Vremeplov Nikite Milivojevića: Uvek se mora roniti dublje, da bi se pronašao neki biser

Nikita Milivojević ponovo je otkrio kategoriju vremena. Dok je korona kočila okretanje planete oko svoje ose, on je, kaže, iz poštovanja prema tom otkriću, neke stvari otkazao, prestao da žuri, čitao, pisao i stvarao. Plodova tog smirenog rada već ima mnogo, a tri se izdvajaju: prvi je osmi po redu Šekspir festival u Čortanovcima, koji je uspeo da organizuje uprkos nepredvidljivim okolnostima, drugi je predstava za švedski Erebro teatar pod nazivom "The Last Dream of Wiliam Shakespeare" čija je premijera zakazana za april 2022, a treći adaptacija "Zelene čoje Montenegra", koja će se u avgustu prvi put igrati u Budvi.

"I prošla i ova godina bile su jedna potpuno nemoguća avantura, za organizaciju Šekspir festa. Jer ono što dogovorite danas, sutra već ne važi. Imali smo pored A i B varijante i C varijantu, jer nikad se ne zna šta sve može da se desi. I desilo se. Strašno je čuti da je smrt jednog od članova zaustavila jednu trupu da dođe. Takođe, jednu predstavu smo morali da prebacimo za oktobar, ali festival će se ipak desiti", kaže Milivojvević.

Šekspir fest održaće se od 2. do 6. jula u vili u Čortanovcima, a za razliku od prošlogodišnjeg, sva sedišta moći će da budu popunjena.

Šekspirovi snovi

Uprkos tome što je korona poremetila mnoge njegove planove, reditelj kaže da je prošla godina za njega imala i svoje svetle strane.

"Ako stavim po strani zlo koje se dešavalo, postojao je i neki benefit od svega toga. Na primer, ovom projektu u Švedskoj dao sam više vremena i na miru se ponovo posvetio tome, napravio neki koncept", kaže Milivojević.

A koncept je neobičan: govori o snovima iz Šekspirovih dela.

"Izvukao sam sva mesta u kojima se dodiruju priče o snovima, jer snovi kod njega često determinišu neke sudbinske stvari, nekada su tu iz nekih lascivnih razloga, nekada predviđaju budućnost ili otkrivaju prošlost, ali uvek su s razlogom tu. Mene je to interesovalo i od svih tih snova ću napraviti jedan veliki san", kaže reditelj.

Zbog prilika u celom svetu, po prvi put je sve susrete sa trupom imao virtuelno.

"Glumci i scenograf su u Švedskoj, pa imam kompozitora u Grčkoj, imam koreografa u Engleskoj, ali u sredu u devet svi se nađemo. To je nešto što ne možete izbeći i u tome ima nešto interesantno, jer je svet, kao što je govorio Makluan, jedno globalno selo i mi smo svi u istoj sobi", kaže on.

Svi znamo neku Ofeliju i nekog Hamleta

A za to "globalno selo", kao i za njega, Šekspir je nepresušni izvor inspiracije. Nikita nas podseća na pismo koje je 2017. povodom 4. Šekspir festa u Čortanovcima poslao "ne jedan od najvećih, nego najveći pozorišni reditelj 20. veka" Piter Bruk u kom je stajalo: "Šekspir je fenomen, kao Sunce i Mesec, njegove drame govore direktno ljudima svih rasa i nivoa, u svakom trenutku svetske istorije".

"Ja imam utisak da svako vreme u Šekspiru prepozna nešto specifično svoje", smatra Milivojević. "Mi ga čitamo iz svog vremena i odjednom prepoznamo neku svoju stvarnost. Tako je isto bilo i u dvadesetom veku, i u devetnaestom... Svako ga čita iz svoje perspektive i pronalazi nešto svoje u njemu. E sad, šta je to 'svoje' to je pitanje", dodaje on.

Veliki pisci kakav je Šekspir, Čehov, Molijer i drugi svevremeni autori, prema njegovom mišljenju, pronalazači su nekog arhetipskog koda koji važi kroz sve epohe i u kom se prepoznajemo bez obzira na generaciju kojoj pripadamo.

"Ja mogu da kažem i uopšte to ne govorim kao neku metaforu, da poznajem i Ofeliju i Hamleta i Magbeta i Ričarda Trećeg i Otela, možda u nekoj drugoj varijanti, ali ih zaista poznajem u svojoj stvarnosti. Veliki klasici prosto su nam ostavili neku šifru koju svi prepoznajemo. Malo se menjaju uniforme, malo menjamo kostime, moda je malo drugačija ovoga i onoga vremena, ali suština je ista", smatra Milivojević.

Nasuprot toj univerzalnosti Šekspirovih vrednosti, svakodnevna događanja smenjuju se tako vrtoglavom brzinom, da je nemoguće baviti se stvarnošću iz ugla dnevnih aktuelnosti.

"Čini mi se da su Šekspir, Čehov i drugi takvi autori, životno aktuelni. To znači da tema ljubavi, tema straha, tema ambicije... su stvari koje zaista pokreću čoveka i to je suština. Sve ostalo je privid i površina. Ali mi smo malo zamenili stvari", upozorava reditelj.

Ubrzavanje planete

Radeći sa studentima sajtu novosadskog Univerziteta umetnosti na katedri za glumu i režiju, u dodiru sa mladim ljudima, oseća koliko se vreme promenilo.

"Danas je najlakše postići uspeh. Ali uspeh je nešto što uspete onako, u jednoj epizodi jedne serije, a sve posle toga je teško. Da radite na sebi, da ostanete umetnik i da trajete, to je malo teže, ali to je suština: kako raditi na sebi i u sebi", ističe on.

Printskrin/Youtube/RTS Kulturno-umetnički program

"Meni je žao u kakvu stvarnost i u kakav život izlaze mladi. Ja nikad, najiskrenije, ne bih poželeo da sad počinjem, da ulazim u ovakvo pozorište. Pa to je sve naopako! Kao da ih neko uvodi u pogrešan koncept. Znate da je pogrešan, a puštate ih tu. Jer te vrednosti koje smo prozvali vrednostima, su potpune gluposti", smatra Milivojević.

Svet je prema njegovom mišljenju napravio veliki zaokret prema banalnom i površnom s tendecijom da ubrza sve: vreme, prirodu, sve što može.

"Imam tu nedaleko jedan mali ranč i vinograd i pošto sam hteo da zasadim neko drveće, preporučivali su mi neko koje raste tri puta brže. Pa kog će mi vraga drvo koje raste tri puta brže?", pita se Milivojević.

Šta možemo kako bismo se oduprli tome? Šta jedan umetnik može da uradi da mladima pomogne da ne upadnu u istu zamku?

Povratak klasicima

"Na samom početku preuzimam veliku odgovornost: postavljam neke ozbiljne kriterijume, da se bave i Šekspirom i Čehovom i Dostojevskim i uopšte klasicima. Nove generacije koje čitaju Dostojevskog gotovo uopšte ne razumeju o čemu se tu radi. Šta on to piše? Na primer, tema žrtve. To je njima potpuno nejasno. Čak i ponekad ni tema ljubavi nije jasna. I onda ih vraćate, skidate sloj po sloj, kao da otvarate glavicu luka, da bi oni osetili gde je suština, da bi došli do nekih slojeva koji nisu na površini. Upravo ih to učim na početku: da istina nikad nije na površini. Uvek se mora roniti dublje i dublje, da bi se pronašao neki biser", kaže Milivojević.

Tanjug/Jaroslav Pap

Svi nas od malih nogu uče da razlikujemo snove od jave i predstavu od stvarnosti, ali Milivojević bira teži put: uči mlade sličnostima između života i umetnosti.

"Učim ih da svoje ideje i inspiraciju traže oko sebe u svom životu. Znači, da nauče da gledaju život i da vide šta je istinito, šta nije, da nauče da to prepoznaju. Da i oni u svom životu pronađu Ofeliju, Hamleta i Magbeta, jer ih svi zapravo poznajemo. I kad uspem u tome, veoma sam ponosan", kaže reditelj.

Putovanje kroz vreme

Kao i Šekspirove likove, Milivojević je prepoznao karaktere iz "Zelene čoje Montenegra" Mome Kapora, knjige koju je odabrao za sledeću pozorišnu adaptaciju. Pripreme su privedene kraju, komad je ugrubo postavljen i sada počinju fini radovi, pred premijeru zakazanu za 10. avgust u Budvi.

Prepoznao je takođe i sopstvenu tendenciju da bira stvari koje su na ivici fikcije, realnog i fiktivnog, mogućeg i nemogućeg, stvarnog i nestvarnog, a Kaporov roman koji je baziran na istorijskim, istinitim događajima, koji deluju nestvarno, bio je tako prirodan izbor.

"Mislim da je to vrlo mudro pisana knjiga, uvek kao neko putovanje kroz vreme", smatra Milivojević.

"Znate ono Markesovo kroz 'Sto godina samoće', gde se sreću i unuci i praunici i deca i očevi i onda vidite da ono što je bila istorija krajem 19. veka i te kako ima veze sa vašim precima, sa vama, sa vašim komšijama. To je deo vaše stvarnosti – nije samo muzej i istorija. To mi se jako dopalo i taj duh pokušavam da prenesem u predstavi", kaže on.

A kad smo kod putovanja kroz vreme, on je u njemu odmakao dalje od mnogih svetskih reditelja. Može da kaže da je jedna njegova predstava (Aristofanov "Pluto") premijerno izvedena u antičkom pozorištu u Epidaurusu i to pred 12.000 ljudi.

"U Epidaurusu imate utisak da ste u zakrivljenom vremenu. Ne možete da verujete da su na tim kamenim sedištima i pre 2.000 godina isto sedela neka publika i da je moguće vrlo da igram upravo taj tekst, da su govorili te rečenice i onda vam kolena malo zadrhte, nije baš svejedno. To je bio pravi vremeplov", kaže on dodajući da "verovatno ne postoji reditelj na svetu koji ne bi poželeo da ima takvu premijeru".