Igre 
Radivoje Raša Andrić za Euronews Srbija: Nemam snage da budem mrtav ozbiljan
Komentari05/02/2022
-19:11
Film "Leto kada sam naučila da letim", adaptacija istoimene nagrađivane knjige Jasminke Petrović, premijerno će biti prikazan 16. februara u Kombak dvorani u Beogradu, a dan kasnije priča o tinejdžerki Sofiji i njenom naizgled dosadnom letovanju sa dve bake na Hvaru imaće premijeru i u Areni Cineplex u Novom Sadu.
Ovim ostvarenjem, posle 17 godina na filmsku scenu se vraća reditelj Radivoje Raša Andrić, koji se nedavno prilikom susreta s medijima u šali, naravno, kazao da je želeo da snimi jedan takav film kako bi se "oprao" zbog svojih ranijih ostvarenja u kojima je bilo previše replika sa psovkama, a koje su gledaoci, pa i oni mlađi, masovno citirali.
"Tako sam došao do jedne lepe, tople priče gde nema ružnih reči", naveo je Andrić, a potom bez šale ispričao da je u projekat ušao na poziv kuće "Sense production", kada je prva verzija teksta već bila napisana.
Dobio je, zaključuje, "posao na tacni", ali dodaje da se ipak malo uplašio nakon čitanja scenarija koji je pisala Ljubica Luković.
"To je kao kada Džonu Vejnu daš da igra Indijanca. Nisam bio siguran, jer velika odgovornost raditi za decu, a ja sam `šalabajzer` i nisam hteo da zabrljam. Imao sam veliki strah, međutim, radio sam sa kreativnim producentima i približili smo se, ja filmu a oni meni. I značilo mi je što je moj pokojni otac bio dečji pisac, pesnik, urednik Dečje redakcije RTS, reditelj `Pustolova`... I znao sam da ne smem i ne mogu da omašim, jer iver ne pada daleko od klade", kazao je Andrić.
Tanjug/Dragan Kujundžić
U razgovoru za Euronews Srbija, reditelj kultnih filmova "Munje" (nastavak bi trebalo da se snima, prim. aut.), "Kad porastem biću Kengur" i "Tri palme za dve bitange i ribicu", kaže da za "Leto kada sam naučila da letim", za razliku od ranijih ostvarenja, nije sebi postavljao uobičajeno pitanje - zašto baš sada radim ovo.
"Kada sam radio prvi film, moja majka Bojana Andrić, urednik "Trezora" na RTS, pitala me je zašto baš sad ovo i tada sam mislio šta me ova žena pita. Vremenom sam shvatio da je užasno važno znati zašto snimaš baš sad taj film. Ali za ovaj film nisam morao sebi da postavljam to pitanje jer ima toliko malo dečjih filmova, imali smo samo četiri u poslednjih 20 godina. Tako da nisam imao dilemu", kaže reditelj.
Povezane vesti
Od 17. februara na repertoaru bioskopa
Od 17. februara film će se naći na redovnom repertoaru bioskopa u Srbiji, a uloge tumače Klara Hrvanović, Olga Odanović, Snježana Sinovčić, Žarko Laušević, kao i grupa talentovanih tinejdžera iz Splita i Beograda.
Scenario je napisala Ljubica Luković, producenti su Maja Popović Milojević i Milan Stojanović, direktor fotografije je Dušan Joksimović. Montažer filma je Dejan Urošević, dizajner zvuka Vladan Korać, kostimografkinja Momirka Bailović, a scenografkinja Tajana Čanić Stanković.
Vratiti se na filmsku scenu i to "dečjem filmom za odrasle", sigurno je bilo izazovno i podrazumevalo rizik?
Sve je rizik u ovom poslu. Svaki minut snimanja je rizik; odgovornost je bila prema knjizi, a možda je najveća odgovornost bila prema devojčici i ostaloj deci sa kojima sam radio da ih sačuvam da ne "uzlete" mnogo, pa da posle snimanja ne mogu da se vrate na zemlju, pa da ne potrošim uludo pare, da se ne zaletimo i omašimo u budžetu, pa da ne možemo da snimimo kraj filma...
Živimo u riziku generalno, a ovaj posao je totalno rizik. Moguće da su takvi i drugi poslovi, pretpostavljam da je posao hirurga još rizičniji, ali nisam hirurg i govorim o poslu kojim se bavim. To da možeš da slupaš 700.000 evra uludo u zemlji koja nije bogata, za mene je užasno i da se tako nešto desilo, užasno bih se osećao.
Sense production
U kojoj meri je film obuhvatio mnoge paralelne tokove priče koja postoji u romanu. Koji deo ste ostavili se otkriva između redova jer niste želeli da gurate u prvi plan?
Sve što je previše prst u oko, sve što je popovanje deci, ono što je direktna poruka, to sam gurao u pozadinu, s nadom da će se probiti iz drugog plana. Sve direktne poruke mislim da ne valjaju. Postoji izreka među filmskim scenaristima i rediteljima: "Ako hoćeš poruku, poslaću ti SMS, ako hoćeš film, idi gledaj film".
Povezane vesti
Do ideje filma se dolazi u procesu gledanja, ne slanjem poruka, a katarza je suština svega, da se pročistiš smejanjem, plakanjem ili bilo kojom emocijom koja će ti ispuniti dušu, pa da izađeš iz bioskopa pročišćen. Katarza je glavni cilj, od starogrčkog pozorišta do sada, bilo da je u pitanju film, muzika, slika... A poruka, ko uhvati - uhvati, ko ne uhvati - ne uhvati, važno je da se zabavi i po mogućstvu pročisti.
Da li je teže zadržati pažnju ovim novim generacijama, koji su navikli da im je sve "na klik" i ako može u roku od tri sekunde?
Teže je ako ne znaš za taj problem, ali čim znaš - ti si pola na konju, znaš da problem postoji i znaš da moraš da ga rešiš. Važan deo rediteljskih priprema je da spoznaš svoja ograničenja, da shvatiš da nisi sveznajući demijurg i da za ono što ne znaš tražiš pomoć, savet, pouku... A nije taj problem pažnje od sada, pada mi na pamet MTV i spotovi od 3-3,5 minuta, dakle već tada je krenuo da se ubrzava život i da se sve teže osvaja i zadržava pažnja publike. Tako da mi već 20 godina vežbamo da zadržimo pažnju novih gledalaca.
Povezane vesti
Postoji divna priča - pravljena je žurka povodom dugog i plodnog života Džona Forda, koji je već bio star i ubrzo se povukao u svoje odaje, pa ga je Piter Bogdanovič našao u sobi gde gosn Ford gleda "Poštansku kočiju", film s početka karijere i mrmlja sebi u bradu, ne videvši da je neko ušao: "Brže, brže, brže…". Samom Fordu je sopstveni film bio spor kada ga je gledao par decenija kasnije.
Specijalno izdanje romana
"Do početka rata imao sam prijatelje po celoj Jugoslaviji, a rat je učinio nešto užasno, a to je raskidanje veza... Posle toga sam smatrao svojom misijom to da što više tih veza ponovo uspostavim. Ovaj film je jedan od načina na koji se ti konci ponovo spajaju. Veliki znak da smo u tome donekle uspeli jeste to što su hrvatska i srpska deca iz ovog filma postala nerazdvojni prijatelji, a to mi govori da te veze itekako mogu ponovo da se uspostave", napisao je Raša Andrić za specijalno izdanje romana "Leto kada sam naučila da letim" Jasminke Petrović, koje je u povodu premijere filma izdao "Kreativni centar".
Promo
Novo izdanje romana ilustrovano je fotografijama sa snimanja istoimenog filma i pričom kako se snimao.
Humor je svakako vaše oružje, pa i onda kada se kroz priče provlače ozbiljne teme. Jesmo li kao društvo zadržali dozu duhovitosti, ponestaje li nam snage u ovoj sumornoj stvarnosti?
Komunikacija u našem društvu, u ovom delu Balkana, a možda i šire, zasniva se na ironiji, sarkazmu. Ono, kad si s prijateljima, pa jedni druge začikavate. Nije to primereno za ceo svet, u šta sam se i sam uverio.
Kad smo na tajlandskom ostrvu završavali snimanje "Tri palme za dve bitange", a bilo je to gerilsko snimanje u kom je učestvovalo samo nas šestoro - tri glumca, direktor fotografije, njegova trudna žena i ja, upoznali smo jednog Kanađanina i s njim u razgovoru i na engleskom nastavljali da se šalimo. Tek trećeg ili četvrtog dana, počeo je da prepoznaje sarkazam. To je naš specijalitet i nije ga lako iskoreniti, čak kada bi to neko i hteo.
Moguće da je to naš odbrambeni mehanizam. Neki ljudi se brane tako što se zatvore u sebe, neki su neprestano zabrinuti i ozbiljni. Ja nemam snage da budem mrtav ozbiljan. Ja se smejem.
Muzika u vašim filmovima, takođe, igra važnu ulogu.
I kad nemam muziku unapred, zamišljam nešto u glavi još dok čitam scenario, i ponekad mi se za određenu scenu javlja: "E, tu bi legla ta i ta pesma". Kad znam pesmu, njen ritam i tempo, onda mnogo lakše rediteljski rešim scenu.
To je fenomenalno primenio u filmu "Leto kada sam naučila da letim" Nikola Todorović Packe, asistent režije čiji je glavni zadatak bio rad sa decom, kada je jednom detetu glumcu koje nije moglo da uhvati ritam scene rekao da peva u sebi. Za svaku scenu bi mu je našao pesmu, koju bi mali glumac pred sam kadar, dok mi udaramo klapu, pevao u sebi da uđe u ritam. Sa Vasilom Hadžimanovim sam već radio, doduše nije je bilo mnogo njegove muzike u "Kenguru", ali je zato sada imao poveliki zadatak i baš je pokidao.
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
"Munje" su za mnoge bar u nekom momentu života najbolji film ikada? Koji bi to film bio za vas?
Lista je predugačka. Imam deset omiljenih filmova Džona Hjustona, pa tri Dejvida Linča... Možda bih mogao da kažem da su na mene veliki uticaj imali reditelji francuskog novog talasa i Džim Džarmus, ali to mi nisu omiljeni reditelji. Pokušavao sam da gledam Hjustona po 100 puta, kako bih uhvatio kako režira. Bez uspeha. Zato, da sam profesor, studentima bih govorio da idu i gledaju i loše filmove, one koji te ne uvuku, već ti daju prostora da gledaš, učiš, hvataš ono što je dobro.
Dešavalo mi se da posle dobrog filma padnem kad bih ustao sa bioskopske stolice, jer sam film gledao netremice, bez pomeranja, skučen u stolici, a kad bih ustao, krenuli bi trnci... U Kinoteci sam redovno padao između onih drvenih stolica i ljudi su se već bili navikli i govorili: "Aha, to je onaj što pada".
Motam reklame, ali i ono što sam ja radio brzinom Brus Lija
Kako vam liče domaći TV kanali - okrećete li brže daljinski kad naletite na političke emisije ili serijski program?
Kad menjam kanale na svom TV koji je neki stari model, postoje dve sekunde crnog na ekranu i uvežbao sam se na osnovu naslova koji vidim ispod, da brzo promenim pre nego se pojavi slika. Političke emisije ne preskačem, ali vrlo brzo promenim. Reklame sam, gle ironije, pošto sam od njih živeo svih ovih godina, izvežbao da motam brzinom Brus Lija.
Od domaćih serija, skorije što mi je zadržalo pažnju je serija "Jutro koje će promeniti sve". Ali nisam disciplinovan, jer jedina koju sam odgledao od prve do poslednje epizode bila je serija "Tvin Piks" - sredom ili četvrtkom je bila emitovana, početkom devedesetih, gledala se kod nekog ortaka, posle bismo slušali Ritam srca i onda odlazili u grad. Sa onim što sam ja radio, postupam isto kao sa reklamama - menjam kanal ekspresno.
I koja snežna površina je naredna za osvajanje?
Želja mi je bila pre više godina da odem u vojnu bazu, na granici Rusije i Čečenije, koja se nalazi na 6.000 metara i gde nema žičara ni staza, samo mnogo dubokog snega. Jako je skupo bilo to, helikopter koji će te do tamo dovesti, plaćaš i vojnike da ima ko da te brani, ako čečenski gerilci napadnu. Sad je na svu sreću tamo mirno, ali ja više nisam dovoljno mlad da mogu da dišem toliko razređen vazduh na toliko velikoj nadmorskoj visini.
Propustio sam i odlazak na brod koji obilazi fjordove na Islandu, a mi se čini da je planina Vister još uvek ostvariva ideja, za moje godine, jer uskoro neću moći da se bavim baš ekstremnim skijanjem kojim se inače bavim. Visler je blizu vrlo kišnog Vankuvera, dok je na visinama dubok sneg koji volim. Često pročitam da Visler preporučuju mnogi profesionalni skijaši kad ih pitaju gde vole da odu kad se završi takmičarska sezona.
Komentari (0)