Godina u znaku velikih jubileja diva ruske i svetske književnosti: Šta je nama Dostojevski danas

Ova 2021, protiče u znaku velikih jubileja. Navršava se dva veka od rođenja i 140 godina od smrti velikana ruske i svetske književnosti Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821-1881).

Pre 150 godina objavljen je njegov roman "Zli dusi", a prošao je i vek od kad je prvi put preveden na srpski.  

U Rusiji je ova godina i proglašena Godinom sećanja na Dostojevskog u cilju očuvanja istorijskog sećanja i obeležavanja jubileja neustrašivog istraživača najmračnijih slojeva ljudske duše.

"Mudar čovek čita i mudre knjige i samoga sebe", govorio je Dostojevski, jedan od literarnih divova o kom se i danas ispredaju toliki mitovi.

On je nama neprespavana noć, jeza...

"Kad samo pomislim, svi oni čitaoci koji su umrli pre nego što je Dostojevski rođen, kad bi oni samo znali šta je nama Dostojevski danas... On je nama neprespavana noć. On je nama ponekad jeza, on je nama neka od dubokih rečenica. On je onaj koji nas goni da grizemo grižu savesti", kaže višestrukonagrađivani pisac Enes Halilović, pa dodaje da se nedavno vraćao "Zapisima iz podzemlja", nedavno ponovo razgrtao "Idiota" i "Zapise iz mrtvog doma".

Za dr Igora Perišića, teoretičara književnosti, kritičara i pisca, u srednjoškolskim danima, kada je počeo manijakalno da čita, Dostojevski je bio pisac za kog je mislio da je istina sve što napiše.

"Svaka mu je za mene bila ka' vladičina. Kasnije, u studentskim i formalističkim godinama došao je Vladimir Nabokov da sreću pokvari, sa svojim pomalo tabloidnim raskrinkavanjem Fjodora Mihajloviča kao lošeg pisca", dodaje Perišić.

Printscreen YouTube/ RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal

A danas, šta je njemu Dostojevski danas?

"Kada postajem pionir sredovečnosti, Dostojevskog više sagledavam u kontekstu hrišćanske misli kao one koja u svetu raznih korektnosti pretrajava kao najbliža demokratskim vrednostima pluralizma i tolerancije. Iako u svojoj osnovi zasnovana na otkrivenoj doktrini, kada je preobražena putem umetnosti, kao kod ruskog pisca, ona se iznenađujuće otvara kao tajni alat samilosne poliperspektivnosti čime se nadilazi potreba kočopernog uma da misli da može bilo šta bez rezerve da zna. Kategorija Boga kod Dostojevskoj jeste pre svega kočnica totalitarne preokupacije da se sudi Drugom, osim u smislu estetičkog suda ukusa, i stoga - naoko paradoksalno - otvara nove horizonte autonomije umetnosti u savremenom svetu. Duhovna i književna spoznaja malo vrede ukoliko nisu svetovno nesvrhovite", objašnjava Perišić.

Teško je govoriti o značaju Dostojevskog "u vremenu koje ne oseća obavezu da se sa njegovim pitanjima suoči, kao sa onim nad čim je jedino vredno pitati se", smatra dramski umetnik Nebojša Dugalić.

Njegov autorski projekat, monodrama "Ispovest Dmitrija Karamazova" (zasnovano na romanu F. M. Dostojevskog) od 2013. je na redovnom repertoaru Madlenijanuma. Karta više traži se ne samo u ovom teatru, već i prilikom svakog gostovanja.

David Pavlašević/Madlenianum

Za Euronews Srbija, Dugalić kaže:

"Nažalost, vreme kojem smo savremenici, kao da je svim svojim samo beg od takve upitnosti i takve odgovornosti suočenja. Zato nije lako odgovoriti na pitanje: `Šta je nama Dostojevski danas?`. Uostalom, čoveku se sve daje samo u meri u kojoj je sposoban da se otvori za primanje i da sa tim primljenim razgovara ne bi li u sebi stekao sopstvenu odgovornost (jer odgovornost je nešto što se mukotrpno stiče, ali nije svejedno sa kakvim ćemo je pitanjima sticati).

Stoga bi pre bilo moguće govoriti o tome šta bi nam on mogao biti, ukoliko bismo to hteli. Po meni, on nam je, kao niko od pisaca do njega ni posle njega, ostavio tako bistru sliku o svemu samoporičućem, samoprotivrečnom, ali i najuzvišenijem u čoveku, kao i to kako se takvo samopoznanje izvija u vapaj za Bogom kao za onim jedino celebnim. Zato, potrudimo se na vreme da nam njegova pitanja postanu važna, da ne bismo sami ostali bez svakog važenja."

Sve dok se ličnost ne isceli

"`Nama lično ništa ne treba`, izgovarao je pronicljivo, duhovito i krajnje ironično Radovan Treći u legendarnoj istoimenoj pozorišnoj predstavi. Da, naravno da nam je Dostojevski potreban danas. Problem za mene nastaje kada treba da odgovorim na pitanje zašto nam je potreban? Nemam odgovor. Branim se mišlju da postoje situacije u životu kada je zašto suvišno! Možda sam to naučio od Dostojevskog", navodi Predrag Radosavljević, nastavnik filozofije i veroučitelj iz Zaječara.

Privatna arhiva

Radosavljević je i autor jedne zamisli - da zajedno sa kolegama u školi interdisciplinarno obrade "Zločin i kaznu".

Nastavnici književnosti, filozofije, sociologije, psihologije, istorije, stranog jezika, katihizisa, učesnici filmskih i dramskih sekcija, naime, obradili bi na jednomesečnoj nastavi taj roman, a onda bi udružili rezultate i predstavli ih javnosti. Nismu uspeli.

"`Zločin i kazna` je bila preveliki zalogaj. Kratko i lažno sam se utešio činjenicom da je Tarkovski želeo, pa ipak nije snimio taj film. Veliko, duboko, široko i lepo je to umetničko delo. Kao i svako dostojno tih prideva - neiscrpno. Verovatno nam je baš zato i potrebno - što je neiscrpno.  

Glavni junak lepog imena, Rodion, i veoma simboličnog prezimena, Raskoljnikov, rečima je oslikana i ispevana drama čoveka i čovečanstva. Raskoljnikov je ličnost podeljena na dva dela, jedna celina u raskolu, raspetost i stradanje. Na jednoj strani raskola nalazi se Ideja. Taj uzvišeni proizvod ljudskog uma izuzetno je koristan. Ideja ne zna za drugog, ona je pretenciozna i gorda; ona želi sve. Raskoljnikov je uvezao ideju iz tadašnje evropske filozofije: `... sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka… to je aksiom`.   

Na drugu stranu raskolene ličnosti Dostojevski postavlja Drugog. Drugi je konkretna ljudska ličnost koja, prihvaćena onakvom kakva jeste, ne može biti drugo do patnja i stradanje za `prvog`. Međutim, prihvatanje stradanja dovodi do odsustva gordosti i time do ljubavi: `Njih je vaskrsla ljubav; srce jednoga nosilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugoga`. Zaista je veliki broj uglednih teologa koji se ne mogu načuditi otkud takva ranohrišćanska svetootačka dubina u ruskom književniku 19. veka. Ideja i Drugi rvu se i prepliću kroz dramu Rodionovog (i našeg) života, sve dok se na kraju ličnost ne isceli", zaključuje Radosavljević.  

Laguna/ Matija Krstić

Halilović za Euronews Srbija navodi i da često pomisli na rad Dostojevskog pod pritiskom vremena i dugova, na feljtonski rad na romanima. Da je živ, šta bi ga pitao?

"Da je živ, pitao bih ga šta misli o raspadu porodice u Evropi. I pitao bih ga da li je po izlasku sa robije ikada sreo nekog od robijaša sa kojima je godine proveo u Sibiru", odgovara Halilović.

U čast Dostojevskog i u Srbiji su već bile pripređene izložbe, održane tribine i književne večeri, a najesen će i na šestom po redu Festivalu hrišćanske kulture Eparhije timočke u Zaječaru, nizom teoloških, književnih, filosofskih, teatarskih, likovnih, filmskih i drugih događaja biti istaknut deo neiscrpnog bogatstva tog velikog stvaraoca. Organizacija je u toku pod naslovom "Smiri se gordi čoveče!"