Igre 
Jesmo li postali rasadnik književnih nagrada i ko je vrhunski sudija - kritičari ili čitaoci
Komentari06/02/2022
-22:25
Jesmo li postali rasadnik književnih nagrada? I šta je presudno da bi jedno priznanje imalo i zadržalo ugled? Proteklih godina slušali smo razne kritike na račun Ninove nagrade - i pored bojkota određenog broja i samih pisaca, čini se da ova nagrada i dalje ima "težinu" i izaziva najširu pažnju, slično kao i nagrada "Meša Selimović".
Od ove godine dobili smo i prve laureate novoustanovljenih nagrada "Beogradski pobednik" i "Štefica Cvek".
"Nagrade u principu čine dosta piscima, izdavačima, čitaocima. Ali najviše samoj knjizi, s pravom. Ne zaboravimo, knjiga - nagrađena ili ne - sviđalo nam se to ili ne, posle izvesnog vremena stiče svoj sopstveni život na koji čak ni nagrade nemaju previše uticaja. Naime, tada ona odlazi u ruke vrhunskog sudije i kritičara, a najobjektivnijeg predsednika žirija: vremena. Šta on odluči, to joj je sudbina", ističe u razgovoru za Euronews Srbija Vladislav Bajac, nagrađivani pisac, osnivač i direktor Izdavačke kuće "Geopoetika".
Bajac kaže da je već svima dobro poznato da smo postali pravi rasadnik knjževnih nagrada u širem regionu, ako ne i još šire.
"Toliko nam dobro nagrade uspevaju da čoveka ponekad to bogatstvo dovodi do neprimerenih reakcija, te sme i može da se ozbiljno počne da šali na njihovu temu. Dakle, prostora uvek ima, ali potrebe za još nekom baš i nema. Svakako ih je previše. Nemoguće je da (mnogo)broj(nost) nagrada garantuje bolju vidljivost književnih dela, pa i njihovu veću čitanost", kaže on..
Ugledni pisac i izdavač ne misli ni da uvećavanje broja nagrađenih dela i/ili pisaca poboljšava i kvalitet litrerature.
Tanjug/Tara Radovanovic
"Nagrade su počele da preuzimaju ulogu uravnilovke (izraz iz socijalističkog nasleđa koji je ujednačavao visine plata preko opasne granice): misli se da će nezadovoljstvo nenagrađenih biti utešeno šansom za dobijanjem neke nove. Ali, posledice su suprotne: broj je sam po sebi u obrnutoj proporciji sa kvalitetom", navodi Bajac i dodaje:
Povezane vesti
"Nagrade nisu smišljene da bi zadovoljavale povređene ili tešile neispunjene sujete, već da odaju priznanje napredovanju, inovativnosti, hrabrosti ili utemeljenju već priznatog (pa, bilo ono čak i konzervativno), a takvo nagrađeno delo, tj. pisac poziva na 'dvoboj' sledećeg dobitnika - delo ili autora - koji bi bio motivisan da bude nešto Drugo od prethodnog, ako ne i Bolje. Iskustvo dalekoistočnih filozofija odavno je podučavalo svet floskulom da ako učenik ne prevaziđe učitelja, to je učiteljev a ne učenikov neuspeh."
Marjan Čakarević, pesnik, književni kritičar i član Ninovog žirija, navodi da su nagrade "izmišljotina" 20. veka i sa jedne strane su proizvod društva spektakla, a sa druge povećane književne proizvodnje i stoga nužne potrebe jedne zajednice da se u tim morima naslova prepoznaju oni koji su reprezentativni.
"Novi društveno-kulturni i, uopšte, civilizacijski konteksti nameću nove doživljaje i razumevanje stvarnosti, pa je tako logično da se pojavljuju i nove nagrade koje, barem inicijalno, žele da senzibiliraju zainteresovanu javnost za ono što osnivači nagrada smatraju da je važno, odnosno da određene umetničke vizije sveta, stilove i senzibilitete promovišu kao kulturne vrednosti.
Takva je, na primer, barem kako je ja razumem, ove godine ustanovljena nagrada 'Štefica Cvek'. Treba uvek imati na umu da je književnost - umetnost, a da književne nagrade pripadaju sferi kulture, a umetnost i kultura, koliko god da se poklapaju, ipak nisu isto", objašnjava Čakarević.
Nekoliko stotina nagrada u Srbiji
Pesnik i književni kritičar podseća da se u Srbiji dodeljuje nekoliko stotina književnih nagrada, većim delom za poeziju.
"Reklo bi se da u proseku svaka opština dodeljuje jednu i po do dve nagrade, a kako najveći broj tih nagrada ne znači ništa ni u kulturnoj, a kamoli široj javnosti, može se reći da ih ima zbilja previše, i to tim pre što svaka od njih podrazumeva žirije, određenu proceduru glasanja, svečanost dodele, zakup prostora, troškove prevoza, noćenja, dakle, čitavu infrastrukturu koja, kada se sve sabere, uopšte nije mala. Istovremeno, te svečanosti su u manjim mestima najčešće jedini književni događaji u toku godine, te se ne mogu tek tako otpisati", kaže Čakarević.
Prema njegovim rečima, načelno govoreći nagrade mogu da pomognu da neka knjiga postane makar nakratko vidljivija u javnosti - da joj povećaju broj čitalaca.
Povezane vesti
"Ali nijedna nagrada na svetu, pa ni Nobelova, ne može da predvidi budućnost i nije garancija trajne veličine nekog dela. Pretpostavljam da svako ko čita i prati savremenu književnost ima neke autoritete kojima veruje, svejedno da li su to nagrade, pojedinci, mediji ili prijatelji, pa se na osnovu tih preporuka određuje da li će nešto čitati ili neće", ističe za Euronews Srbija Čakarević.
Profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, anglistkinja i književna teoretičarka Vladislava Gordić Petković kaže da su nagrade danas gotovo potpuno u funkciji medijske vidljivosti, "što je blaženstvo i prokletstvo".
"Nekako polako prestaje i očekivanje i obaveza da posluže kao uvodna naznaka trajanja u kanonu vrednih dela. Čitaocima i dalje književna priznanja služe kao vodilja i preporuka, ali to ne znači mnogo ukoliko knjiga nije dostupna u knjižarama ili bibliotekama. Izdavači manjak medijske pažnje nadoknađuju prisustvom na društvenim mrežama, ali u polifoniji informacija to nije dovoljno. Nagrada bi trebalo da ponudi kriterijum koji jedno vredno delo izdvaja iz mnoštva, ali je i dalje velika iluzija da ona može neko duže vreme zadržati pažnju na laureatu", smatra Gordić Petković.
Medija Centar Beograd
Povezane vesti
Ima li onda potrebe i prostora za novim književnim nagradama?
"Nagrade važne i potrebne samo ukoliko su dobro osmišljene, ukoliko počivaju na čvrstom konceptu, ukoliko omeđuju prostor književnog stvaralaštva koji žele da procene i vrednuju, i ukoliko se njihov osnivač obaveže na kontinuitet i doslednost. Kontinuitet i doslednost podrazumevaju da nema kompromisa sa jubilejima i prigodama, trenutnim popularnostima i predstavama o moći", ističe književna teoretičarka i profesorka.
Mogućnost da neafirmisani dođu do prostora
Mišnjenje književnice i slikarke Milice Vučković je da uvek ima potrebe za književnim nagradama i nikada ne može da ih bude previše.
"Poslužiću se svojim primerom - pre četiri godine u rukama sam imala rukopis svog prvog romana koji ama baš nijedna izdavačka kuća nije htela da pročita, a kamoli izda, čak ni moji sadašnji izdavači (Lom, Booka). Pročitali su tek onda kada sam dobila nagradu Matice srpske za prvu knjigu. Nisam sasvim sigurna da li su čitaoci na dobitku činjenicom što sam ja izdala roman, ali ja svakako jesam ", navodi Vučković.
Prema njenim rečima, da nije konkursa poput pomenutog, mladi i neafirmisani autori, i oni koja nisu deca slavnih ili bogatih, nikada ne bi mogli da dođu do prostora.
"Treba nam, dakle, još nagrada, nagrada za različite književne kategorije, nagrada za mlade autore, za prve rukopise, nagrada za kratke priče, nagrada koje nisu nameštene i nepotističke, nagrada koje se ne oglušavaju o književne vrednosti radi ideološke podobnosti, treba nam, zapravo, nagrada koje bi se ticale književnosti po svaku cenu", ističe književnica.
Prinstscreen YouTube/Biblioteka Kučevo
Njen roman "Smrtni ishod atletskih povreda" (Booka, 2021) našao u užem izboru za Ninovu nagradu. A na pitanje šta bi navela da je presudno za ugled koju bi jedna nagrada trebalo da ima - da li je presudan žiri ili pak nominovani naslovi, Vučković odgovara rečima:
"Svakako je važno i jedno i drugo, kvalifikovanost i relevantnost žirija za poziciju na kojoj presedava, ali ponovo, i nekakav nad-senzibilitet i visina kriterijuma tog žirija koji je, iz godine u godinu, sve upitniji u svakoj oblasti kulture."
Kako kaže, ugled nagrade, naravno, da određuju finalisti i laureati.
"Ako, kao što je slučaj sa Ninom, imate nagradu u čijem finalu već godinama jedva može da se nađe nešto što na bilo koji način može da vas književno uzbudi (čast izuzecima, desio se poneki u poslednjih pet, šest godina), ta nagrada prestaje da se tiče i autora i čitalaca. Poslednjih nekoliko Ninovih laureata zvanično imaju najmanji broj odštampanih tiraža ikada, prosto, čitalac više ne veruje u takav svetonazor, to sasvim dovoljno govori", ističe Vučković.
Da ima potrebe za ustanovljenjem novih nagrada smatra i pisac Enes Halilović koji je dobitnik više književnih nagrada, među kojima je i nagrada "Meša Selimović".
"Ako se rađaju novi ljudi neka se rađaju i nove književne nagrade. Kao što neki ljudi umiru, tako i neke nagrade umiru ili odumiru", kaže Halilović.
Pisac kao primer navodi nagradu "Milan Rakić" koja danas nije ono što je bila nekad.
"Kada neko radi kako treba, ako pošteno žiririra i ako ima znanje, a ako nema zavist prema piscu koji napiše dobru knjigu, neka kaže svoj stav. Etika se ruši u mnogim društvima na svakom koraku, sada smo svedoci da mnogi ljudi ruše i estetiku iz prizemnih ličnih interesa i lične mržnje. Dobre knjige treba nagraditi. Da li će nagrađene knjige biti čitanije, to je teško pitanje - nekada nagrade zaista podignu čitanost, skrenu pažnju. Loša knjiga, ako je nagrađena, dođe pred čitaoce i oni se razočaraju...", navodi Halilović i dodaje:
"Države su propale, zar je čudo što propadaju i nagrade? Čovek je glavni krivac, a u čoveku su tri krivca: zavist, lični interes i limitiranost - to što neki ne mogu da dopru do umetnosti, ali se vrte oko nje.
Privatna arhiva
"Situacija u poslednjih nekoliko godina uslovila je potrebu da postoji još neka nova književna nagrada za roman godine napisan na srpskom jeziku, smatra književna kritičarka dr Slađana Ilić, koja je bila član žirija novoustanovljene nagrade "Beogradski pobednik".
"Da je dobro da postoji još neka takva nagrada kazuju i ovogodišnji rezultati rada Ninovog žirija, kao i žirija nagrade Biblioteke grada Beograda Beogradski pobednik. Očigledno je da su članovi prvopomenutog žirija radili sa svešću da postoji još jedna nagrada čijim članovima žirija je najvažnija književna vrednost, izbor oslobođen upliva bilo kakve ideologije i njegove promocije. Zato je i Ninov izbor ove godine znatno bolji nego prethodnih godina, jer da nije bio takav, razlika bi bilo veoma upadljiva", objašnjava Ilić.
Prema njenim rečima, ove godine su vidljivije i u fokusu bar dve dobre knjige, umesto jedna loša, "kakav je bio slučaj prethodnih godina".
"Dakle, ove godine pisci i čitaoci su na dobitku. Nadam se da će tako biti i ubuduće", poručuje Ilić.
Kontinuitet i doslednost presudni za ugled
Za ugled nagrade, smatra Ilić, najvažnije je da žiri bude kompetentan i nezainteresovan "za forsiranje bilo kakve ideologije i politike, da ima odgovarajuće obrazovanje i objavljene knjige iz oblasti proučavanja srpske književnosti".
"Što se tiče nominovanih knjiga, iskustvo žirija Beogradskog pobednika kazuje da u okviru veoma velike produkcije zaista ima dobrih knjiga. Dakle, ima se šta izabrati. Solidan broj knjiga objavljen prošle godine visoke je estetske vrednosti", ocenjuje književna kritičarka.
Prema njenim rečima, u prilici smo da vidimo kako vrednost nekih nagrada kroz vreme, nažalost, nije konstanta.
"Mnogo faktora utiče na to. Naročito je loše kada dođe do situacije da pojedini - negativni, neknjiževni - faktori prevladaju, pa gotovo da sa sigurnošću, na osnovu sastava žirija, možete već unapred da pretpostavite ko je potencijalni dobitnik. No, postoji mogućnost da se takve situacije, kada do njih dođe, promene, poprave, što smo imali prilike da vidimo ove godine", dodaje Ilić.
E-Stock/Dušan Milenković
Za ugled nagrade, Čakarević ističe, presudno je sve: institucija koja dodeljuje, novčani iznos, autoritet članova žirija, procedura biranja.
"Na kraju, kao svakako najvažniji aspekt, jeste spisak nagrađenih dela ili dobitnika: koliko njih budućnost potvrdi kao relevantne za jednu kulturu", smatra pesnik i književni kritičar.
Kontinuitet i doslednost su presudni za ugled koji bi jedna nagrada trebalo da ima, ističe za Euronews Srbija Vladislava Gordić Petković.
"Nagrada mora da odražava i održava specifičan niz vrednosti, bez obzira na to da li želi da potvrdi tradicionalne parametre ili da inovacije učini vidljivim. Ovde je Ninova nagrada po mnogo čemu posebna jer ona naizgled podržava taj tradicionalni i pomalo zamoreni žanrovski model romana, ali sa druge strane podržava i otvorene forme koje su bliže poemi, kao u slučaju Milene Marković ili fragmentarnoj prozi, kao u slučaju Ivane Dimić, da navedem samo relativno skorije laureate", kaže Gordić Petković.
Za neke nagrade čak i sama njihova dugovečnost znači njihov nesumnjivi ugled. Ali, naravno, to ne može i ne sme biti dovoljno, podseća Bajac i kao primer navodi Ninovu nagradu koja je imala svoje uspone i padove.
"Šta to znači? To su bile one situacije kada, recimo, žiri nije dorastao da odabere najkvalitetniju knjigu, kada jednostavno - promaši. A nekada je žiri iznad loše godišnje produkcije, pa je u dilemi šta činiti, koga i da li uopšte nagraditi? Ono što u skorijoj Ninovoj nagradi s vremena na vreme jeste slabost je njeno neminovno, podvlačim ali i ne pravdam, uvlačenje u prostor političke arene. Onda nagrada podleže politikanstvu i prlja njenu osnovu. A nekada se u žiriju zateknu nedovoljno kompetentni ili prosto nedorasli članovi. Ponekad nadvlada senka ideološkog, nekada topografskog. Doduše, imali smo i godine briljantnih odluka i hrabrosti za ponos", smatra Bajac.
Slikovito pisac i izdavač navodi i to da je godišnja književna žetva, kao i u poljoprivredi, pitanje klimatskih promena.
"Nekada imate bogatiji, a nekada siromašniji rod. Tada je teško kriviti žiri. No, ipak, principi estetskog i etičkog u nagrađivanju literarnog dela moraju ostati vrhovni kriterijima. Bez ikakvih kompromisa. To je, znamo, teško, ali je ostvarivo i znano iz prošlosti.
S druge strane, kod nas je iz javnog prostora, a time i iz medija, skoro pa potpuno nestala književna kritika, a time i književni kritičari. Ta situacija je dovela do iluzije da više ne postoje ni književni teoretičari niti istoričari. Estradni elementi prizemnog takmičenja su nadvladali i mnoge nagrade podležu neknjiževnim kriterijumima. A valja se prisetiti i jednog čudnovatog, ali vrlo održivog iskustvenog pravila: nekim knjigama su potrebne važne nagrade, a nekim nagradama - dobre knjige", ističe Bajac.
Laguna/ Matija Krstić
Halilović kaže da kada je žiri dobar po znanju, može biti tu i neko nedobronameran, i nisu svi sposobni da prepoznaju dobru knjigu, iako većina jeste.
"Ipak, ima takvih, kada pročitaju dobru knjigu, trude se da je sakriju. To je bar jasno. Mnogi sa pozicije člana žirija žele da skrivaju dobre knjige. Neki pak glasaju za svog druga iz kafane ili za lični interes. Sve je to isprepleteno, interesi članova porodice, reizbori, napredovanje u karijeri, političke srodnosti, dodvoravanje, interesi izdavača koji preko svojih autora guraju svoje autore, osporavanje boljeg od sebe. Užas šta sve tu ima... Žao mi je kad mladi kritičari potpadnu pod uticaj nekoga ko ispunjava nečije želje. Žao mi je kad se mlad kritičar probuši. Posle neprestano curi iz njega svaki smisao. Mnogi kritičari umisle da ovaj svet zavisi od njih, a to nije tako. Kvalitet ispliva", poručuje Halilović.
Koja nagrada i dalje ima posebnu težinu, a koja je degradirana?
E-Stock/K.Bajčetić, Wikipedia/Viktor Lazić, Pokrajac, Tanjug
Milica Vučković: Oduvek sam kuburila sa autoritetima, pa tako, za mene knjige imaju težinu, a ne nagrade, jer nagrade su, već, nekakva institucionalna sfera umetnosti od koje se klonim. Ako bih morala da kažem da mi je neka draža od drugih, to je nagrada "Biljana Jovanović", prosto jer nosi ime jedne od mojih omiljenih autorki.
Ne nagrade, već je čitava kultura naše zemlje degradirana, ali ne samo, kako se obično misli, smećem koje gledamo u medijima, već je degradirana i malograđanštinom sopstvenih "intelektualnih" redova. Ova zemlja je pre svega osamdeset, recimo, godina bila u vrhu svetske avangarde, korak u korak sa svetom, a sada smo bleda kopija svetkih tokova najgore mejnstrim kulture.
Enes Halilović: Degradirane su mnoge u poslednje vreme. Neću otkrivati ničije bruke da ne bih upadao u polemike, jer nemam ni vremena ni volje da nekog ubeđujem u nešto. Po meni, sačuvala je ugled nagrada "Grigorije Božović" ugled, jer - čini mi se, bar sedam puta, dobili su je vrsni pisci, a ja sam osmi među njima i nadam se da je nisam upropastio svojim prisustvom.
Znam mnogo tih nameštaljiki, ali - još uvek - ne bih da govorim. Ima ovo društvo ogromnih problema. Mladi ljudi odlaze, sve kasnije stupaju u brak, sve manje je ljubavi u porodicama, sve manje drugarstva u školi, sve manje kolegijalnosti na poslu, sve manje morala u politici, ali i sve manje morala u određivanju šta je lepota u literaturi. Svaki član žirija koji forisira gore na račun boljeg - rušilac je koji pravi štetu svima.
Vladislava Gordić Petković: Nagrada koja je počela poslednjih godina da dobija na važnosti i zamahu, a i da privlači pažnju čitalaca, jeste nagrada "Milica Stojadinović Srpkinja" za žensku pesničku knjigu, a u anonimnost je potonula nagrada za moderni umetnički senzibilitet koja nosi ime Todora Manojlovića, koju je 2008. dobila Milena Marković, a 2017. Isidora Žebeljan. Između njih dve laureati su bili Zograf, Laslo Vegel, Želimir Žilnik, Slobodan Tišma, David Albahari.
Žao mi je što više nema stipendije za nacrt književnog dela koja je nosila ime Borislava Pekića, danas je potrebnija nego ikada, jer je bila od retkih koje skreću pažnju više na autorske mogućnosti, na nagoveštaje u kom pravcu će teći nečije stvaralaštvo, a ne na gotov proizvod.
Marjan Čakarević: Nagrade koje imaju najveći ugled po pravilu su one najstarije, koje kroz dugi niz godina kulturnoj javnosti preporučuju neke knjige i pisce koji su, (i) po mom osećanju, najbolje što naša kultura ima.
Takve su Ninova, Disova, Miljkovićeva, "originalna" Andrićeva, Đura Jakšić, kao i neke druge, osnovane nešto kasnije, kakve su Vitalova, Biljana Jovanović, Stevan Sremac, Dušan Vasiljev, ali i nagrade, koje su pomalo u senci onih poznatijih, a koje promovišu specifične autorske senzibilitete u našoj književnosti i umetnosti, poput, na primer, nagrada "Todor Manojlović", nagrada fonda Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov, Raških duhovnih svečanosti, možda još poneka, ponekad.
To naravno nikako ne znači da su sve knjige nagrađene ovim nagradama remek-dela, već da je, u zbiru, među nagrađenima bilo najmanje promašaja. Ili barem da su većina onih koji su ih dobili - pravi, ozbiljni pisci i umetnici.
Vladislav Bajac: Srećom, ipak ih ima još dovoljno koje su generalno sačuvale svoj značaj, ako ne u celini, a ono makar u nekom od važnih elemenata koji jednu nagradu izdvajaju od većine drugih.
Ninova nagrada savakako još uvek privlači najviše pažnje, ali i izaziva najviše različitih reakcija. Videli smo, neke od reakcija su pojedinačne, a neke i kolektivne. Ove druge, a drugu godinu za redom, direktno su uticale na stvaranje još jedne po imenu Beogradski pobednik. Nažalost, nepotrebno. Em je ovu novu prekrio politički motiv, a nije se mogao ukloniti veo sumnje da je to samo jedna kopija nagrade kojoj se suprotstavila. A pošto je po prvi put ova nagrada već i dodeljena, bez ulaženja u kvalitet nagrađenog dela ili ugleda imena autora, vidi se da je u javnosti prošla skoro pa nezapaženo. Možda je i to čak dodatni dokaz da se Ninova nagrada još uvek nije dovoljno ukaljala i da je i dalje najintrigantnija, ali i najvažnija nagrada na celom prostoru bivše Jugoslavije. Mislim, i s pravom.
Ako mi dozvolite, dodaću i lično iskustvo, iako o tome nerado govorim. Naravno, uz uslov i pokušaj da budem objektivan: bio sam do sada sigurno pet-šest puta u najužem izboru za Ninovu nagradu (možda zato što imam već dost godina i "staža", a ne zato što su mi tolike knjige bile odlične), a dva puta sam je u glasanju žirija na samom kraju između dve poslednje knjige "izgubio" samo za jedan glas (ono čuveno fudbalsko 3:2). Za nezdravo sujetnog pisca to je pravi poraz. Ja sam to ovako doživljavao - uz sve analize koje bih svesno ili podsvesno u tim situacijama obavio, i uz poneku u sebi izrečenu primedbu, uvek je u meni pobeđivao vrhunski, utopistički, ali strog razlog, da ne kažem opravdanje: ako nagradu moja knjiga nije dobila, sasvim je legitimno da je nije ni zaslužila. I tačka, što se mene tiče.
Među postojećim nagradama sigurno su na opravdanoj "ceni" još uvek sledeće: "Meša Selimović" - dopada mi se njena jednostavna demokratičnost u velikom broju članova žirija i u prostom brojanju glasova, ali i širina žanrova koju obuhvata, čime joj se i težina uvećava. Potom "Isidora Sekulić" koja je očuvala ozbiljnost osoba koje bi činile žiri. Tu je i nagrada Fondacije "Branko Ćopić" pri SANU, koju uspešno čuva ova institucija. Najbliža ovim trima (bila) je Andrićeva nagrada, za priču ili knjigu priča. Ali, nju je često žiri unižavao sumnjivim odlukama i preinačio je u jednu kontroverznu i estetski nedoslednu nagradu. Šteta. Pre svega zbog njenog imena.
Uz ove, rado podržavam postojanje tzv. regionalnih nagrada, i starih (neke više ne postoje) i novih. One su važne zbog ostajanja u kondiciji, dakle - zbog međusobnog upoređivanja kvaliteta, a ne zarad takmičenja.
Preporuka za vas
Komentari (0)