Opera Sankt Peterburga u Beogradu: "Elektra" na sceni Narodnog pozorišta, potom dve večeri operskih poslastica u Madlenijanumu

Opera Sankt Peterburga ponovo gostuje u Beogradu, a turneju započinju večeras u Narodnom pozorištu, gde će od 20 časova izvesti Štrausovu operu "Elektra".

Gala koncert u dva dela, sa izvođenjima remek-dela svetske klasike izvešće sutra (19h) u Madlenijanumu, a u ponedeljak u 19 časova na istoj sceni predstaviće retko izvođenu operu Dargomižskog "Esmeralda".

"Već niz godina dolazimo na gostovanja u Srbiju kod svojih prijatelja, kolega i publike. Srpski gledaoci nas uvek dočekuju srdačno, sa velikim zadovoljstvom i interesovanjem. Prošle godine, kada je u čitavom svetu bila krajnje neizvesna situacija, gostovali smo u Srbiji u okviru obeležavanja 75-godišnjice pobede nad fašizmom. Uz poštovanje svih predviđenih epidemioloških mera, u salu je došla publika koja je bila oduševljena našim umetnicima i predstavama i zajedno sa nama iskazala zahvalnost i uvažavanje svim ljudima zahvaljujući kojima je pobeđena pošast fašizma", navodi direktor ruskog teatra Evgenij Maligin.

Državni kamerni muzički teatar, Opera Sankt Peterburga, jedno je od najpoznatijih i najboljih muzičkih pozorišta u Rusiji i van nje. Njegov osnivač i stalni umetnički rukovodilac, narodni umetnik Rusije Jurij Aleksandrov, poznat je po svojim stvaralačkim eksperimentima i neočekivanim rediteljskim rešenjima.

Trupa ovog teatra je vrlo mlada, čine je diplomci sanktpeterburškog konzervatorijuma koji nosi ime N. A. Rimskog-Korsakova, ali i mladi talenti koje Jurij Aleksandrov ume da pronađe širom Rusije.

Krv rađa novu krv

Opera "Elektra" je bila početak saradnje Riharda Štrausa sa dramaturgom Hugom fon Hofmanstalom, obojicu ih je privukao siže Sofoklove tragedije.

U osnovi poznatog mita je priča o Elektrinoj osveti očevim ubicama - majci Klitemnestri i njenom ljubavniku Egistu. Međutim, kod Sofokla dominira uzvišeni patos, svojstven antičkoj tragediji, dok je Štrausa i Hofmanstala, predstavnike početka 20. veka, zainteresovalo nešto drugo - prikaz tamnih strana ljudske psihe. Umesto uobičajene predstave savršene i uzvišene Helade, prikazana je veoma uznemirujuća priča o bolu i mržnji.

Promo/Narodno pozorište

"Može se reći da je 19. vek u književnosti počeo Gogoljevim Šinjelom, a od Riharda Štrausa počinje 20. vek u muzici, iz muzike ovoga kompozitora izrasla je simfonijska i filmska muzika. Njegova ekspresija i emocionalnost vode u ekstazu i ostavljaju veoma jak utisak. Ovo je veliko delo. Kada razmišljam o novoj postavci, uvek biram ono što mi se učini aktuelnim…

Siguran sam da je došlo vreme upravo za ovakvu muziku. Tema ubistva roditelja rukom sopstvene dece, tema koja razdire dušu - zar toga nema oko nas? Svako od nas će se odmah setiti nekoliko zvučnih naslova u novinama. Naša predstava je dramatična, to nam diktira sam život... Ovom postavkom želim da pokažem da nasilje rađa nasilje, krv rađa novu krv i u tom smislu je donekle drugačija od ostalih postavki", objašnjava reditelj Jurij Aleksandrov.

Strast koja uništava

Opera "Esmeralda", delo velikog ruskog kompozitora Aleksandra Dargomižskog (autor znamenite Rusalke) koje je bilo neopravdano zaboravljeno, premijerno je izvedeno ove godine izvela Opera Sankt Peterburga u Rusiji.

Dargomižski je na početku svoje umetničke karijere sanjao o velikoj romantičnoj operi. Posebno su ga privlačili siže i dela Viktora Igoa. Kolosalni uspeh "Zvonara Bogorodičine crkve" u Parizu podstakao je mnogobrojne inscenacije, slike i ilustracije. Likovi iz romana prešli su na opersku i baletsku scenu, drugačije osmišljeni i predstavljeni... Međutim, nisu sve režije i postavke bile podjednako uspešne. Dargomižski je u "Esmeraldi" pokazao da je darovit dramaturg.

"U našoj predstavi u potpunosti čuvamo istorizam dela Dargomižskog. Postavku nismo lišili snažne i surove poezije srednjovekovnog sveta, ali su problemi glavnih junaka dobro poznati i razumljivi i ljudima 21. veka, budući da su večiti. To su svetla ljubav koja je sjedinila dvoje ljudi iz različitih društvenih slojeva (mladog oficira Feba i mladu Ciganku Esmeraldu) i pogubna strast koja iznutra žeže i uništava, strast koja Frola pretvara u demona…

Tokom vekova se mnogo toga promenilo, ali i sada se, kao i tada, neobična osećanja i strasti pojavljuju u nemilosrdnom društvu koje osuđuje svaku iskrenost, što uvek dovodi do tragedije. Finale predstave, po mom mišljenju, upravo je onakvo kakvim ga čini sam život. Nestaje prekrasna katedrala, a zajedno sa njom gori sve ostalo: divni ljudi, njihove nade, ljubavi, strasti i patnje", objašnjava Aleksandrov.