebalo da bude po standardima novinarske profesije, treba da upute žene i ukažu na to da nisu usamljene u svemu, kao i da znaju kome bi trebalo da se obrate za pomoć.

"Kada su kampanje u pitanju, medij pomažu. Međutim, kada se dese određeni slučajevi onda odmognu i onda nam je svih ovih 16 dana što govorimo u medijima na preventivan način džabe. Često su mediji ranije objavljivali fotografiju žene, kuće, ili su čak objavljivali adrese i neke izjave komšija koji su je komentarisali. Dosta se promenilo, li potrebno je još. Mi sa grupom novinarki protiv nasilja radimo na tome da dođemo do medija i da sugerišemo kako bi trebalo da izveštavaju o nasilju, a da to ne bude preneseno na pogrešan način", rekla je Đundić.