Šta donosi vodonična strategija Srbije? Vuksanović za Euronews Srbija: Energije u prirodi ima dovoljno

U jeku priče o iskopavanju litijuma i masovnih protesta protiv njegovog iskopavanja sastavljena je i vodonična strategija Srbije koja bi trebalo da bude deo dalje strategije razvoja energetike u našoj zemlji. Ova strategija zapravo podrazumeva to da bi u budućnosti energiju trebalo dobijati iz vodonika. Nju su sastavili profesori Beogradskog univerziteta, stručnjaci za energetiku, hemiju, metalurgiju i druge srodne nauke. Vođa tima za sastavljanje Nacionalne vodonične strategije Miljan Vuksanović rekao je u intervjuu koji je dao za Euronews Srbija da energije u prirodi ima dovoljno samo je  pitanje kako je najefikasnije iskoristiti.

Da li je vodonik čistiji od litijuma? Zapravo oba se predviđaju za dobijanje energije, ali u čemu je razlika?

Različiti su poprilično. Litijum i litijumske materije služe pre svega u procesu skladištenja energije. Vodonik ima sposobnost da bude ne samo da bude energent, već i medij za transport ali i skladištenje. To su veoma različite stvari. Litijum je prevashodno namenjen za skladištenje energije, ali možete da skaldištite i vodonik i da ga direktnije koristite. Ogromna razlika se sastoji u tome što su efekti pre svega na životnu sredinu za eksploataciju litijuma, a sa druge strane korišćenje vodonika je po mnogim parametrima nešto što svet vodi u jednu čistiju budućnost.

Kako se taj vodonik zapravo dobija? Postoje razne vrste vodonika: plavi, zeleni, ružičasti... Po našoj strategiji, zeleni bi trebalo da bude u Srbiji.

Tako je, zeleni bi trebalo da bude u našoj zemlji. Vodonik se 93 odsto u svetu dobija iz metana. Metan vam je jedan atom ugljenika i četiri atoma vodonika. Znači, pomoću jednog procesa se izbacuje taj ugljen-dioksid i dobija se vodonik. Tako da se on koristi za različite namene. U ovom trenutku u industriji čelika ga ima. U velikoj meri se koristi za dobijanje amonijaka, odnosno veštačkog đubriva i na svetu je taj jedan trend korišćenja vodonika veliki. Oko sto milona tona godišnje se koristi. Kina koristi jednu petinu toga. To vam pokazuje koliko je njihova industrija u jednoj ekspanziji. To je sivi vodonik. Sa druge strane, vodonik koji bi se dobio iz obnovljivih izvora je takozvani zeleni vodonik. To je taj vodonik koj je čist. Svaka zemlja mora da pronađe svoj način kako da ga dobije. Sada tek izlazi standard šta je to zeleni vodonik i zbog toga svega, nas tek čeka veliki proces standardizacije.

Pomenuli ste standrdizaciju. EU planira da do 2050. godine od ukupnog energetskog koktela 14 odsto dolazi baš od vodonika. Koliko je realno da i Srbija bude deo toga do tada i koliko to košta?

Rekao bih da to zaivis od Srbije. Poznato je šta se radi u svetu. Još 2020. godine, prvo Nemačka, a zatim i EU, donose strategiju razvoja vodonične tehnologije. To je toliko važno da se svi sada fokusraju na to. Mi smo u centru tajfuna. Sve se naokolo dešava, a mi polako sve. Dođu fakulteti pa naprave nacrt strategije. Za strategiju je potrebna vizija. Profesori su eudkatori, i to je dobro, ali vizionari su privrednici i oni su potrebni za ovako nešto. Zato smo mi uradili strategiju i poslali je presedniku Srbije. 

Kakvi su signali?

Još je rano, ali očekujem efekte. Ne možemo da dozvolimo da Srbija bude van tih tokova. Do Srbije je hoće li da bude učesnik u tome ili da bude na periferiji. Orjentacija ka vodoničnim tehnologijama je velika promena. One idu zajeno sa obrazovanjem nacije. Da bi mi sustigli ostale, mora da se prione na ozbiljnu reformu našeg obrazovnog sistema. Na način kako mi finasiramo naučno istraživački razvoj. To je suština tih promena.

Čini se da je to dugoročno. Imali li nekih kraćih ciljava?

Mi smo shvatili da ne možemo da čekamo 2030. ili 2050. godinu. Ne, mi smo rekli da je potrebno da sprovedemo 36 mera koje počinju odmah i to u domenu obrazovanja, standardizacije, u domenu rešavanja problema elektroenergetskog bilansa. Imamo velike probleme što se on bazira na tim prljavim tehnologijama. Mi smo kroz istraživanja videli da postoje načini da se kroz primenu saveremenih načina tehnologije usmerimo ka tom putu. Ne da čekamo 2030. godinu. Međutim, to sve mora da se preduzima već danas.

Iz Vlade Srbije su navodili da će vodonik postati deo Nacionalne energetske stratije? Kakav je signal? Svi pričaju o litijumu, kada će o vodoniku?

To vam je kao kada dođete na neki splav. Onda kada svi odu na jednu stranu, splav se preokrene. Sada svi pričaju o litijumu, a onda nam na drugom mestu budu ozbiljni problemni. Savremeni pristup nije pristup u kome se ubacuje jedan pasus. Vodonična tranzicija je stožer promena u energetici. Kada vi postavite tako rešavanje energetskog pitanja, stvari se menjaju. Naša zemlja je neto uvoznik energije. Ako bi prešli na vodonične tehnologije, imali bi šansu da postanemo energetski nezavisni. Imamo veliki resurs. Iz bioloških izvora se može takođe dobiti vodonik. 

Kako bi to moglo da izgleda u budućnosti? Hoće ljudi moći da kažu da se ne greju više na gas, već na vodonik, naravno posredno?

Najnovija istraživanja stavljaju upitno to da li je moguće i efikano grejanje na vodonik. Mi istražujemo. U ovom trenutku se na svetu fokusira na industriju, proizvodnju čelika, na amonijak, tako da nije neophodno da sve bude zamenjeno na vodonik. Zameniće se ono što je efikasno. To je jedan proces koji traje i trajaće do 2050. godine. 

Kakva su iskustva nekih drugih zemalja? 

Takoreći, u isto vreme kada smo mi počeli da radimo ovu strategiju, počeli su i Hrvati. Oni su zavrišili i usvojili stragetiju. To je važna stvar. Strateija je vrsta pasoša. U okruženju, Hrvatska i Slovenija su ispred nas. Mi tako propuštamo šansu da budemo centar ovakvog razvoja. Niko tu nikoga ne čeka i tu kasnimo. Rumunija, Bugarska inezivno rade na tome. Dunav će biti jedan od koridora vodonične tranzicije.