Stefan Milenković kakvog do sada niste upoznali: Zagrejan sam i dalje za violinu, ali bih voleo da naučim da letim

Virtuoz na violini. Umetnički ambasador platforme "Srbija stvara", upravnik Gradske koncertne dvorane u Novom Sadu, a od jeseni i profesor Univerziteta umetnosti u "srpskoj Atini". Ali muzika nije jedina sfera interesovanja Stefana Milenkovića. Podjednako je posvećen vožnji motora, skokovima iz aviona, tangu, jogi...

"Sva ta moja razna interesovanja i hobiji su ogledalo mene i ja sam primenjivao istu disciplinu, isti pristup posvećivanja tim aktivnostima", kaže u razgovoru za Euronews Srbija Stefan Milenković, koji će 30. maja nastupiti sa orkestrom "Muzikon" u Botaničkoj bašti.

Joga, motor, plesovi, borilačke veštine... Šta je zahtevalo i više discipline i upornosti u poređenju sa onim što zahteva violina?

Ništa ne može da se poredi sa violinom u tom smislu. Obično jedan instrument počinjemo da vežbamo i učimo sa tri godine. Dve i po ili tri godine, to je neka donja granica, rekao bih, ali veoma česta startna tačka i trebaju godine i decenije da bi se dostigla neka uspešnost u samom baratanju violinom. Jednostavno užasno težak instrument. U učenju sviranja klavira, koji je isto tako veoma zahtevan, sam početak je na neki način manje zahtevan, jer vi odmah možete proizvesti ton ili čak akord bez ikakvog predznanja. Naravno, problem su ovi sledeći tonovi. Ali na violini ne možete to učiniti odmah, jer vam trebaju meseci ili godine da biste proizveli ton koji je lep ili dopadljiv. Sve ovo drugo i borilačke veštine i motor i joga i padobranstvo i tango, sva ta moja razna interesovanja i hobiji su ogledalo mene i ja sam primenjivao istu disciplinu, isti pristup posvećivanja tim aktivnostima. Neka od njih su nepresušna.

Joga se vežba celog života, to je proces i to je poenta da se koncentrišemo na proces, a ne na završnu fazu ili produkt, destinaciju. Tako da se i za to može reći da je to životni projekat, ali u kompleksnosti ništa ne može da nadmaši violinu i to je možda razlog zašto sam i dalje toliko zagrejan za violinu i muziku jer uvek osećam da mogu nešto novo da naučim, da nisam dostigao ono savršenstvo, da nisam odsvirao svako delo koje sam hteo još uvek, da uvek ima neki novi projekat koji bih želeo da istražim, neki novi izraz. I s obzirom na to da je ovo reproduktivna umetnost, koja ima i produktivan element, ali i s obzirom da mi sviramo dela koja su već napisana, fascinantno je to koliko su ona versatilna i koliko nas drže svojom dubinom i publika koja može da sluša to jedno delo na toliko raznih načina, izvođenja. Kombinacije su u tom smislu nepresušne i to je ono što me, između ostalog, vodi napred.

Privatna arhiva

Da li ste strah od visine savladali prvim skokom ili tek nekim narednim?

Lokalni strah od visine imam i dalje, jer ne volim visinu koja je povezana sa zemljom, merdevine, skele, visoki spratovi.., to mi i dalje nije svejedno, nije mi prijatno. Što se tiče samog skoka iz aviona, pa trebaju vam stotine skokova pre nego što se taj strah minimizuje, ali i dalje taj strah nije potpuno eliminisan, jer bilo bi i malo čudno da ne osećate ništa pred izlazak iz aviona. To je ipak, kao što je neko rekao, neprijatan gest u neprirodnom okruženju. Tako da taj strah postoji, ali to je sastavni deo izazova u toj aktivnosti. Mi osećamo taj strah, ali uprkos straha mi i dalje izlazimo iz aviona i onda uživamo u tom nestvarnom okruženju, u tom gestu koji ne može da se opiše rečima. Donekle, to osećam i u muzici pred sam nastup, sličan osećaj, neke treme, iščekivanja i želje da sve bude baš onako kao što sam zamislio. A onda kada krene koncert, nakon prve note, to je skok vere, da tako kažem. I onda nema nazad, u tom smo trenutku i to je onda čista energija koju usmeravamo ka publici.

Privatna arhiva

Koji sport ili veštinu biste voleli u nekoj budućnosti da savladate?

Ima tu mnogo stvari, manjih ili većih koje bih voleo da upoznam ili savladam. Uvek sam imao želju da naučim da letim, odnosno vozim avion. Pošto je to jedan projekat koji zahteva ono što sam najmanje imao, a to je vreme, to je konstantno vreme, ne samo u smislu protoka nego i meteoroloških uslova, da biste bili konstantni i mogli da ređate sate. To je onda ostalo kao jedna želja, ali jednog dana bilo bi fenomenalno da naučim da letim. Otom-potom. Nek za sada to ostane jedna lepa želja, pa videćemo.

NS EPK Jelena Ivanović

A kada biste do kraja života morali da svirate jednu kompoziciju, koja bi to bila?

To je strašno teško pitanje. Ah... Mogao bih da se suzim eventualno na kompozitora, onda možda i kompoziciju. Ali ako bih baš morao da odaberem jednu, onda bi to bila Bahova Čakona jer ona u sebi sadrži toliko lepote, zahtevnosti, raznovrsnosti, izazova za izvođača da mi se čini da je možemo i sviramo je celog života nalazeći uvek neki novi izraz, savlađujemo neke nove prepreke, menjamo našu interpretaciju. U ovom trenutku mislim da mi to delo ne bi nikada moglo dosaditi.

Da birate theme song za Novi Sad, koja bi pesma najbolje opisivala buduću Evropsku prestonicu kulture? 

"I Feel Good" Džejmsa Brauna, jer mora biti fenomenalan osećaj taj Novi Sad, koji je uvek bio jedan grad koji je vrveo od kulture, odisao jednom divnom, plodnom atmosferom za stvaralaštvo, da je sada to i oficijelno potvrđeno i da će zaista biti centar kulture 2022. godine i centar događanja u čitavom regionu. Apsolutno to zaslužuje i kao što je naš divan osećaj što ćemo biti deo tog grada i živeti tu, mislim da je isto tako divan osećaj i za svakoga iz Novog Sada.

Gde niste, a voleli biste da svirate?

NS EPK Jelena Ivanović

Nema mnogo mesta na kojima nisam svirao. Naravno, ima mesta na kojima nisam svirao i uvek će ih biti, ali govorim u onom praktičnom smislu zemalja i gradova i sala na kojima se održavaju koncerti. E sad, pitam se da li bi bilo izvodljivo, a znam već odgovor na to pitanje, da se svira na Mont Everestu. Znam da ne može, jer bi mi to bio poslednji koncert u životu ako bih skinuo rukavice na -58. Isto tako pitam se kako bi bilo svirati u svemiru, u orbiti. Mislim da bi bilo dosta teško ili čak nemoguće pošto mi koristimo i gravitaciju da proizvodimo zvuk, ali pitam se kako bi to izgledalo. To su neka mesta o kojima nekad razmišljam ili sanjarim, a sve ovo drugo je bilo ili će biti pre ili kasnije. Nemam neispunjenih želja u tom smislu.

Nastupali ste pred Reganom i Gorbačovom, a pred kojim državnikom biste danas rado svirali?

Kada sam svirao za Gorbačova, Regana, papu, to nije zato što sam ja lično, kao dete hteo da sviram za njih. Te prilike su se ukazale i meni je bilo zadovoljstvo, iako nisam u potpunosti sagledavao veličinu tih ljudi, kao što ni većina dece prosto ne obraća pažnju na te stvari. Tako da se u tom smislu nije mnogo promenilo ni dan danas, a to je da je moja muzika nešto što gledam kao jednu univerzalnu vrednost koje se držim. Violina je univerzalan simbol kojeg se držim, a ako na mom koncertu bude neki državnik - lepo. Ako žele da dođu i uživaju u onome što radim, nemam ništa protiv. Ja sviram za publiku, sviram za sebe, sviram iz ljubavi prema muzici i violini i svako je dobrodošao da dođe na koncert i da uživa u onome što ja i mi kao umetnici radimo.

NS EPK Jelena Ivanović

Znate li koliko ste kilometara do sada prešli putujući zbog nastupa?

Iskreno ne znam, ali imam neki parametar. Pre nekoliko godina sam dostigao status sa jednom od kompanija u Americi – to su ti statusi gde se skupljaju milje i, recimo, na 25.000 milja imate jedan, na 50.000 preletenih u toku godine dobijate drugi, na 75.000 treći.., a ja sam imao taj maksimalni status, takozvani "1k" što znači 100.000 milja (to je oko 160.000 kilometara) preletenih jednom kompanijom te godine, i tu ne računam druge kompanije s kojima sam leteo. Nije svaka godina toliko intenzivna, ali sigurno preletim nekih 70.000 milja godišnje. Kad pomnožimo to sa nekih 40 godina karijere, pa pretpostavimo da nije baš svaka godina bila tako intenzivna kad sam bio mlađi, to je mnogo, mnogo hiljada milja, odnosno mnogo vremena provedenog u avionu. Doduše, volim avione, volim da putujem, da letim i volim to vreme koje mi je skoro kao neko slobodno vreme, gde me niko ne može dotaći, prekinuti... Mogu da gledam film, odspavam... Volim što imam samo dva izbora za jelo. Tako da se meni život pojednostavi, kao da imam jednu pauzu. Volim aerodrome. Ne pada mi to teško, a sve zbog toga što je to sredstvo koje me vodi mom cilju, a to su koncerti i stvaralaštvo, da radim ono što volim. Osećam da je ceo taj proces pozitivan za mene.

Oprobali ste se i u pokeru. Na koga ili na šta danas ulažete sve karte?

Lenka Keleman

Prvo i prvo, moram da kažem kao neko ko je igrao poker: retko ulažite sve karte. Nemojte ulagati sve vaše čipove tek tako, osim ako niste sigurni 100 posto da imate najbolju kombinaciju karata od svih na stolu (smeh). Onaj koji sada sve više i više igra neke lepe, dobitničke karte, koje su sve vedre i nasmejane, to je naš sin Nikola. Nadam se da ćemo ga osposobiti da zaista jednog dana zna sam da proceni verovatnoću da li u njegovu korist ili ne, i da u životu uvek ide sigurnim koracima, otvorenih očiju i uma, otvorene duše, da je uvek nasmejan i da mu bude lepo s drugim ljudima, a i da drugima bude lepo u njegovom društvu. To je nekako bio naš cilj, plan od početka, a to je da kao osoba bude zaista otvoren, a sve ovo drugo je nešto što dođe, mehanika, da ne kažem kozmetika – šta će da radi, gde će da živi, to nije toliko bitno. I u tom smislu mislim da je on taj koji će uvek imati položene sve karte na stolu u životu i ići punim srcem kroz život, mislim da mu ništa drugo ne treba za dobar, lep život, a ni nama..   

Kažemo život je čudo. Zbog čega je to za vas istina?

Zar nije čudo, ako pogledamo, bez obzira na to koliko svako od nas ima manju ili veću inklinaciju da planira, organizuje, predviđa? Opet, kada pogledamo unazad bilo čiji život, koliko toga se desi i dešava bez naše kontrole i mimo naših očekivanja, bilo kakve sposobnosti ili talenta za planiranje, onda vidimo da život zaista jeste čudo. A čudo je zato što prati našu viziju. Ako imamo pozitivnu, dobru viziju života, ne plan, nego da prosto možemo da zamislimo sebe na određen način, u određenom okruženju, da smo određena vrsta osobe, da smo okruženi određenim ljudima, da smo uspešni eventualno. Ako sve to možemo da zamislimo, onda je neshvatljivo kako univerzum počne da se pomera, čitav taj magični aparatus počne da se pomera da bi mi ostvarili tu našu viziju. S druge strane, prošle sam godine iz prve ruke, iz prvog reda posmatrao kako je život doslovno čudo i kako se formira (ovde govorim o rođenju našeg sina). Život ima jednu inerciju, program po kom se stvari dešavanju i to je nezadrživo, fascinantno je i za bilo koga, to je privilegija i blagodet - da ima priliku da prisustvuje tome i da dobije dete. To je možda i u najdirektnijem, najjednostavnijem smislu život kao čudo. S druge strane, moja neka vizija je to da se život odvija na takav način da uvek ostvaruje one naše najdublje želje, viziju koju imamo sami o sebima.