Slaven Došlo za Euronews Srbija: Apokalipse, nadam se, neće biti jer se meni još uvek živi

"U početku sam samo želeo da radim i mislio sam da u svakom projektu imam nešto da ponudim. Sada mi je jasnije da nije svaka uloga za mene, ali sam, takođe, i prvi put u situaciji (i finansijskoj i spoznajnoj) da biram uloge", kaže u razgovoru za Euronews Srbija Slaven Došlo.

Svoje prve uloge ostvario je u rodnom Somboru, a diplomirao je na Akademiji umetnosti u klasi Mirjane Karanović. Uloge u filmovima "Panama", "Pored mene" i "Vlažnost", ali i "Vojna akadmeija" i Biser Bojane donele su mu i popularnost i ozbiljne kritike. Karijeru podjednako uspešno gradi i na daskama koje život znače, a posebon se izdvajaju uloge koje ostvaruje na sceni Pozorišta na Terazijama, lčiji je stalni član od 2019.

Vaša matična kuća najavila je mjuzikl po hit filmu "Flešdens". Da je na vama odluka, koga biste rado iz prvog reda gledali u ulogama Aleks i Nika?

Voleo bih da vidim neke nove mlade ljude. Ima puno mojih kolega koji su odlični glumci i vrlo muzikalni, a nisu dobili priliku da igraju u mjuziklu.

Duh bezbrižnih vremena za mnoge je prva asocijacija za naslove "Glavo luda" i "Sa druge strane jastuka"? Koji su vama bili prvi osećaji, a šta je i danas u mislima pre nego što izađete pred publiku?

Promo/Pozorište na Terazijama/Marko Radan

"Glavo luda" je za mene vrlo specifična predstava jer je to moj prvi profesionalni angažman. Nikola Bulatović me je uzeo u podelu dok sam bio na četvrtoj godini fakulteta i sećam se da sam bukvalno učio kako se hoda na sceni. Ispitivao granice toga koliko smem i kako treba da se ponašam. Imao sam divnu partnerku Snežanu Jeremić i, iako mi uloga nije bila velika, a priča nije naročito komplikovana, mnogo mi je značila u profesionalnom razvoju.

Obe predstave komuniciraju putem numera koje su nam svima dobro poznate i vraćaju nas u neko vreme kada se, kako kažu ovi što su to doživeli, živelo mirnije.

Za mene je mjuzikl "Sa druge strane jastuka" jedna velika žurka, sa bendom u kom sam ja frontmen i baš volim da podelim tu radost sa publikom.

Promo/Pozorište na Terazijama/Miloš Kodemo

Ima li razlike kad se rade komadi s Brodveja, koliko je sam proces za glumca komplikovaniji?

Razlika je uglavnom u tome što su to mjuzikli koji su licencirani i onda određene zadatosti moraju da se ispoštuju. Na primer, to je scena pucanja u "Fantomu iz opere". Iako smo mi želeli da uzmemo mačevanje, kao u filmskoj verziji, na kraju su morali da se dese pištolji. Znate šta, ja nisam neko ko primećuje poteškoće ili ih makar brzo zaboravljam, tako da svakom procesu pristupam kao da ništa ne znam i kao da ništa nemam u iskustvu. Na taj način se lišavam upoređivanja, jer svaka predstava zaista jeste priča za sebe.

Publika prepoznaje laž

Iz nekih udobnih fotelja, rad na mjuziklu deluje kao priprema za maraton... Pa šta više troši na sceni - gluma, pevanje, igra?

Mjuzikl je vrlo komplikovan žanr, svaki segment mora dobro da se zna da bismo na kraju došli do lakoće koju publika treba da primeti. Stvarno volim da pevam, i obožavam da izvodim numere na sceni sa orkestrom. Imao sam prilike da igram u nekim od muzički najzahtevnijih predstava i tek onda je posebno zadovoljstvo kada to sve savladaš. Nikada mi to nije mučenje, ja muziku osećam, sve ostalo je stvar vežbe.

Što se tiče igre, meni prija fizička aktivnost i najviše volim grupne koreografije. Taj momenat zajedničke usklađenosti mi je uvek uzbudljiv u pozorištu. Gluma kao gluma, stalno se preispituješ, uvek si podjednako nesiguran, ali u jednom trenutku kažeš sebi: `Ok, to je najbolje što mogu u ovom trenutku`, i počnes da uživaš i da se igraš.

Sa nekih predstava odete sigurno lakši i za koji kilogram, a sa čim glumac još odlazi sa scene?

Zavisi posle koje predstave. Ima predstava u kojima se toliko napunim energijom da bih posle mogao još satima da budem budan, a ima i onih posle kojih odem kući, kao da sam ceo dan kopao ili već nešto tome slično. Ono za čim sigurno tragam tokom predstave i ono što me najviše raduje kada primetim jeste jasna komunikacija sa publikom, koja uglavnom dolazi iz vašeg osećanja oslobođenosti, jer publika prepoznaje laž i zato je za glumca jako bitno ostati autentičan i dosledan sebi, onda sve počinje da komunicira samo od sebe.

Promo/Pozorište na Terazijama/Dalibor Tomković

Publika voli mjuzikle, za predstave na Terazijama se uvek traži karta više, a ne izostaju ni nagrade na festivalima. Ali to je i dalje naš jedini teatar specijalizovan za mjuzikle. Zašto

Da, naše predstave su stalno rasprodate, do te mere da brže bolje zovem organizatore čim se objavi repertoar, kako bih dobio karte za svoje goste, a čak i tada to ponekad nije moguće. Mjuzikl zahteva specifičnu organizaciju, poseban ansambl, više vremena i novca, mnogo saradnika ( Hor, Balet, Orkestar) tako da verujem da je to glavni razlog. I možda tradicionalna okrenutost naših stvaralaca dramskom teatru.

Nedostaje li konkurencije?

Meni se čini da je konkurencija uvek dobra, zato što po prirodi stvari obezbeđuje bolji kvalitet ponuđenog. Nismo potpuno bez konkurencije, tu je i Madlenijanum.

Kako se zapravo slobodan umetnik "skućio" pod krovom na Terazijama? I jeste li razmišljali, možda i naknadno, da vas to može ograničiti, "koštati" nekih uloga, poziva

Počeo sam u tom pozorištu i prirodno imam sklonosti i mogućnosti da budem deo mjuzikla. Stručni saradnici u tom pozorištu su mi mnogo pomogli da te sklonosti razvijam. Kasnije su stvari išle same od sebe. Ne mislim da me Pozorište na Terazijama ograničava jer imam vrlo dobru saradnju sa organizacijom i upravom pa se dogovaramo oko angažmana i vremena. Paralelno uglavnom radim i u drugom pozorištima, što mi prija jer je svaki proces prilika za rast.  

Promo/Pozorište na Terazijama/Dalibor Tomković

Kad smo kod kalupa i trošenja lika, imate li to na umu prilikom odluke u kojoj seriji ćete se pojaviti, u kom filmu zaigrati?

U početku sam samo želeo da radim i mislio sam da u svakom projektu imam nešto da ponudim. Sada mi je jasnije da nije svaka uloga za mene, ali sam takođe i prvi put u situaciji (i finansijskoj i spoznajnoj) da biram uloge.

Najteže je živeti, uživati u trenutku...

Šta je bilo najteže da uradite na sceni, a šta u životu?

Imam tu sreću da fokus prirodno ne stavljam na negativno i kada je u pitanju moj posao stvarno mislim da je velika privilegija biti umetnik i biti okružen ljudima koje svakodnevno srećem po pozorištu ili na setu. Sve je teško, ali je sve i prelepo, zavisi na šta obratite pažnju. Možda mi je najviše trebalo da se priviknem na ove propratne stvari koje okružuju glumca, kao na primer pojavljivanje u medijima i očekivanje da se o svemu ima izdefinisano mišljenje. Što se života tiče, najteže je zapravo ga živeti, uživati u trenutku, pronaći radost i motivaciju iako bi to trebalo da je ono najlakše.

Nedavno je najavljen dokumentarac o pesmi "Bella Ciao". O kojoj biste vi snimali priču

Voleo bih da vidim dokumentarac o pesmi "Šal od svile".

Koja je prva reakcija bila kad vas je pozvao Šijan da igrate u njegovom filmu? Jeste li pomislili, pa sa ovim čovekom se ide i u pakao...

(Osmeh)... To je čovek koji je pisao istoriju naše kinematografije, scenario je dinamičan i zanimljiv, a moj lik nešto što do sada nisam imao prilike da igram. Bilo mi je jako stalo da dobijem tu ulogu i srećan sam zbog toga.

A kad sve ovo prođe s koronom, mislite li da nas očekuje apokalipsa ili neke nove "lude dvadesete"?

Apokalipsa, nadam se, neće biti slučaj jer se meni još uvek živi. Lude dvadesete su, koliko se sećam, između ostalog bile i posledica nekog suludog ekonomskog rasta, tako da ni to baš nije izvesno, ali nadam se jednom mirnijem dobu sklonijem zajedništvu, razumevanju i lepoti.

Nekom prilikom ste izjavili da "prilagođavanje, uklapanje nije opcija". Vodite li se tom "parolom" i dalje?

Moje osećanje je da je ceo život proces približavanja ili ako ćemo preciznije dopuštanja sebe, a svako od nas je drugačiji od onog drugog, iako nam je mnogo toga zajedničko, tako da uklapanje svakako nije opcija. Mi smo svi različita perspektiva jednog te istog. To je dihotomija koja se mora prihvatiti kako bi čovek mogao da živi u miru.