Igre 
Tako je govorio Branko Cvejić: "Odgovorno mogu da poručim svakome, pogotovo mlađima, treba ceniti vreme na vreme"
Komentari27/07/2022
-20:30
Glumac i dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branko Cvejić, preminuo je juče u Beogradu.
Legendarni Bane Bumbar, kako je često bio oslovljavan zbog istoimene uloge u seriji "Grlom u jagode", nije često davao intervjue, ali ipak tokom bogate karijere nije uvek imao priliku da "izbegne" medije.
U nekoliko dragocenih razgovora koje je vodio sa novinarima, otkrio je ponešto o svojim počecima, ljubavi prema glumi, odnosu prema pozorištu, hedonizmu, prošlosti i neizbežnom - Banetu Bumbaru.
U čast legende glumišta sa vama delimo neke od njegovih najupečatljivijih izjava koje je dao za domaće medije:
O Jugoslaviji
"Iskreno, patim za raspalom nam zemljom duboko svestan svih njenih mana. Jer puno je toga dobrog donela. Mane nisu bile nepopravljive da se htelo. A sve što je došlo kasnije bilo je samo gore. I kad to nije bilo baš lako, putovao sam od Triglava do Đevđelije, stvarao sebi privid da se nije desilo ono što jeste. Da se Jugoslavija nije raspala mnoge teške, mučne stvari sa kojima i danas živimo se ne bi desile, pri tom ne mislim samo na ratove devedesetih, ali to je druga i duga tema filma", rekao je 2020. Cvejić za Blic.
O tome kako je zavoleo glumu
"Nisam znao, ni razmišljao o tome šta ću i koliko uraditi ali jesam oduvek želeo da budem glumac. Uz oca operskog pevača rastao sam sa pozorišnim svetom u kući, boravio u teatru satima, danima, godinama… Što bi se reklo – mastiks me opio. Znate kako se kaže: 'Onaj ko omiriše mastiks (lepak za brkove, bradu, scensku promenu lica – prim.aut), zauvek je zaražen pozorištem'. Ne znam da li je mastiks ili ne, tek pozorište jeste bilo deo mojih snova. A ubrajam se u one kojima su snovi, vizije, stremljenja nemerljivo važni. Danas, takođe", rekao je glumac za magazin Wine Style.
O glumi ispred kamere i glumi u pozorištu
"Ja ne vidim razliku. Gluma je gluma. Isti je posao u pitanju, samo su sredstva malo drugačija. Imao sam i jedno i drugo zadovoljstvo, i to veliko zadovoljstvo, a posebno što sam radio na mnogim uspešnim i smislenim projektima. Nije ni uspeh toliko bitan koliko smisao jeste, jer glumci često moraju da rade nešto što u suštini i nema smisla, da bi preživeli. Naravno, na neki način je potrebno i to nešto što nema smisla i što je neka vrsta najlakše moguće zabave", rekao je "Bane" za crnogorske "Vijesti" 2019. godine.
Prinskrin/Youtube/RTS TV lica
Povezane vesti
Ipak, u jednom intervjuu za "Blic" istakao je jednu bitnu razliku između glume u pozorištu i glume pred kamerama.
"Uvek kada se setim nečega, ako je nešto bilo uspešno, sećam se samo lepih stvari. Ako je neuspešno, onda mi je sve bilo teško. Mislim da sam sa velikim zadovoljstvom lako prošao kroz sva ta snimanja, kroz sve te serije. Nikad nisam mogao da razumem kada kažu da su gluma na filmu i gluma u pozorištu potpuno različite. Nije tačno - gluma je gluma. Ako si ti istinit, ako je to istinito, otprilike si pogodio. Mislim da sam sve radio na intuiciju. Jedina stvarna razlika u pozorištu je što odmah znate da li nešto funkcioniše ili ne. Izađete na scenu, i tu je sto, dvesta, petsto ljudi, i odmah vidite. Na filmu i seriji je malo drugačije jer vas neko drugi izmontira, ali već i na samom snimanju se vidi da li je to dobro ili nije", ispričao je on
O razumevanju za glumce
U istom intervjuu dotakao se i toga da se i u vreme kada je radio kao direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ponašao kao glumac, iako nije igrao.
"Nekako sam uvek imao razumevanje za glumca. Znate, nigde u svetu pozorišni glumci nisu mogli i ne mogu da se obogate, nažalost, ali su mogli i mogu da žive. Kod nas vrlo teško i da žive pozorišni glumci. Ako bi neko dobio neku dobru ulogu na televiziji vi možete i imate moć kao direktor da mu zabranite da ode i radi to, i kao treba da ga koristite, ali ja mislim da to uopšte nije u redu. Nije u redu. Na kraju krajeva, i pozorištu koristi kada glumac postane šire popularan i kada više ljudi zna za njega, a da nije samo pozorišna publika. Naši glumci su tako snimali sve moguće filmove i serije i to su dobro radili. I tako je uvek bilo. A ja nisam osećao razliku kasnije kada sam se 'vratio' glumi", rekao je Cvejić.
O susretima s velikanima
Brankov otac Žarko Cvejić, bio je operski pevač i član Narodnog pozorišta, pa je sina često vodio sa sobom na probe. Jednm prilikom tako se susreo sa svetskim velikanima.
E-Stock/Časlav Vukojčić
"Jedne večeri u garderobu mog oca ušli su Lorens Olivije i Vivijen Li! Imali su predstavu u Beogradu. Bilo je to sredinom pedesetih. Imao sam tada samo desetak godina. Sećam se svakog detalja. U kući je bila žestoka rasprava da li ja mogu da gledam krvavu Šekspirovu tragediju 'Titus Andronikus’ sa Lorensom i Vivijen, koju je režirao Piter Bruk. Jer, to nije za decu. Tu ima ozbiljnih događanja svih priroda... Ipak, gledao sam tu predstavu... Neverovatni ljudi su u ta vremena dolazili u Beograd", rekao je Cvejić za "Politiku" 2007.
O prvoj ulozi
U istom intervjuu ispričao je kako je dobio svoju prvu ulogu.
Povezane vesti
"Bilo je to početkom šezdesetih, kad sam pošao u gimnaziju. Učestvovao sam u snimanju filma 'Prozvan je Peti tri'. Bio sam tada u Petoj beogradskoj gimnaziji gde smo imali dramsku sekciju. Od tih dana se družim sa sadašnjim istaknutim scenaristima i rediteljima. Jedan je Goran Marković, a drugi Srđan Karanović. Sa Srđanom sam početkom sedamdesetih radio televizijsku seriju 'Grlom u jagode’ i film 'Jagode u grlu'. To nikad neću zaboraviti. Po tome sam, kao glumac, posebno ostao zapamćen", rekao je Cvejić.
O tome kako je njegov najpoznatiji lik dobio ime
"Tako me nazvao čuveni reditelj, arhitekta, osnivač Jugoslovenskog dramskog pozorišta i dugogodišnji upravnik Bojan Stupica, kad sam, još kao student, došao u pozorište. A taj nadimak sam, svojom voljom, uz saglasnost Srđana Karanovića, zadržao i u seriji 'Grlom u jagode'", ispričao je glumac za "Politiku".
O tabloidizaciji
U razgovoru za Wine Style Cvejić je kao jedno od najštetnijih obeležja ovog doba istakao tabloidizaciju "kulture, umetnosti… života".
"Ne znam koliko su ljudi svesni da se ta tabloidizacija preslikava na sve, čak i na najličniji život, i da pre ili kasnije zatruje svaku poru. To razara, kao korozija. Stvara jednu opasnu, pogubnu klimu. Jer, to je način mišljenja, to je vrednosni sistem. Na primer, otvorite bilo koje novine i tu nailazite na gomilu ljudi za koje uopšte zapravo ne znate ko su. Oni su pretežno poznati po poznatosti. Mojim kolegama i meni je prirodno da nas ljudi prepoznaju na ulici, na šalteru, u samoposluzi… Da li to prija ili ne prija, kad prija kad ne prija – to je drugo pitanje i nebitno je u ovom kontekstu. Jednostavo, radimo takav posao i činjenica da nas prepoznaju govori i o tome da ga radimo uglavnom dobro. Ali imate gomilu ljudi po medijima za koje ajd’ što ne znamo ko su, nego, što je mnogo značajnije, ne znamo ni čime se bave. I kakvu poruku to šalje nekim novim klincima.Sigurno nimalo pozitivnu. Šalje poruku da treba nešto postići na brzinu, na foru. Površnost se podrazumeva… Isključuje se, čak i degradira, pitanje kvaliteta, posvećenost. I kuda to vodi? Sa jedne strane dobijate nekvalitetne, površne rezultate a, sa druge, nezadovoljne ljude čak i kad uspeju na foru. Jer površnost ide ruku pod ruku sa prazninom. Nije tajna da posvećeno bavljenje nečim zapravo utiče na smisao, pa ako hoćete i na radost življenja", rekao je tada glumac.
O Josifu Tatiću i vinu
Budući da mu je deda po majci bio vinski trgovac, umeo je da kaže da je ljubitelj i poklonik vina i da su mu mirisi iz dedinog podruma zauvek ostali u nozdrvama.
O tome je govorio za Wine Style, ali se prisetio još jednog kolege hedoniste, koji odavno nije s nama - Josifa Tatića.
FoNet/JDP/Nebojša Babić
"Tale je govorio: 'U okolnostima u kojima živimo i meni je potrebno sredstvo za smirenje – zato pijem vodu isključivo sa vinom'. Posle Taletove komemoracije okupili smo se u salonu. Išli smo posle i u Manjež, u kome smo davnih dana bivali, bogami, i dugo i često… a poslednjih godina ređe. A gde bi, nego u kafanu. Skupili se svi koji smo bili takozvane 'Bojanove bebe' (Bojana Stupice – prim.aut), a sad, što bi i Tale rekao, 'Bojanove babe'", prisetio se glumac.
O nasleđu
"Radoznao sam. Mrzi me da ne radim. Tu su one redovne tužne stvari da se stariji glumci razboljevaju ili, nažalost, odu zauvek, pa sam često i ja tokom karijere uskakao na njihovo mesto. A sada se ja tome približavam, da i mene zamenjuju i uskaču. Imam razmišljanja da možda nije ni trebalo da se bavim ovim poslom. Ali daleko od toga da sam nezadovoljan. Mislim da sam uradio dosta. I kao glumac a i za Jugoslovensko dramsko pozorište. Tokom karijere pomislite “Radio sam, ali će drugi to zaboraviti”. Ali nije tako. Radio sam razne stvari u pozorištu. Imao sam vrlo zanimljive uloge. U skorije vreme i predstavu “Izopačeni” zbog koje me je čak jedan LGBT portal proglasio gej ikonom. To me je iznenadilo", rekao je Cvejić za "Nedeljnik".
O vremenu
Kada je u intervjuu za Blic 2020. godine upitan da poruči nešto mladima, odgovorio je: "Ja više nemam mnogo vremena, a odgovorno mogu da poručim svakome, pogotovo mlađima: treba ceniti vreme na vreme".
Komentari (0)