Igre 
Seka i Stefan Sablić oživeli Jevrejski kulturni centar "Oneg Šabat": "Ljude treba vratiti na lepotu i plemenitost"
Komentari05/02/2022
-17:13
Nedavno je u Beogradu, u Jevrejskoj ulici i u zgradi gde je nekada bio kultni Kulturni centar REX, počeo s radom Jevrejski kulturni centar "Oneg Šabat" zahvaljujući reditelju Stefanu Sabliću, koji se sada našao i u ulozi umetničkog direktora ovog centra.
Centar se nalazi u zgradi sefardskog društva Oneg Šabat, koja je do 1941. između ostalog bila i mesto okupljanja dorćolskih Jevreja, druženja i zajedničkog čitanja knjiga, a u kom je u periodu od 1993. do 2018. radio pomenuti REX.
Ideja i jeste da ovo mesto "oživi" i postane centar kulturnih dešavanja. Izvedene su već i dve predstave u prostoru novog Jevrejskog kulturnog centra "Oneg Šabat", gde publika ima priliku ponovo da gleda Stefanovu majku Jelisavetu Seku Sablić u predstavi "Gospođa Roza".
Predstava je rađena po nagrađivanom romanu "Život je pred tobom" Romena Garija, režiju i adaptaciju potpisuje Stefan Sablić, a u podeli su još i Dorian Diallo, Mladen Andrejević i Bojan Dimitrijević.
Roza je neobrazovana žena, koja se nekada bavila prostitucijom, a koja je preživela i strahote Aušvica. Život nakon rata posvećuje čuvanju dece čije su majke prostitutke, i boreći se krvavo za svakog od njih, vaspitava svako to dete u veri kojoj priapda. Ona je junakinja predstave koja govori protiv rasizma, predrasuda, protiv rata i agresije, protiv sveg zla koji ovaj svet donosi.
U razgovoru za Euronews Srbija, naša priznata dramska umentica govori o novom prostoru za kulturu na beogradskom Dorćolu, kao i o Rozi koja je za nju posebna, i pored svih drugih izuzetnih uloga koje je do sada ostvarila na pozorišnim scenama, ali i na filmu i televiziji.
"Oneg Šabat" otvoren je zahvaljujući vašem sinu i sigurno nije bilo lako u ovo vreme stvoriti prostor za kulturu, što znači da ipak nije sve u novcu?
Povezane vesti
Stefan je mnogo uradio, ali on je počeo od novca koji dobio od donatora. Nisu to velike pare, i u tome je njegova zasluga jer je sa nekim malim parama uspeo da renovira to divno mesto na Dorćolu, nekadašnji Jevreski kulrutni centar REX. Sa slalomima na koje smo mi ovde navikli, od majstora do majstora, ko je bolji, ko jeftini, uspeo je da renovira salu i počne sa programima muzičkim, teatarskim, igračkim i zabavnim. Želim mu svu sreću.
Promo/Aleksandar Đorđević
Priča na pomalo surov i ironičan način uvodi u svet malog Mome, ali gledano očima tog dečaka - svet bi mogao zaista biti divno mesto. Nakon nedavne premijere rimejka "Gospođe Roze", jeste li zadovoljni i reakcijom publike?
Mogla bih reći da sam zadovoljna, ako je to prava reč. Prvo dvorana je bila prepuna, tražile su se stolice i tu je bila raznovrsna publika, dosta mladih. Bilo je dosta drugova Dorijana koji igra dečka, koji ima 13 godina i igra veliku ulogu, oni su "lovili" smešno, ali je i tekst vrlo duhovit. Bilo je dosta ljudi mojih godina, članova Jevrejske opštine i stanovnika Dorćola koji pamte Holokaus, najveću tragediju u istoriji čovečanstva i možda najveći civilizacijski pad.
Jeste. To je svet malog Mome, koji poznaje samo bedu, ne zna niša o svojim roditeljima, pun je pitanja bez odgovora, ne pokazujući koliko ga to boli. Voli gospođa Rozu koja mu zamenjuje i majku i oca. Naravno, to je priča o detetu ili o čoveku kome je život stvarno dodelio najgore karte.
Može li nas i dalje dotaći priča o ljudima sa margine, o tome koliko su važni i nemaju cenu ni ljubav ni prijateljstvo, koliko je važno da poštujemo različitosti..? I jesu li to te vrednosti na koje često zaboravimo, lako ih pogazimo?
Sramota je reći da je to važno, ovo sve što ste nabrojali, jer to bi trebalo da se podrazumeva kod svakog ljudskog bića, kod svakog onog stvora koji se zove čovek. Po mom mišljenju, ako neko ima problem sa bilo kojom kategorijom i vrednostima, znači da je bolestan, da je u patologiji.
Mislim da može dotaći, ali ljude treba navikavati na takve priče i vratiti ih na lepotu i plemenitost, jer se već decenijama mladi vaspitavaju preko onoga što im se nudi, a to su nasilje i brutalan seks, ono najgore što je prešlo amoral, nemoral, dakle sve ono što je skoro pa prešlo u prirodnost.
Promo/Aleksandar Đorđević
Povezane vesti
Od svih izuzetnih uloga koje ste do sada ostvarili, navodite da vam je uloga gospođe Roze posebna?
Posebna je uloga upravo zbog svega što sam prethodno rekla. Prvenstveno, u pitanju je zaista velika, velika literatura. Roman Romena Garija je božanstvena knjiga. Prvo sam se "nalepila" na film sa Simon Sinjore i to zbog fantastične scene, kad dolazi otac Momov da ga uzme. On je odslužio robiju jer je ubio njegovu majku. Bio je makro, istovremeno ljubomoran i jedan je od one muške, najstrašnije ageresije koja se još toleriše u mnogim zemljama. Priča je vrlo istinita i dirljiva. Tiče se, naravno, i te agresije i nasilja nad ženama u porodici, te muške superiornosti, da njemu sve pripada a njoj ništa, da je žena i dalje objekat, a što sve postoji i dalje i na ovim našim prostorima.
Kako vam se dopalo to kako je Sofija Loren na velikom platnu iznela ovu junakinju?
Povezane vesti
Videla sam taj film. Vešto je napravljen, ona igra filmski, ali za mene je film malo proamerički. Ona igra oprezno i ostaje velika Sofija Loren na tržištu, da kažem malo grublje.
Tanjug/ Tanja Valic
I ovo je priča o nekim prošlim vremenima i podsećanje na sve one ispite na kojima je čovečanstvo već toliko puta palo.. Koliko i ova priča oslikava vreme u kom danas živimo?
Loše je vreme, ali kako kaže jedan lik Čehova: "Dobro je sada, nekada su streljali", pa tako i mi možemo da kažemo. Ali ovo vreme jeste svedok i liči na ono što vidimo u "Gospođi Roze". Za vreme Tita, ljudi su bili na neki način obezbeđeni, ali, naravno, pod uslovom da ne pipaš u politiku. Bila je to diktatura, društvo daleko od demokratskog, ali skoro da bih rekla da je bilo bolje. Ima velikih tekovina tih komunista.
Nisi smeo da se deklarišeš ni nacionalno ni verski i to je velika tekovina Tita. Cenile su se i vrednosti i pozivi. Biti doktor je bio vrhunski poziv. Sada je taj poziv ponižen, a imamo divne ljude koji se bave tim poslom. Prvo su ih ponizili sa hvatanjem za 100 evra da su u korupciji, sada im daju nagradu 10.000 dinara, a preko 400 medicinskih radnika je izgubilo život u kovidu. Uopšte sve je palo na niske grane i ti vrhunski pozivi. Nije čudno što ljudi odlaze, pa više ne možete naći ni lekara, ni zanatliju, vodoinstalatera...
Od nadmenih tajkuna koje ne znaš ko su, jer se oni, naravno, nikad ne vide, ti samo vidiš neke radnike koji ni ne govore naš jezik, dovezeni su ovde kao neki robovi da grade. Ceo Vračar su srušili, ne može da prođeš ulicom, Vračar više ne liči na Vračar i skoro mi se gadi, a ja sam tu rođena i živim. Otimaju nam šumu, vazduh, vodu ti nevidljivih ljudi. Od njih do nekontrolisanih segmentata siromaštva na granici egzinstencije i još mnogo toga oslikava ovo vreme u kom danas živimo.
Da li vam se čini da su ljudi izgubili i volju i ideju, smisao..?
Postoje sjajni ljudi, oni se ne vide jer ne trebaju ovom društvo. Što je pre 30-40 godina rekao Brana Crnčević: "Na ceni su ponavljači".
A šta se desilo sa humorom?
Nestručni moćnici su ubili hiumor jer se humor mora negovati preko pisaca, reditelja, dobrih glumaca, repertoara, dobrih serija. Oni plate nekog anonimnog pisca, bez iskustva i, ajde da grubo kažem, bez talenta, ali ne možeš napraviti kolač bez dobrog materijala - da ne upotrebim jedan gori srpski izraz. Sada je sve to pomešano - u jednom projektu imate dva dobra glumca, 10 loših i petoro totalnih diletanata, uz loš scenario i lošeg reditelja. I reditelj i pisac se stvarao nekad godinama, postojale su dramske redakcije na televiziji, u pozorištu ste imali Kiša i Mihiza kao dramaturge... I bla bla. Ovo je neko deseto vreme, ali svako vreme pripada ljudima koji ga žive.
Promo/Aleksandar Đorđević
* Prvo naredno izvođenje predstave "Gospođa Roza" je 17. februara, a u Jevrejskom kulturnom centru "Oneg Šabat" 19. i 27. februara igraće se i predstava "Adresat Nepoznat", koja je adaptacija romana spisateljice Katrin Kresman Tejlor u kojoj igraju Stefan Trifunović i Marko Janketić, takođe u režiji, prevodu, adaptaciji i izboru muzike Stefana Sablića.
Komentari (0)