Igre 
Karim je iz Burundija došao pre skoro tri godine, a od oktobra ima i indeks: Koliko je izbeglica u srpskim školama
Komentari27/10/2024
-14:03
Karim Nsengiumva izbegao je u Srbiju iz Burundija pre skoro tri godine. Kada je odlučio da mora da ode iz svoje zemlje, jedino što je znao o Srbiji bilo je da ovde može da dođe bez vize. Kupio je kartu u jednom pravcu, rezervisao hotel i uputio se u nepoznato. Danas je brucoš na Višoj elektrotehničkoj školi, učestvuje na književnim večerima, fotografiše i oduševljen je prirodom u Srbiji, a za naš narod kaže da je veoma gostoljubiv.
"Kada sam odlučio da odem iz Burundija, odlučio sam da dođem baš u Srbiju. Imao sam priliku da dođem ovde bez vize. Nisam imao mnogo izbora gde mogu da idem bez vize, a odluku je bilo potrebno doneti brzo. Na put sam krenuo sam. Ništa nisam znao o Srbiji, ni gde ću biti. Samo što sam znao je hotel koji sam rezervisao", rekao je Karim za Euronews Srbija, na gotovo tečnom srpskom jeziku i dodao da je odmah na aerodromu "Nikola Tesla" podneo zahtev za azil.
Kaže da mu je bilo veoma teško kada je doputovao, da je bio izgubljen. Uzeo je taksi i zaputio se u hotel, a onda nam je kao anegdotu ispričao da ga je taksi koštao mnogo više, jer "taksista nije znao engleski jezik i nismo dogovorili cenu vožnje".
Ti prvi dani su kaže, bitli naporni, puni neizvesnosti čak i oko toga šta će da jede. Ispričao nam je i kako je izgledao prvi odlazak u prodanicu.
"Uzeo sam šta sam mogao da prepoznam da bih mogao da jedem, otišao sam na kasu, dao evre, a prodavac mi je rekao da ne mogu tim novcem da platim, već da mogu samo dinarima. Nisam ni znao šta je dinar", naveo je Karim i dodao da je još manje razumeo - "go to the menjačnica".
Ovako opisuje svoje prve dane u Beogradu, a na pitanje kako vidi život u Srbiji, ko iz topa odgovara:
"Sada sam kao pravi Srbin. Srbija mi je kao prava majka. Ako bog da da dobijem azil ili državljanstvo, ostaću ovde zauvek. Volim Srbiju kao svoju državu", kaže Karim i dodaje da je čak dobio i srpsko ime - Đorđe, od svog stanodavca.
Povezane vesti
Na pitanje kako je odlučio da upiše studije elektrotehnike, kaže da je to započeo i u Burundiju, ali da nije završio zbog egzistencijalnih problema. Počeo je da radi kao novinar i fotograf, a onda je došto do nekih situacija koje su za posledicu izazvale mogućnost da njegov život bude ugrožen. Zato je i otišao iz zemlje.
Pre indeksa - ispiti iz srpskog
Pre upisa na Višu elektrotehničku bilo je neophodno da nauči jezik, a najteže mu je bilo da savlada prideve, predloge i padeže. Na studijama su ga kaže lepo prihvatili, bili su u početku zbunjeni, ali kad su kolege studenti čuli da zna srpski želeli su da saznaju više o njemu. Zanimalo ih je i šta misli o Srbjiji i koliko mu je teško bilo da nauči naš jezik.
U slobodno vreme, Karim fotografiše, ide na književne večeri, obilazi Srbiju. Posetio je Novi Sad, Valjevo, Užćice, a želja mu je da ode na Kopaonik. I kako je istakao, zahvalan je državi Srbiji što mu je omogućila da ovde živi i studira, kao i UNHCR-u i IDEAS-u na pravnoj pomoći i stipendiji.
"Kharimu je u zemlji porekla bila ugrožena bezbednost zbog bavljenja novinarskim i fotoreporterskim poslom. Zbog opravdanog straha za svoj život, uputio se ka Srbiji. Odmah po dolasku obratio se Centru za istraživanje i razvoj društva IDEAS za pravnu pomoć i izrazio želju da traži azil. Međutim, iako je u tom momentu o Srbiji malo znao, ubrzo je shvatio da je zapravo to zemlja u kojoj želi da ostane i nastavi svoj život", rekla je Tamara Vlaškalin iz NVO "IDEAS".
Kako je dodala, Kharim u Srbiji studira zahvaljujući UNHCR-u i programu DAFI, tj. Nemačkoj akademskoj inicijativi za izbeglice Albert Ajnštajn. Stipendija obezbeđuje troškove školarine i džeparac koji omogućava studentima da se posvete i nekim vannastavnim aktivnostima i to je odlična šansa za izbeglice i tražioce azila koji žele da nastave školovanje.
"Najpre je bilo potrebno nostrifikovati Kharimova dokumenta koje je poneo iz Burundija, a onda je morao da položi prijemni ispit na srpskom jeziku, jer tražioci azila i izbeglice u Srbiji upisuju fakultete pod istim uslovima kao i domaći državljani", dodala je ona.
Koliko je dece izbeglica u školama u Srbji
Vladimir Sjekloća, direktor Centra za kriznu politiku i reagovanje kaže da deca iz migrantske i izbegličke populacije u Srbiji imaju zagarantovan pristup osnovnom i srednjem obrazovanju.
Povezane vesti
"Deca pohađaju škole u mestu gde žive - trenutno ih je najviše iz centara u Krnjači u Beogradu i Vranju, dok je prethodne školske godine to bio slučaj i u gradovima Bujanovac i Šid. Na individualnom planu, ponekad postoje određene poteškoće prilikom upisa, ali su brojni primeri pokazali da postoji iskrena volja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, posebno školskih uprava na nivoima lokalnih zajednica, da se te prepreke otklone i deca upišu školu". navodi Sjekloća za Euronews Srbija.
AP Photo/Amel Emric
Dodaje da se najveći broj školske dece iz ove populacije nalazi se u Beogradu, jer se tu nalaze dva centra za azil, kao i najveći broj porodica koje su ostvarile pravo da žive na privatnoj adresi, takođe i u Vranju gde se nalazi centar koji prihvata Ukrajinske izbeglice. Što se tiče višeg i visokog obrazovanja, studenti iz populacije prisilno raseljenih pohađaju različite fakutete i više i visoke škole, uključujući i master studije, najčešće u Beogradu.
Sjekloća ističe da ih zanimaju slikarstvo, primenjena umetnost, biohemija, računarstvo, IT, ekonomija, zubna protetika, fizioterapija itd.
Povezane vesti
"Najveći broj njih su stipendisti UNHCR-ovog DAFI fonda za izbeglice. Najviše teškoća imaju roditelji dece koji se upisuju u predškolsko obrazovanje jer se od njih očekuje da se plati celokupan iznos zbog neusklađenosti zakona, kao i odluka koje se donose na lokalnom nivou koje ne prepoznaju ovu populaciju. Generalno, deca, prema nekim procenama, čine 13 odsto stanovnika kolektivnog smeštaja (dok je u prethodnim godinama taj broj iznosio oko sedam-osam odsto)", rekao je Sjekloća.
Upravo imajući to u vidu, kako kaže Sjekloća, postoji potreba za struktuiranom podrškom i pomoći u integraciji i obrazovanju.
"Poređenja radi - u prethodnih skoro deceniju - fluktuacija prislilno raseljenih je bila mnogo veća, manje su se zadržavali u Srbiji, a samim tim odgovor pružalaca usluga bio više koncentrisan na neposrednu pomoć i zaštitu od rizika (krijumčarenja ljudima, hrana, smeštaj, medicinska pomoć i slično). Sada - potrebe dece i mladih izbeglica usmerene su više na sveobuhvatniju podršku u inkluziji i integraciji, koja uključuje i pomoć u obrazovanju", naveo je on.
Promo/Marija Marković, CRPC
Na pitanje koliko je važna integracija dece, odgovara veoma te ističe da je dece i mladih izbeglica i tražilaca azila dugotrajan i težak proces.
"Tu prvenstveno mislimo na jezički jaz. Zatim, oni često moraju da ulažu dodatne napore da bi savladali aktuelno gradivo i nadoknadili prethodno, naročito ako se naknadno upišu u razred.
Centar za kriznu politiku i reagovanje organizuje časove srpskog jezika u različitim centrima za azil kako bi omogučili da deca imaju određeno predznanje srpskog pre upisa u školu.
"Vodimo mentorski program podrške dece koji putuju bez pomoći staratelja i/ili roditelja, a koji se školuju u Srbiji. Takođe, pomažemo i deci izbeglicama i tražiocima azila koja su u Srbiji sa roditeljima. Pružamo podršku njihovoj inkluziji, što podrazumeva mentorsku pomoć i podršku u savladavanju svakodnevnog školskog gradiva, zatim časove srpskog, pomoć u pripremanju za upis u srednje škole i fakultete", navodi Sjekloća.
Pomažu pri nostrifuikaciji diploma i svedočanstava, prekvalifikaciji, nabavci knjiga, pribora, opreme.
"Mladima — pomažemo da nađu poslove preko letnjeg raspusta", naveo je Sjekloća.
Govoreći o problemima sa kojima se deca susreću u obrazovnim sutanovama kaže da dobacivanja i sličnih situacija znaju da prate ove đake tokom školovanja.
"Situacija zavisi od slučaja do slučaja, odnosno od sredine do sredine. Generalno, đaci u školama na opštinama bliže centrima za smeštaj imaju više iskustva i kontakta sa izbeglicama, od nekih drugih delova naše zemlje. Sada se situacija polako menja, izbeglice su duže u Srbiji i mnogo se radi na njihovom osnaživanju, kao i na upoznavanju osnovaca i srednoškolaca sa pitanjima prisilnih migracija, kao i na međusobnoj kulturnoj razmeni. Naša organizacija radi u saradnji sa resornim ministarstvom, KIRS-om i UNHCR-om mnogo na prihvatanju različitosti koje su uslovljene poreklom, jezikom, verom i svim ostalim svojstvima koje osobe iz populacije prisiljno raseljenih sa sobom nose.
Posebno smo ponosni na razvoj Programa kulturne medijacije na Filološkom fakultetu UB, čime stvaramo generacije školovanih mladih stručnjaka, filologa i sličnih profila, koji stiču znanja potrebna za bavljenje ovom mladom profesijom kod nas i nosioci su promena kada su predrasude u pitanju", zaključio je Sjekloća.
Komentari (0)