Sva lica i boje Fride Kalo: Saobraćajna nesreća bila je prva, a druga velika nesreća bio je Dijego, večita inspiracija i patnja

Frida Kalo imala je 18 godina kada je sa prijateljem krenula autobusom sa pijace u rodnom Kojoakanu. Njihova kratka vožnja završena je stravičnim sudarom sa tramvajem, u kom je Frida samo čudom preživela. Autobuska šipka probila joj je bok, povređen joj je bubreg, slomljen vrat i butne kosti, a noga polomljena na 11 mesta. Silina udara strgla joj je odeću, ali je u obrtu njene čudesne i tragične sudbine, Frida pronađena prekrivena zlatnom prašinom, koju je nosio neko od ostalih putnika. 

To je bila prva velika nesreća Fride Kalo i, kako je imala običaj da kaže, druga je bio čuveni muralista tog vremena Dijego Rivera, njen muž, inspiracija i velika patnja.

O njenom životu, stvaralaštvu, ljubavi i bolu ispričano je bezbroj priča na svim svetskim jezicima, ali i dan danas, uprkos tome što je od njene smrti prošlo gotovo pola veka, meksička umetnica predstavlja neisrpan izvor inspiracije, ne samo slikarima nego i piscima. 

Među njima je i Tanja Šli, nemačka spisateljica koja je pod pseudonimom Karolin Bernard objavila romansiranu biografiju slavne umetnice pod nazivom "Frida Kalo i boje života" (na srpskom objavljena u izdanju "Lagune").

Od pomenute saobraćajne nesreće preko ljubavi sa najvećim meksičkim slikarom tog vremena do njenog proboja na svetsku umetničku scenu, knjiga predstavlja dramski lik Fride, koji se upušta u duge monologe i analizira do tančina sebe i svoj odnos sa svetom.  

Život je suviše šaren da bih ga samo podnosila 

Frida je još u detinjstvu patila zbog niza zdravstvenih problema, a zbog preležane dečje paralize, jedna noga bila joj je kraća i tanja. U nesreći je polomljena ona zdrava noga. 

Slomljena bolom i usamljenošću, mlada Frida pronalazi način da dane koje provodi u krevetu učini živopisnijim i počinje da slika, osećajući da samo dok drži kičicu u ruci, bol u njenom namučenom telu jenjava. Otac, fotograf nemačkog porekla, naručio je za nju specijalni štafelaj na kom je mogla da slika ležeći.  

Pošto je naslikala portrete gotovo svih ukućana spremnih da poziraju za nju, nije joj preostalo ništa drugo, nego da slika autoportrete i posmatrajući svoj odraz u ogledalu, koji su joj montirali iznad kreveta. 

"Narednih dana i nedelja načinila je bezbroj studija. Sa svakom skicom, sa svakim pokušajem, ulazila je u trag samoj sebi, promenama koje je nesreća ostavila na njenom licu i u njenom pogledu. Ponekad je prizor bio previše loš, pa bi tugovala za onim što je izgubila, za proćerdanim mesecima koje je provela ležeći ovde, u krevetu i u bolovima, dok su drugi putovali po Evropi, kao Alehandro, ili studirali, voleli, živeli. E pa ja ću onda živeti život u svojim slikama, prkosno je mislila. Život je suviše lep, suviše šaren da bih ga samo podnosila. Hoću da uživam u njemu, hoću da osećam radost i ljubav!", piše na stranici knjige "Frida Kalo i boje života".

Nakon delimičnog oporavka, Frida je došla u dodir sa Komunističkom partijom, koja je u to vreme jačala u Meksiku. Fotografkinja Tina Modoti i sama komunistkinja, na zabavi koja je u romansiranoj biografiji naročito interesantno opisana, upoznaje je sa Dijegom Riverom, 21 godinu starijim muralistom, cenjenim umetnikom koji je oslikavao mnoge institucije u Meksiku. Bila je to ljubav na prvi pogled, a već nekoliko dana nakon tog susreta, odlučila je da ga potraži i pokaže mu svoje slike.  

profimedia

"Nemam nikakvih drugih motiva. Samo sebe i svoju porodicu. Ne mogu da slikam revoluciju, kao ti. Moja revolucija se odigrava u meni. I ja sam jedna revolucija. (...) Na svojim slikama tražim sebe. Tražim ono što je posle te proklete nesreće od mene preostalo. U onom autobusu sam slomljena i raspolućena, a na svojim slikama pokušavam da se ponovo sastavim. Tražim nešto što me povezuje sa životom", izvod je iz pomenute knjige.

Slon i golubica

Strasno su se zaljubili i stupili u vezu koju su u početku krili, ali je godinu kasnije Dijego tražio Fridinu ruku od njenog oca. Uprkos majčinom protivljenju, kojoj se nije dopadao izgled budućeg zeta (govorila je da su kao "slon i golubica"), njegov politički angažman i velika razlika u godinama, par se venčao i otpočeo je kratki period Fridine sreće i uživanja u bračnom životu. Knjiga opisuje njihovu vrlo čulnu ljubav, nežnosti, ali i inspiraciju koju su jedno drugom kao slikari pružali.  

Međutim, vrlo brzo, Frida otkriva da Dijego nije samo njen i da verovatno nikada neće ni biti. Na putovanju koje su smatrali svojim medenim mesecom, saznala je da njen životni saputnik vara. 

"Zašto sve to nije htela da vidi, a bilo je tako očigledno? Bila je slepa, naivna koliko samo može biti! A taj uvid bio joj je još bolniji od Dijegovog neverstva. Nije videla očigledno, jer nije htela da vidi. Izdala je jedan važan životni princip, bez koga u svom povređenom telu ne bi mogla da preživi. Nije više bila verna sebi i to joj se sad osvetilo. Dijegovo neverstvo nije mogla da spreči. Ali, mogla je da spreči da sama sebe laže", zapisala je autorka Tanja Šli.

profimedia/Frida Kahlo

Dijego neće prestati da ima druge žene, a Frida ga zbog toga neće napustiti. Naprotiv, nova dimenzija bola biće novo gorivo njenog stvaralaštva. 

Bračni život 

Pre Dijega, Frida se oblačila konvencionalno, ali je s njim počela da se oblači poput žena iz Tevantepeka, domovine njene majke, uključujući u svoj stil živopisne elemente meksičke i indijanske kulture. 

profimedia/Frida Kahlo

Bila je njegova muza, ali istovremeno i posvećena supruga, koja mu je spremala omiljena jela i nosila mu ih na posao, kako ne bi morao da pravi preduge pauze u radu. 

Da bi pogodila njegov ukus, učila je kako da kuva od njegove bivše žene, a u jednom periodu potpuno zanemarivala slikanje. A onda je saznala da je trudna. Dijego je bio oduševljen i u njenoj romansiranoj biografiji ovako govori svojoj suprugi: 

"Kad stojim na skeli i slikam, u svakom liku slikam tebe. Borba Indijanaca protiv Španaca, to je tvoja borba, ponos i lepota žena na pijaci, to su tvoj ponos i tvoja lepota. Divim se tvojoj snazi s kojom podnosiš bolove. Nemoj da misliš da ja to ne vidim. Slikam meksičkim bojama po zidovima, ali ti te boje nosiš u odeći i blistaš pored mene kao Meksiko. Dvostruko sam stariji od tebe, skoro da sam već starac, a zbog tebe ljubav doživljavam kao da mi je prvi put. Nikada više neću da budem bez tebe. A sada mi poklanjaš i dete".

Međutim, Frida ubrzo doživljava prvi u nizu pobačaja koji će joj slomiti i srce i telo. 

Život u Americi

Fridin i Dijegov zajednički život između 1930. i 1934. godine bio je naročito težak. Putovali su po Sjedinjenim Američkim Državama gde je Dijego dobio angažmane, najpre u San Francisku, a zatim u Njujorku i Detroitu.  

Iako je već tad bio isključen iz komunisičke partije u Meksiku, još je bio posvećen ideji marksizma, pa je tako na zaprepaštenje investitora, u Rokfeler centru naslikao mural s Lenjinom. Vlasnici su ga odmah uklonili. 

Frida ponovo doživljava spontani pobačaj i tokom ležanja u "Henri Ford" bolnici kako bi se oporavila od ogromnog razočaranja i bola, slika jednu od svojih najpoznatijih slika.

profimedia/Frida Kahlo

"Ako sam slikala, sva mrtva deca, Dijegova nevera i bolovi u leđima, na tren su bili zaboravljeni. U mojim slikama, u bezbroj autoportreta koje sam napravila, ponovo sam pronalazila sebe nakon što više nisam znala ko sam zapravo", kao Fridine reči zapisane su u delu "Frida Kalo i boje života".

Po povratku u Meksiko, njihov odnos drastično degradira nakon njenog saznanja da ju je prevario s njenom rođenom sestrom Kristinom. Tada je odlučila da se iseli iz zajedničke kuće i potraži za sebe novi dom, u kom je počela plodonosan stvaralački period. 

Izlazak iz senke, dve Fride 

Frida u ovoj fazi pravi poteze koji će je kasnije učiniti ikonom feminizma, jednom od retkih žena tog vremena koje su izašle iz senki moćnih muževa i zauzele svoj prostor na sceni. 

profimedia/Frida Kahlo

"A šta ako sam ja dve Fride? Frida Rivera, žena iz Meksika koja se oblači u šarenu odreću i svuda pada u oči, koja se okružuje votivnim slikama, mužem, roditeljima i sestrama, psima i baštom. Supruga koja nosi mužu ručak na posao. Ali ja sam i Frida Kalo, moderna žena koja živi u hotelu, žena koja pije i puši, komunistkinja koja nema decu, koja putuje po svetu bez muža... Ja sam Frida, mlada i lepa. Volim da igram, da pevam. Mogu da očaram svako društvo i da ga navedem da se zaljubi u mene. Izlazim na ulicu da se borim za svoja prava i prava Meksikanaca. Teško mogu da sedim s mirom, jer ima toliko toga da se vidi i uradi. Ali ja sam i Frida stisnuta u korset koji me sprečava da jurcam naokolo. Ne mogu da imam dece, materica je prazna. Pod mojom šarenom odećom krije se čudovište. A pod mnoštvom cveća u mojoj kosi koje nosim kao krunu, krije se moja tuga..." ("Frida Kalo i boje života")

profimedia

Počela je da putuje i sama i sa prijateljima, a tokom jedne posete Njujorku, upušta se u aferu sa fotografom Nikolasom Merejem, koji će napraviti neke od njenih najlepših fotografija. 

Istovremeno, njene slike počele su da privlače pažnju kolekcionara i galerista i tako dobija priliku da napravi prvu samostalnu izložbu u Njujorku, a ubrzo i u Parizu.  

Iako su se formalno razveli, Dijego i Frida nakon toga su postali zapravo još bliži. Njihove sudbine su ostale isprepletene, što se najbolje vidi na njihovim slikama. 

Nemoguće je zamisliti Dijega bez Fride i Fridu bez Dijega. On je za nju bio više od muža, njena polovina, njen san i patnja, a ona za njega večita muza. 

profimedia

"Ono za šta su meni potrebni zidovi veličine fudbalskog terena, ti postižeš na metalnoj pločici. Ja slikam samo ono što vidim očima. Ti slikaš ono što ti srce govori", govorio joj je Dijego. 

Nemačka spisateljica knjigu "Frida Kalo i boje života" zaključuje prikazom prve Fridine izložbe u Meksiku. U proleće 1953. njeno zdravstveno stanje postaje sve gore, ožiljci od operacija su se upalili, a jedna infekcija ju je prikovala za krevet dobrih godinu dana. Protiv bolova samo su pomagale sve veće količine morfijuma. 

Pošto joj je lekar zabranio da napušta krevet, na svojoj prvoj izložbi u Meksiku došla je na njemu, zajedno sa baldahinom, fotografijama i crtežima pored uzglavlja.  

Ono što nije napisano u knjizi 

Frida Kalo poslednji put se pojavila u javnosti 2. jula 1954. na maršu za narod Gvatemale, protiv vojnog puča kojim je svrgnut predsednik Jakobo Arbenc. Na fotografiji koja je nastala tog dana, Frida sedi u kolicima koja gura Dijego i drži pesnicu u vazduhu. 

U tom trenutku već mesec dana je bolovala od upale pluća, ali je do poslednjeg trenutka bila revolucionar.

Deset dana kasnije, amputirane noge, dok se borila sa neizdrživim bolom u kičmi, poklonila je Dijegu prsten koji joj je on kupio za 25. godišnjicu braka. Umrla je sutradan 13. jula 1954. i ušla u legendu. 

Nakon njene smrti, Dijego je osnovao fond koji je njenu kuću, čuvenu Kasa Azul (Plavu kuću), pretvorio u muzej, kako bi ovekovečio ljubav svog života. Umetnik je tražio da pesnik Karlos Pelicer osmisli muzeografiju, prikupi Fridinu odeću, pisma, knjige, korsete i neke njene lekove, kao i neke njegove sitnice i zapečati ih u kupatilu kuće. Naložio je fondu da ovo improvizovano skladište mogu da otvore tek 15 godina nakon Fridine smrti. Međutim, njeno "blago" skupljalo je prašinu i samovalo sve do 2004. godine, kada je otkriveno na stotine do tad neviđenih Fridinih crteža i još stotinu Dijegovih, kao i pisma i beležnice oba umetnika.  

profimedia

Iako je Frida bila poznata među umetnicima, šira javnost je nije poznavala, a Dijego je želeo da to promeni, jer je bio siguran da je njegova životna saputnica radila na "seriji umetničkih dela bez presedana u istoriji umetnosti". 

Frida nije potpala pod njegov uticaj ili ostala u senci njegove karijere, pa ni stasa. Njeno krhko telo krilo je duh i talenat koji su prevazišli mnoge stvaraoce tog vremena i postali ikona umetničke, političke i društvene revolucije za buduće generacije.