Posle posete Visokim Dečanima više ništa nije bilo isto: Piroćanac Đorđe Marinković stvara veličanstvene freske

Piroćanac Đorđe Marinković, skoro 40 godina bavi se freskoslikarstvom u koje se zaljubio daleke 1986. godine, nakon što je obišao neke od srpskih srednjovekovnih svetinja na Kosovu i Metohiji.

Marinković je oslikao brojne svetinje širom Srbije, a postao je čuven po freskama koje sa neverovatnim uspehom slika na kamenim pločama, a u poslednje vreme i ikone na daskama.

''Slikarstvom sam počeo da se bavim daleke 1983. godine, svoju prvu izložbu slika imao sam u Malmeu, u Švedskoj, a u freskoslikarstvo sam se zaljubio tokom obilaska manastira na Kosmetu, to je bilo 1986. godine kada sam boravio u manastiru Visoki Dečani'', kaže freskoslikar za Tanjug. 

Umetnik navodi da je nakon boravka u toj svetinji zanemeo pred lepotom srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva i više nije imao dileme čime će se baviti u životu. 

Tanjug/Aleksandar Ćirić

''Trudio sam se da obiđem što je moguće više svetinja, ai da uz blagoslov sveštenika, na platno prenesem fragmente ili čitave freske koje su nezaobilazni deo naše istorije i našeg bivstvovanja i imaju neprocenjiv značaj za našu kulturu i tradiciju'', kaže Marinković. 

Oslikao je brojne freske po značajnim srpskim svetinjama.

''U manastiru Ribnica kod Ljiga radio sam fresku Svetog Petra i Pavla u luneti ove svetinje, zatim u Šumadiji dosta kopija, u Latkoviću, mestu pored Ljiga radio sam takođe u lunetama tri freske velikog formata u velelpnim crkvama'', navodi on

Dodaje da je u Pirotu radio u manastiru Beleš kod Dimitrovgrada, posvećen Svetoj Trojici.

''Praktično sam ceo manastir živopisao, oko 70 kvadrata sa ikonostasom, možda i više. Takođe, oslikao sam i crkvu u selu Izvor kod Pirota, sedamdesetak kvadrata sa kompletnim svodom i sa par ikona i za to je trajalo par godina rada. Sada imam poziv za freskopis od oko 250 kvadrata u Latkoviću, počeo sam da radim nešto na ulazu pa se nadam da u narednom periodu nastavim sa radom'', kaže Marinković.

Poslednjih godina, sve češće radi freske, najpre na kamenim pločama sa Stare planine, koje su kao stvorene za ovu vrstu umetnosti, a u skorije vreme i na daskama, odnosno na oblucima drveta. 

"Tu je karakteristično da je od ogromne važnosti izbor komada drveta koje će se oslikati jer su godovi i šare, tekstura drveta, veoma važni u čitavoj priči i daju posebnu dimenziju freskama'', dodaje freskopisac.

Tanjug/Aleksandar Ćirić

Govoreći o značaju srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva, Marinković kaže da je Srbija zemlja fresaka. 

''Mnogi fresku Belog anđela porede sa Mona Lizom, mada sam ja mišljenja da freska Belog anđela ima duhovno ruho, rađena je vizantijskim stilom i na njoj anđeo pokazuje na vaskrsnuće Gospoda Isusa Hrista. Levom rukom pokazuje na pokrov, koji je simbol vaskrsenja. Ta freska isprva nije mogla da se vidi jer je bila pokrivena drugom freskom. Tek tokom restauracije samog manastira došlo je do toga da se pojavi lik Belog anđela'', kaže Marinković. 

On dalje oblašnjava da je reč o ''fresci vaseljenskog formata, koja je otišla u kosmos kao nešto najvelelepnije kada je o umetnosti reč''. 

''Beli anđeo, mi moramo da se ponosimo time, treba to čuvati i prikazati svetu. To je veliko duhovno blago Srbije, po čemu je naša zemlja prepoznatljiva. Srbija je zemlja fresaka'', zaključuje Marinnković. 

Đorđe Marinković je radni vek proveo na železnici, a svoje penzionerske dane koristi za stvaranje i, kako navodi, želji da doprinese očuvanju srpskog kulturnog nasleđa.