Kako je došlo do kraha zlatnog doba Avganistana: Od žena u kratkim suknjicama do potpunog gubitka prava

Avganistan je oduvek bio poznat po svom bogatom i tradicionalnom islamskom nasleđu, ali je kratko, tačnije od šezdesetih do sedamdesetih godina prošlog veka važio i za zemlju iz snova. Teško je zamisliti da su 1964. godine žene u Kabulu šetale modernije odevene od onih na zapadu. Upravo je to bila zlatna era Avganistana tokom koje je zapadna kultura preovladavala ovom zemljom. Tragična suprotnost onoga što je danas.

Kako je nacija koja je dostigla takve visine u vreme kada je ostatak Istoka još bio konzervativan, izgubila kontrolu nad svojom domovinom? Kako se zlatno doba Avganistana pretvorilo u mračno?

Početkom šezdesetih godina, avganistanski kralj Zahir Šah sarađivao je sa avganistanskim intelektualcima od kojih su mnogi imali američko obrazovanje, a cilj je bio da svojim građanima predstavi progresivni ustav. Dokument je odobrila nacionalna skupština, a upravo je on pokrenuo proces transformacije avganistanske vlade u demokratsku, ustavnu i parlamentarnu monarhiju. Avganistanci su pozdravili priliku za modernizacijom.

Nigde nije bilo polja opijumskog maka. Hrane je u čaršijama bilo u izobilju. Avganistanci i stranci mogli su da putuju između gradova i provincija radi posla, rekreacije ili odmora bez ograničenja ili sigurnosnih razloga. Štaviše, Avganistan je bio jedna od obaveznih zemalja na ruti tzv. hipi trejla, odnosno omiljene rute hipika.

U naseljenim centrima sve veći broj učenika upisivao je osnovne i srednje škole. Fakulteti za obrazovanje i humanističke nauke na Univerzitetu u Kabulu imali su više mladih žena nego muškaraca u svojim amfiteatrima, a sve veći broj se upisivao na medicinske i inženjerske fakultete. Više od 50 odsto nastavnika i državnih službenika u Kabulu bile su obrazovane žene; nekolicina urbanih žena nosilo je marame, dok su druge preferirale šalove ili uopšte nisu pokrivale kosu. U Kabulu, mlade i stare Avganistanke mogle su da se kreću po prodavnicama, međusobno posećuju i idu na posao i u školu bez obavezne muške pratnje; majke su se zajedno sa decom družile u gradskim parkovima bez brige za bezbednost.

profimedia

Svakako, takav napredak mogao se videti samo u naseljenim centrima - ruralni Avganistan je, kao i u svim društvima u razvoju, kaskao. Ipak, čak i u agrarnim i plemenskim provincijama i okruzima, avganistanska centralna vlada imala je kancelarije i osoblje za pružanje bezbednosti, javnih, socijalnih i sudskih usluga, kao i obrazovanja za devojčice i dečake.

Istok i Zapad se trkali ko će više pomoći

Avganistan se tada smatrao jednom od neutralnih, nesvrstanih nacija. Istok i Zapad su se doslovno takmičili za pomoć Avganistanu u toku Hladnog rata. Profesionalci iz spoljnih službi iz oba bloka često su zajedno sedeli na sastancima kako bi planirali razvojne strategije. Bilo je to vrlo uzbudljivo poglavlje u istoriji ove zemlje, idealno vreme i mesto za služenje kao volonter američkog korpusa mira ili biti oficir spoljne službe.

I tada su SAD bile partner avganistanskoj vladi u razvojnom procesu. Štaviše, predsednik Džon F. Kenedi ugostio je Zahira Šaha i njegovu suprugu u Beloj kući 1963. godine, godinu dana pre nego što je kralj započeo transformaciju građanskog društva u zemlji.  Avganistanci su uživali da goste Amerikanace u svojim domovima, na venčanjima i porodičnim zabavama, pružajući im gostoprimstvo po kojem su bili toliko poznati.

Projekti koje su finansirale međunarodne bilateralne i multilateralne strane organizacije za pomoć, uključujući Američku agenciju za međunarodni razvoj (USAID), pružale su obuku i zaposlenje za desetine hiljada Avganistanaca u izgradnji puteva i mostova, navodnjavanju, branama i mrežama, kao i aerodromima u Kabulu i Kandaharu.

Sovjetski savez je izgradio aerodrom u Kabulu, a SAD aerodrom u Kandaharu. Put između Kabula i Kandahara izgrađen je prema projektu USAID-a, a put od Kandahara do Herata po projektu koji je finansirao Sovjetski Savez. SSSR je bio vodeći donator u šemama razvoja poljoprivrede severno od Kabula, SAD u južnim provincijama Kandahar i Helmand. Kombinovani međunarodni projekti razvoja poljoprivrede uspeli su da Avganistan učine skoro autonomnim u proizvodnji žitarica i stočarstvu i izvonikom nara, dinje, grožđa, jabuka, pistaća, badema i oraha.

Atmosfera saradnje Istoka i Zapada proširila se izvan razvojnih šema i politike Hladnog rata. Članovi diplomatskih midija koji su služili u Kabulu takmičili su se i na teniskim i terenima za golf, kao i u privatnim klubovima i košarkaškim ligama.

profimedia

Međutim, situacija ni tada nije bila idilična. Avganistan je bio ovakav kakav je i danas: siromašna zemlja u razvoju. Jedina razlika jeste što nije prošao decenije rata i razaranja. Avganistanci su imali osećaj da idu napred i sami odlučuju o svojoj budućnosti. Nažalost, godine koje su usledile nakon avganistanskog zlatnog doba bile su najrazornije i najtragičnije u istoriji nacije. Napredak koji je postignut u razvijanju osećaja nacionalnog identiteta, kod Avganistanaca je potpuno poništen.

Kako je došlo do kraha zlatne ere?

Kada su se kralj Zahir Šah i drugi članovi avganistanske kraljevske porodice prihvatili toga da transformišu avganistansko civilno društvo 1963. godine, morali su da strgnu s vlasti moćnika,  inače kraljevog prvog rođaka i devera princa Muhameda Kana Dauda, koji je bio premijer od 1953. do 1963. godine. Daud, koji se nikada nije pomirio sa kolektivnom odlukom kraljevske porodice, osvetio se 1973. godine.

Ambiciozan, tvrdoglav, nacionalnistički nastrojen, grub i tajanstven, bio je faktički vladar svoje zemlje u ključnim godinama Hladnog rata, kada su se stvarali i menjali regionalni i globalni odnosi moći.

Avganistanci su dugo bili zabrinuti zbog neumoljivog napretka carske Rusije, a zatim i Sovjetskog Saveza do njihovih severnih granica. Osim toga, geopolitičke okolnosti na jugu i istoku Avganistana doživele su dramatične promene dve godine nakon završetka Drugog svetskog rata. Velika Britanija je pristala na podelu svog južnoazijskog "Dragulja u kruni“ na nove nezavisne, sporne nacije Pakistan i Indiju, a zatim napustila region. Neposredni sused Avganistana na istoku više nije bio kolonijalna sila, već nesiguran, konkuretni Pakistan, koji je nastojao da stvori nacionalni identitet.

ASSOCIATED PRESS

Daud Kan je 17. jula 1973. godine srušio sa vlasti svog rođaka kralja Mohameda Zahira u puču. Umesto da se proglasi kraljem, ukinuo je monarhiju i proglasio republiku, postavši time prvi predsednik Avganistana.  Iako je isprva održavao dobre odnose s Narodnom demokratskom partijom Avganistana, Daud Kan je počeo da ih uklanja s vrha vlasti do 1978. godine. Ova politika je bila kritikovana od strane Sovjetskog Saveza jer su Sovjeti bili zabrinuti da će Daud Kan omogućiti Amerikancima vojnu prisutnost u Avganistanu i podstaći rast nacionalizma i verskog radikalizma, koji su pretili da se prošire na inače stabilnu sovjetsku srednju Aziju.

Godine 1978. Hafizulah Amin, lider Narodne partije, koji se obrazovao u SAD, izveo je improvizovan, ali uspešan puč. Daud Kan i većina njegove porodice su ubijeni, a Demokratska Republika Avganistan je rođena kada je Nur Mohamed Taraki preuzeo kontrolu nad zemljom kao predsednik. Proglasili su nezavisnost od Sovjeta i politiku pod uticajem islamskih principa, socioekonomske pravde i avganistanskog nacionalizma.

Tarakijev režim najavio je razumne programe u kojima je eliminisano lihvarstvo i podržana jednaka prava za žene. Međutim, Taraki je sa Sovjetskim Savezom potpisao ugovor o prijateljstvu. U isto vreme, konzervativni islamski i etnički lideri koji su se protivili uvedenim društvenim promenama, započeli su oružanu pobunu na selu.

Tako je i stvoren gerilski pokret Mudžahadin, imajući za cilj borbu s vladom koju je podržao Sovjetski Savez. Tarakijev kratak razvoj trajao je godinu dana pre nego što su ga njegovi sledbenici ubili u borbi za vlast sa potpredsednikom vlade Hafizulahom Aminom.

Od tada su prošle decenije prvo sovjetske, pa američke okupacije, a zlatno doba Avganistana ostaje da živi samo u sećanju starije generacije.