Naučnici došli do neočekivanog otkrića proučavajući lunarnu prašinu decenijama nakon poslednjeg sletanja na Mesec

Mesec je možda 40 miliona godina stariji nego što se ranije mislilo, navode istraživači koji su proučavali kristale lunarne prašine. Naučnici su do otkrića o starosti Zemljinog satelita došli proučavajući kristale u lunarnoj prašini koja je doneta 1972. godine u okviru misije Apolo 17 – poslednji put kada su astronauti kročili na Mesec, preneo je "Gardijan".

"Neverovatno je imati dokaz da je stena koju držite najstariji deo Meseca koji smo do sada pronašli. To je uporište za mnoga pitanja o Zemlji. Kada znate koliko je nešto staro, možete bolje razumeti šta mu se desilo u njegovoj istoriji", rekla je doktor Dženika Grir sa Univerziteta u Glazgovu, glavni autor studije.

Oko 100 miliona godina nakon formiranja Sunčevog sistema, kada su se planete već formirale, smatra se da je telo veličine Marsa udarilo u Zemlju, izbacivši veliku masu materijala koji je na kraju postao Mesec. Energija uključena u udar značila je da je njegova površina u početku bila rastopljena, ali kako se okean lunarne magme hladio, materijal je očvrsnuo.

Ono što je najvažnije, smatra se da su kristali ispitani u studiji formirani tokom ovog procesa hlađenja, što znači da njihov sastav nudi istraživačima priliku da ispitaju njihovu starost, a time i starost samog Meseca. Međutim, određivanje vremena je bilo teško.

Neki radovi na lunarnim materijalima zajedno sa modeliranjem sugerišu da je Mesec star oko 4,42 milijarde godina, ali nedavna istraživanja kristala sugerišu da bi mogao biti čak i stariji.

Sada istraživači navode da nove analitičke tehnike potvrđuju da su se kristali formirali ranije. Rezultat ispitivanja kristala, naveo je istraživački tim u časopisu "Geohemikal perspektivs leters", je da su kristali, a samim tim i naš satelit, stari najmanje 4,46 milijardi godina.