Glumica Jelena Mila: Mileva Marić Ajnštajn je bila možda i veći borac od svih žena na frontu

Predstava "Mileva Marić Ajnštajn" biće izvedena večeras, 23. jula, u 19.30 sati u Kući Đure Jakšića.

Na sceni će se pojaviti Jelan Mila u ulozi naslovne junakinje i Miloš Anđelković, kao Albert i njihov najmlađi sin Eduard. Premijera je bila 2018. u Stokholmu, scenografiju je osmislila Amalia Orfelt, a kostim Dragana Ognjenović.

"Na pitanje o čemu je predstava, odgovaram da je to ispovest Mileve Marić Ajnštajn i da tu nema mesta za Alberta, sem u ulozi njenog muža, značajnog dela njenog života, nikako celog. Mileva o kojoj govorim je lepa žena, inteligentna, zaljubljena... Sve vreme pratimo samosvesnu, snažnu ženu, borca, vrhunsku matematičarku, koja samostalno studira i živi u Cirihu, s dvoje dece tokom oba svetska rata", kaže za Euronews Srbija Jelena Mila, glumica, producent i reditelj, koja već godinama živi i radi u Švedskoj. 

O Milevi je počela da razmišlja pre više od 10 godina. Čitala je literaturu, prepiske pisama i biografije, među kojima joj je bila najzanimljivija ona koju je napisala naučnica dr Radmila Milentijević, i nakon nekoliko zanimljivih dokumetaraca, odbacila je koncept mučenice i iskorišćene žene. Nije bez razloga, konstatuje Jelena, Albert ceo novčani iznos Nobelove nagrade poslao upravo svojoj deci i tada već bivšoj ženi.

Mileva, simbol savršene borbe žene

"To je bila kopča koja je meni otvorila još neke prespektive - žene u nauci, večna tema na svakoj dodeli Nobelove nagrade gde su žene dobitnici nagrada u prirodnim naukama, pa i literaturi? Želela sam da ispričam priču o jednoj talentovanoj i sposobnoj ženi koja je studirala prirodne nauke u Evropi koja nije imala mnogo univerziteta u kojima su žene mogle da polažu ispite", dodaje Jelena, koja je i scenarista i reditelj predstave. 

Njeno ime često s ponosom izgovaramo, a da zapravo ne znamo mnogo ili ništa o njenom radu, u najboljem da je ponajviše dobrinela uspehu supruga...

To je sve ono što je proizvod fikcije ljudi koji ne veruju u ljubav i njenu moć, kao što je bila Milevina i Albertova, u njihovu snagu da iz ljubavi stvore nemoguće, nauku koja je pomerala dotadašnje zakone i da velike ljubavi imaju i bolne krajeve. 

Sve ostalo što joj se dešavalo je ono na šta ona nije mogla da utiče, društvo, odnose, igre, shvatanja tog vremena, ratove, ambicije naučnih krigova, čoveka s kojim je živela, njegovu prirodu. Kako mi to danas doživljavamo je jedan daleka senka njihovih mogućih odnosa. Možda je neko sažaljeva, ali postavljam pitanje svim ženama koje sažaljevaju Milevu, kakva je njihova lična pozicija danas, da bi je tako osuđivale? I da li se pozicije žene pomerila za ovih 100 godina, eto makar u delu nauke? Gde su te nagrade za naučnice danas, koje možda uključuju i porodicu, i vreme rada na karijeri, mogućnosti koje im se pružaju, razumevanje i podršku... 

Privatna arhiva

Pitanje je ima li pomaka? 

Moj utisak je ne, uz to nisam ni malo negativna. Borba još uvek traje, kao tada tako i danas, zato ne treba Milevi oduzeti pravo da je uradila sve što je mogla u zadatim okolnostima, koji joj nisu bili baš naklonjeni. Ali ako se ulazi u vode ozbiljnog naučnog napretka, bez obzira na rodnu pripadnost, kome je to polazilo lako za rukom? Koperniku? Tesli? Pupinu? 

E o takvoj ženi govorimo, onoj koja je i vukla nauku iz nemoguće pozicije, na način na koji je znala pošto joj je uskraćno pravo daljih doktorskih studija (iz zlobe ili ograničenosti vremena ili njenog razumevanja situacije u koju ulazi, ne znamo). Uz sve to i njena briga za porodicu, decu, muža, početkom prošlog veka... Mileva je postavila ozbiljne temelje. Tako da kada mi kažu: "Nije ona neka naučnica. Da nije bilo Ajnštajna, ona ne bi ni postojala". Istina. A da li bi postojao Ajnštajn, da nije bilo Mileve?

Zašto je Milena vama važna, čega je simbol? 

Simbol savršene (neambiciozne) borbe žene. Čak je pominjem i u drami i na filmu, "Čelične ratnice - žene dobrovoljci u Prvom svetskom ratu" jer je smatram možda većim borcem od svih žena na frontu. Front uspeha u nauci ni malo nije lak. Mileva je bila na frontu nauke, za vreme oba svetska rata, sama s dva dečaka i izgubljenom ćerkom (usvojenom ili sahranjenom ne znamo). Velika je to snaga i još veća žrtva, tako da istina o Milevi mora da izađe na površinu. Zato i drama kreće rečenicom: "Sedim na kraičku osmeha neba i posmatram teoriju relativiteta moga života!"

Reaguje li publika svuda na priču ili ipak ima razlike kad izvodite ovu predstavu u Srbiji?

Ima velike. Mi ipak ponešto znamo o njoj. Šveđani nikada nisu čuli o njoj. Čak u jednoj radio drami na Švedskom državnom radiju o životu Albertovom se kaže da se Albertova žena družila s Marijom Kiri i s dve njegove ćerke. Znači, pomešali su babe i žabe. Da, Marija Kiri se družila s Albertovom ženom, ali svakako ne s poluobrazovanom Elsi koja je imala dve ćerke iz prethodnog braka. Marija Kiri se družila s Albertovom ženom i dva njihova sina, godine 1913. kada se još Albert i Elsi nisu ni poznavali.

Privatna arhiva

Jeste li se pitali, dok ste radili i monodramu "Čelične ratnice", koliko je mora da ima još sličnih priča, heroina na smetlištu istorije o kojima se ne uči, ne priča?

Nema smetlišta istorije. Sve istine izlaze na površinu kao najlepši cvetovi da speru laži prošlosti. Taj proces traje, ali je nezaustavljiv, kako u našim privatnim životima tako i u životu civilizacije. Treba samo imati strpljenja. Sve dolazi na svoje. Laži, poluistine i neznanje, nemaju postojanost istine koja je tvrđa od kamena.

Ove žene o kojima govorim, vaskrsavaju, i pobeđuju, baš kao što će posvećena umetnost nadživeti sve surogate, koji liče na umetnost, a zapravo su samo interesna, pamfletska, industrija zabave. Suština je nepomerljiva. Kada se priključite na suštinu, a svi je pre ili kasnije tražimo, stvari dolaze na svoje. I nisu deo zaborava, već deo večnog sećanja. Pitanje je samo koliko smo mi spremni da primamo serviranu šarenu lažu ili da se borimo za parče istine. 

Da li je slično i u Švedskoj gde godinama živite, kad govorimo o tom odnosu prema istoriji i kulturi sećanja?

Šveđani hoće da gledaju napred, zato nas uče na Balkanu da okrenemo glavu ka budućnosti, a ne prošlosti. Međutim od preterane zagledanosti u budućnost gubimo sadašnjost, a prošlost postaje zaborav. Lako je njima koji se hvale odsustvom rata poslednjih 200 godina i čude se što smi mi tako ratoborni i sve vraćamo na prošlost. Pored najbolje volje da verujemo u budućnost, ipak ne možemo ni korak, dok ne rešimo sadašnjost, koja se zapetljala u prošlosti. Te čvoriće kada rešimo, prošlost će sama rešiti budućnost i obrnuto. Kroz umetnost upravo preispitujem prošlost da bi smelije išla u budućnost. I to prenosim i na publiku, pa i na Šveđane.  

A šta bi trebalo da učimo od Šveđana?

Šveđani su Vikinzi modernog doba, kako god to danas izgledalo. Dokaz tome je Nobelova nagrada Handkeu, svojeglav stav prema koroni i demokratiji, imaju suštinsku srčanost i osećaj za pravdu i slobodu (sličnu našoj). To treba čuvati i učiti od njih.

Publika iz Srbije rado gleda skandinavska ostvarenja, šta vi preporučujete?

Vidim da su nordijske serije zauzele svoje mesto na Balkanu i u Srbiji, svi ih gledaju i po uzoru na njih prave svoje replike tih Nordic Noir serija. Nisam miljenik serija, mislim da su samo kradljivci vremena. Koliko god bila dobra, osećam se prevarenom. Za mene je film posao za koji valja odvojiti vreme. Nemam preporuke do one da dođete da gledate sve filmove koje vam donesem sa severa Evrope u okviru Fetsivala Forteca International Film Festival Pearst, koji se dešava i u Crnoj Gori i u Srbiij i regionu. To je ta nova estetika koju mi nemamo, ogoljenost prostora i odnosa. Kod nas je sve gusto i zapetljano i emotivno bogato, što je pak njima zanimljivo i što radimo poslednjih deset godina sa Balkan New Film Festival u Stokholmu i nordijskim zemljama.

Bez predaje i prodaje

Ako kažete da je priča umetnika na zapadu kao vožnja čamca uzvodno, ide li i sporije ženama sa Balkana?

Sva sreća, Šveđani su odavno okrenuli vetrove da duvaju u jedra stvaralaštva žena na filmu, te se lakše diše. Žao mi je što glumci koji su u rasejanju malo više ne rade na saradnji sa maticom. Juri se neki uspeh na zapadu, svi odoše u Englesku i Ameriku, s manje-više uspeha. Znam da je teško, ponekad pomislim nemoguće, ali iz švedskog iskustva znam da neće niko o nama ništa reći, i to ne zato što nas mrze, već ne znaju, dok sami ne počnemo da pričamo. Pa svako pomalo je već vojska, kao u dokumentarcu "Teslin narod"...

Ljiljana Stojaković

Imamo li kakvu kulturnu diplomatiju?

Kada se radi o kulturoj diplomatiji, onda ovo drugo - diplomatija, mora da nestane i da se da prednost kvalitetu kulture, s kojom se pojavljujemo u svetu.  Dražava, odnosno ambasade bi morale imati jače strateške smernice za podršku tih projekata, grupa i pojedinaca u rasejanju. Podrške je za sada malo. Međutim, Savez Srba u Švedskoj, na primer, radi na stvaranju strategije kulture. Potrebno je mnogo odricanja, mnogo rada, posvećenosti, i bez predaje i prodaje, pa polako svako u svome.

Može li se šta učiti od Đokovića?

Nole je u sportu, kao redak umetnik tenisa, od njegovog načina igre se mogu i druge umetnosti učiti: ritam, ples s publikom, lopticom, suparnikom, slušanje tišine, druženje s travom, podlogom, ali i nebom... Čista poezija.