Majkl Džej Foks: Ako nemate ništa na čemu biste mogli biti zahvalni, nastavite da tražite

Majkl Džej Foks kaže da se oseća "natprosečno, za čoveka oštećenog mozga". Šezdesetogodišnjak koji se već dugo bori sa Parkinsonom, do sada je preko svoje fondacije prikupio preko milijardu dolara za traženje leka protiv te podmukle bolesti

"Ljudi često misle da Parkinsonova bolest može da se vidi, ali to nije tako. Ono što ne vidite je ono što je čini teškom - nedostatak unutrašnjeg žiroskopa, osećaja ravnoteže ili periferne percepcije. Ja sam kao brod na olujnom moru u najvedrijem danu", kaže glumac u svom intervjuu za američki list AARP.

Kada je dobio dijagnozu te bolesti 1991. godine, lekar mu je rekao da mu je ostalo još 10 godina koliko će moći da se bavi svojim poslom, ali je on uprkos svim očekivanjima nastavio da glumi još 30 godina. Međutim, prošle godine je objavio da napušta glumu, jer već neko vreme ima probleme s govorom. 

Razlozi za sreću

Majkl Džej Foks rođen je 1961. godine u Edmontonu u Kanadi u radničkoj porodici kao najmlađi od petoro dece Bila i Filis Foks. Voleo je hokej, ali zbog niskog rasta, morao je da se pomiri sa činjenicom da verovatno nikada neće postati vrhunski sportista i rešio da se okuša u glumi. 

Prvu ulogu dobio je u seriji "Leo i ja" kada je imao samo 15 godina, posle čega je odlučio da napusti školu i okuša sreću u Holivudu. Roditelji su ga uvek podržavali i kaže da sebe i dalje smatra srećnikom.

profimedia

"Ipak, teško je objasniti ljudima kako sam srećan, jer takođe imam Parkinsonovu bolset. Neki dani su teški. Neki dani su teži od drugih. Ali ova bolest je samo stvar koja je zakačena za moj život. Ona nije vozač. Pošto ja imam sredstva, imam i pristup stvarima kojima drugi nemaju. Ne bih zalazio u to da poredim svoje iskustvo sa iskustvom lika koji dobije Parkinsona, zbog čega mora da napusti posao i traži način da preživi. Tako da sam ja zaista srećan", kaže Foks.

Iz mračnog perioda ga izvukli "Povratak u budućnost" i Muhamed Ali

Njegov optimizam naišao je na ozbiljno iskušenje pre tri godine, kada je otkriveno da ima benigni tumor kičmene moždine. Hirurzi su uspeli delimično da ga uklone, ali je morao ponovo da uči da hoda. Oporavljajući se od teške operacije, pao je u kući i polomio ruku, zbog čega je morao dugo da nosi fiksator. Upao je u mračan period.

"Ja nemam morbidne misli u glavi, ne plašim se smrti. Ali jesam prošao kroz tu tamu", kaže on, objašnjavajući da ga je iz nje izvukla zahvalnost. 

"Zaključio sam da zahvalnost čini optimizam održivim. A ako nemate ništa na čemu biste mogli biti zahvalni, nastavite da tražite, jer optimizam nećete tek tako dobiti. Ne možete da čekate da stvari postanu sjajne, pa da budete zahvalni na njima. Morate da se ponašate na način koji to podstiče", smatra Foks.

Veliki podsticaj bila mu je popularnost filma "Povratak u budućnost", koja ne jenjava ni posle svih ovih godina, ali i sećanje na Muhameda Alija, koji je takođe bolovao od iste bolesti.

"Ranije sam izbegavao da gledam sebe u serijama koje sam radio kao mlađi, jer sam tada bio zdraviji i nisam pokazivao znake Parkinsona. Pitao sam se kako je bilo sa Alijem, s kojim sam se sprijateljio. On je bio neverovatan sportista pre bolesti. Zato sam posle njegove smrti pitao njegovu ženu Loni da li je ikada gledao snimke svojih mečeva. 'Gledao ih je satima', rekla je ona. 'Obožavao je to!' I pomislio sam da bi i ja trebalo da to volim. To je nasleđe, neki grafit koji ostavlja poruku optimizma", kaže glumac.

"Želim da demistifikujem i normalizujem Parkinsonovu bolest"

Nakon što je završio snimanje serije "Spin City" sa Debrom Bruks osnovao je humanitarnu fondaciju za pronalaženje leka protiv Parkinsonove bolesti i do sada je u nju uloženo više od milijardu dolara.

"Kad sam dobio dijagnozu, proveo sam sedam godina krijući to i ne učeći ništa novo o tome, a kasnije sam shvatio da su drugi izolovani i nemaju centralnu ujedinjujuću silu. Zato sada, pored toga što pružam podršku nauci preko fondacije, ja sam i motivator i neko ko pokušava da demistifikuje i normalizuje Parkinsonovu bolest i da izbriše bilo kakav stid ili osećaj da bi trebalo da bude skrivena. Jer, nažalost, neizbežno je da se ona vidi. Uvek će biti ljudi koji će reći: 'Zašto moraš neprestano da govoriš o tome?' Pa, činjenica je da je moje postojanje dokaz ove bolesti i ne želim da to ulepšavam", kaže on.

AP/Charles Sykes

On je u intervjuu za AARP poručio svima koji boluju od Parkinsonove bolesti da vode aktivan život i ne dozvole da se izoluju i marginalizuju.

"Možete da živite s tim. Ljudi nekad kažu da im je rođak ili roditelj ili prijatelj umro od Parkinsona. Ne umirete od Parkinsona - umirete sa Parkinsonom, jer kad ga imate, imate ga doživotno, sve dok ne nađemo lek, a na tome vredno radimo. Dakle, da biste živeli s njim, morate da vežbate, budete u dobroj formi i dobro jedete. Ako ne možete da vozite, nađite alternativu. Održavajte prijateljstva. Nemojte reći: 'Nemam ništa da kažem Bobu'. Bob možda ima šta da kaže vama. Samo ga pozovite", kaže Foks.

Upitan kakvo nasleđe očekuje da će ostaviti na ovom svetu, odgovara: "Nadam se da su moja deca pozitivan uticaj na svet. Nadam se da će ljudi uživati u mom glumačkom radu i dobiti nešto od toga. Na dubljem nivou, nadam se da će ljudi videti iskrenost u stvarima koje sam rekao i uradio. Ako sam pomogao bilo kome sa Parkinsonovom bolešću i to je odlično. Cenim svrhu i priliku da pomognem preko fondacije, da sam deo nečega što bi moglo da bude tako moćno i promeni život i svet. Pored toga, a ovo je čisto stvar taštine, mnogi dobri gitaristi su mi proteklih godina rekli da su počeli da sviraju zbog 'Johnny B. Good' scene u filmu 'Povratak u budućnost'. Ako sam išta dobro uradio u ovom životu, to je da sam Džona Majera naveo da uzme gitaru!"