Amerikanac sa istetoviranom srpsko-američkom zastavom o svojoj ljubavi prema Srbiji: "Kad umrem, sahranite me u Sićevu"

Kada je Čarls Kater daleke 2010. godine prvi put došao u Srbiju, niko u njegovom okruženju nije verovao da će se zadržati duže od mesec dana. Međutim, skoro četrnaest godina kasnije, ovaj Amerikanac je vlasnik srpskog pasoša, kao i privatne firme u Novom Sadu, a sebe i u budućnosti vidi upravo u Srbiji.

"U poslednjih devet godina sam leto provodio u Americi, a ostatak godine u Srbiji. Međutim, 2024. bi mogla da bude prva godina koju ću celu provesti ovde", kaže Kater u razgovoru za Euronews Srbija.

Sve je počelo od Fejsbuk grupe

Čarls Endrju Karter rođen je u selu Lejkšor u američkoj državi Ilinois u skromnoj porodici. Otac mu mu je bio poljoprivrednik, a majka radila u lokalnoj upravi. Po završetku studija, ušao je u svet trgovine automobilima i godinama živeo u Čikagu.

"Tada ništa nisam znao o Srbiji, sem o glupoj propagandi kojom su nas hranili tokom bombardovanja. Ali znao sam jednog Srbina, koji je radio za mene", priseća se Kater.

Radio je šest dana u nedelji i dobro zarađivao, ali je, kaže, živeo mizernim životom. Jednog dana ga je jedan od kolega iz prodajnog tima u usputnom razgovoru pitao da li je nekada čuo za Fejsbuk stranu koja se zove "Mrzim SAD".

"Bila je to 2010. godina i ja sam bio nov na Fejsbuku. Pomislio sam: 'Ko to mrzi Ameriku?' Jer sam ja sa Srednjeg zapada i mi smo velike patriote. Američki mediji su mi uvek ispirali mozak da smo najbolja država na svetu i da bolje nema. Zato nikad nisam čuo za takvu grupu", priseća se naš sagovornik.

Kada je otvorio društvene mreže da vidi o čemu se radi, primetio je objavu jednog Srbina iz Zrenjanina i počeo je s njim da se dopisuje.

"Razmenili smo nekoliko uvreda, a onda počeli da se dopisujemo, pa se povezali i na Skajpu. Pričao mi je o američkom bombardovanju Srbije, o čemu sam ja vrlo malo znao, sem što sam mislio da je to nešto za dobrobit sveta, pošto su nas tome učili u Americi. Ukratko, pričali smo mnogo i on me je pozvao u Zrenjanin", kaže Čarls.

"Srpski pasoš je stvar ponosa"

Ostalo je istorija. Čarls se nakon turističke posete Srbiji zaljubio u zemlju i njen narod i počeo da na društvenim mrežama svoje pratioce upoznaje sa njenim lepotama i istorijom.

Počeo je da posećuje Srbiju svake godine i pomaže studentima da se uključe u američki program "Work and Travel". Stekao je, kaže, mnogo prijatelja.

Dobar glas o njegovom promovisanju Srbije u inostranstvu stigao je i do Vlade, koja mu je 6. juna 2020. dodelila počasno državljanstvo.

"Ja sam jedina osoba u mojoj porodici sa dvojnim državljanstvom - državljanstvom zemlje koju volim i do koje mi je stalo, o kojoj mislim, sanjam u kojoj živim i radim. Stiven Sigal je dobio takođe počasno državljanstvo, ali ja se za razliku od njega nisam sam prijavio. Meni su dali. Šta više možete da tražite? To bi bilo kao kada bi vaša omiljena zemlja na svetu bila Mauricijus i vlada Mauricijusa vas kontaktira i da vam počasno državljanstvo. To je apsolutna čast", kaže Čarls.

Državljanstvo mu je, kaže, olakšalo život, utoliko i što je ovde pokrenuo biznis, za koji uredno plaća porez, a sada može i lakše da putuje.

"Američka vlada ograničava putovanja na Kubu, ali sada sa srpskim pasošem mogu da idem bez problema. Išao sam u Jermeniju sa srpskim pasošem bez vize, a mogu i u Rusiju, Kinu... Imam i lakši pristup zemljama kao što je Iran, sa kojima Amerika nema dobre odnose. Ali je srpski pasoš na prvom mestu stvar ponosa", podvlači naš sagovornik.

Kaže da ga ne dotiče to što 99 posto Amerikanaca nije ni čulo za Srbiju i što je mešaju sa Sibirom. 

"Istetovirao sam povezane američku i srpsku zastavu, jer sam toliko ponosan na to", rekao je Čarls.

Lepote srpskih sela

Čarlsu je teško da nabroji sve razloge zbog kojih je zavoleo Srbiju, ali naročito ističe koliko se popravio kvalitet njegovog života. 

"Otkako živim u Srbiji, više nisam na lekovima. Snižen mi je krvni pritisak. Zdraviji sam. Srećniji sam nego što sam ikad bio u životu. Ovde živim život vez stresa", kaže Kater. 

Kao velike prednosti ističe priuštive zdravstvene usluge, ali i osećaj sigurnosti koji ima, jer za razliku od Čikaga, ovde može da se kreće gde hoće u bilo koje doba dana ili noći. I za hranu ima samo reči hvale, a naravno i za rakiju.

"U Americi takođe obično ne pijem brendi - ovde pijem rakiju. Zapravo, baš dok razgovaramo na stolu mi je četiri godine stara šljivovica, tako da sam se pretvorio u prototip srpskog preduzetnika ovde", šali se Kater. 

Svojim prijateljima iz Amerike, pored tradicionalnih specijaliteta, uvek preporučuje da iskuse život na srpskim selima.

"Među njima su i dva sela za koja verovatno nikad niste ni čuli: Ragodeš, koje je u Opštini Pirot i koje sam posetio sa prijateljem. Nalazi se na selu, i u u njemu živi jedna baka, koja je mislila da sam špijun. Mučio sam se i zadihao dok sam se penjao uzbrdo, dok je ta 85-ogodišnja žena trčala ispred mene. Gaji svinje koje slobodno šetaju u njenom vrtu. Peče čak i svoju rakiju. Potpuno je samoodrživa", kaže Kater.

Drugo selo koje preporučuje je Sićevo.

"Kad umrem, želim da budem sahranjen u Sićevu. To je prelepo malo mesto blizu Niške Banje na jugu Srbrije. Nalazi se na velikoj planini i ima fudbalski teren sa pogledom na planinu. Svuda smo šetali i kraj čije god smo kuće prošli, zvali su nas da sednemo, da probamo rakiju i vino, a zatim zvali i komšije. Znate, kad vas tako tretiraju, osećate se kao zvezda", ističe Čarls. 

Ono što Srbiju čini posebnom, prema njegovom mišljenju su - njeni ljudi.

"Ljudi su izuzetno prijateljski nastrojeni, naročito ako ste stranac. Pa tehnički, ja više nisam ni stranac, jer sam i ja državljanin Srbije, ali ljudi su tako srdačni, prijateljski nastrojeni, gostoljubivi... Ljudi ovu zemlju čine onakvom kakva jeste. Uvek sam pozvan na slave, rođendane, venčanja... Stalno zovu na kafu, a to znači da možemo da sedimo dva sata i ćaskamo. To me je učinilo boljim", kaže naš sagovornik.

Još, kaže, nije naučio srpski jezik, a progres mu otežava to što mnogi u Srbiji govore Engleski.

"To je moj naveći neuspeh i najveće kajanje. Kad sam živeo u Meksiku, morao sam da naučim španski, jer sam bio primoran. Ovde gde god da dođem, svi govore engleski. Tvrde da govore 'slabo', ali uvek zapravo govore dobro", ističe Čarls, dodajući da planira uskoro da počne da pohađa časove u školi jezika.

Nikad dosta proslava

Srpski državljanin planira da obeleži i Novu godinu po julijanskom kalendaru, a voleo bi, kaže, da počne da slavi i svoju slavu.

"Mislim da bi svaka osoba iz Amerike to trebalo da iskusi. To je fascinantno. Te količine hrane... I nikad ne možete da kažete da ste siti, jer oni nastavljaju da vas hrane. Zato mi teško pada naročito Sveti Nikola, jer sam pozvan na mnogo slava. Moram da smišljam izgovore da na neke od njih ne odem, jer ako odem, moraću da pojedem samo po malo i da onda odem na drugu slavu, pa na sledeću, pa još jednu...", kaže Kater.

On ističe da mu je dvojno državljanstvo omogućilo da iskusi najbolje od oba sveta, a kada pogleda u budućnost, vidi sebe u Srbiji.

"Upravo sam otvorio firmu ovde koja se zove 'Charlie's Truck and Trailer Sales'. Sklopio sam partnerstvo sa velikom srpskom firmom za prodaju kamiona u Americi i prodajemo njihova vozila. Sada kada sam državljanin, ovde ću dočekati i penziju. Imam i zdravstveno osiguranje i svoje najbolje prijatelje Srbe", zaključuje Čarls Kater.