Miloš Timotijević za Euronews Srbija: Ćutanje, povlačenje, sklanjanje u mirne tokove sopstvenih života nas je i dovelo tu gde smo danas

"Volim angažovano pozorište jer mislim da ukoliko nismo angažovani, automatski smo zabavljači, a stvarno mislim da imamo dovoljno zabavljača na našoj sceni. Televizija je tu da zabavi narod, a filmovi i pozorište su tu da se bavimo suštinskom umetnošću, jer umetnost treba da nas zapita, da otvara teme, da potencira na tome da se o nekim stvarima razgovora, da čujemo naše probleme, da čujemo jedni druge", kaže za Euronews Srbija glumac Miloš Timotijević.

Timotijević sa ansamblom prestave "64" koja se igra na sceni Ateljea 212  u režiji Alise Stajnović ove subote, 12. juna, gostuje na Pozorišnom maratonu u Somboru, koji se odigrava pod sloganom uzvišene i skoro zaboravljene parole "Liberté, égalité, fraternité, solidarité!"

Promo/Atelje 212/Boško Đorđević

U drami "64" autorka Tena Štivičić razotkriva intimu savremenog bračnog para, Eve (Hana Selimović) i Danijela (Miloš Timotijević), koji se lomi pod teretom očekivanja. Onih sopstvenih, izneverenih, međusobnih i onih koje im nameće društvo. Činjenica da ne mogu da naprave dete i da moraju da se upuste u proces vantelesne oplodnje, primorava ih da preispitaju i svoju vezu, sebe same i sva svoja uverenja. Njih na svim životnim planovima nagrizaju emotivne, finansijske i egzistencijalne nesigurnosti...

"`64` se ne fokusira samo na vantelesnu oplodnju, već govori i o sukobu generacija, kako različite generacije imaju drugačiji pogled na svet i kako naši roditelji gledaju na to, kao da i dalje žive u svom vremenu, a stvari su se promenile za 180 stepeni, sistem više nije isti. Pritisak društva, konstantan pritisak na čoveka sa svih strana, to je ključno, po meni, u ovoj predstavi", ističe Timotijević.

Dijaloga nema, postoji samo agresija

Sa Hanom ste snimali i kratkometražni film "Presuda", o problemu nasilja u porodici. Umetnost očigledno pokreće priče, ali da li je društvo srpemno da se suoči i izbori sa tabu temama?

Nismo jer mi imamo višedecenijsku negativnu selekciju u društvu i to je ključni problem. Od najvišeg do najnižeg nivoa. Ne shvatamo da korupcija u jednom trenutku stvara i negativnu selekciju. Ne shvatamo da sve ono što svakodnevno radimo, što je kod nas normalno, prosto je napravilo to gde jesmo, to što je ovo društvo. Mi stvaramo društvo, građani ga stvaraju, ne političari. Kod nas je još uvek sramota biti bolestan, sramota je o tome pričati i to je zaista neverovatno...

Zar nije ponekad pametnije ćutati?

Nikad nije pametnije ćutati. Ćutanje, povlačenje, sklanjanje u mirne tokove sopstvenih života, nas je i dovelo tu gde smo danas. Bertolt Breht je govorio da je politička nepismenost najgora od svih nepismenosti. Politika nisu političari, i mi moramo da se uključimo u tokove, ako želimo bolje društvo i državu, nas mora da interesuje cena hleba, autobuske karte, koliki će biti porez... Kad krenemo da se zapitamo, onda ćemo krenuti da pitamo, a kad mi pitamo, onda će postojati neka vrsta razmene. A kod nas dijaloga nema, postoji samo agresija. Onog trenutka kad se neka tema otvori, tog trenutka ona se automatski zatvara zato što to nekome iz nekog neobjašnjivog razloga ne odgovara.

Kad smo kod agresije, prošle nedelje nasred ulice je vašeg kolegu nepoznati muškarac udario zbog uloge. I sami ste posle jedne scene dobili na stotine poruka mržnje na društvenim mrežama. Otkud tolika agresija, kako smo došli dotle da svi daju sebi za pravo da drugome spočitavaju?

Agresija je sveprisutna na svim ravnima danas. Kad pogledate komunikaciju od vrha nadole, sve je agresija. Onda nije ni čudno kad se takve stvari dešavaju, pogotovu zato što se kod nas u zadnjih 30 godina promoviše i mržnja i agresija, a ne tolerancija i ljubav prema bližnjem svom, i pri tom se insistira na tome da smo pravoslavni narod. To je svojevrsni apsurd. Mene ne čudi jer mi se slično desilo i nekoliko godina ranije, samo tada nisam imao društvene mreže. Kažu: `Pa dobro, to su deca`, ali zar nije to najopasnije. Rastu nove generacije na mržnji i agresiji, to je onda obrazac koji u mladosti pokupe i onda je to dosta teško ispraviti.

E-Stock/Časlav Vukojčić

Jeste li posle iskustva i neprijatnosti koje ste imali, razmišljali da se isključite iz zajednice zvane društvena mreža?

Nema potrebe. U krajnjem slučaju, mogu to da shvatim kao lični kompliment, komliment za posao koji radim, jer se publika poistovetila sa mojim likom. S obzirom na to da postoji netolerancija prema LGBT populaciji, razumem odakle dolazi taj problem. Očigledno im se svideo taj lik i onda su se osetili  pod navodnicima razočarani zbog toga. Stvar je u tome da ja ne mogu da edukujem te mlade ljude, to nije moj problem, već više problem vaspitanja i diskursa koji imamo na svim nivoima.

Šta tome doprinosi više - svakodnevni rijaliti koji živimo ili urušeni obrazovni sistem iz kog ne izlaze pojedinci koji čitaju, misle, maštaju..?

Rijaliti je engleska reč za realnost i to jeste, nažalost, naša realnost. Ali ne samo kod nas, ne možemo kritikovati samo samo naše društvo, jer je to globalni problem. Nikome ne trebaju pametni, misleći ljudi i radi se na tome sistematski već decenijma da se stave na marginu, što se konačno i desilo. Mi jesmo na margini. Kad kažem mi, stavljam sebe u taj isti koš, a realno to nisam, već nešto između. Jesam slobodno misleći čovek, mada ne mogu da kažem za sebe da sam intelektualac jer znam šta ta reč znači. Ali svakako se trudim da proširim svoje vidike, da budem što otvoreniji, koliko zbog prirode svog posla, toliko zbog vaspitanja.

Učen sam da poštujem i volim svakog, da svakom dam priliku, pa onda kad dođe do nekog odbijanja i sličnog, do neke agresije, onda da ustuknete u nekom trenutku. Trudim se da razumem čak i te mlade, koji su imali mnogo male godine za takve poruke. Znate, pripadam generaciji koja je učena da poštuje starije, a u trenutku kad mi stižu pomenute poruke imam 44, a oni 10-12... Tu se, prosto, vidi jedna vrsta neverovatne netrpeljivosti. I samo se pitam kako većina može da misli da ih manjina ugrožava, odakle potreba većini da se štiti od manjine? Da li te je neko ubedili u to, da li oni veruju u to? Ako je tako, onda je to stvarno tragično. Zašto se bune kad su većina?!

Prinstcreen YouTube/Južni vetar

Kod nas se prave borbeni psi

Nekada je mladost sobom nosila jedan drugačiji bunt.

Konstruktivniji, apsolutno. Znalo se protiv čega se buni, i borbu protiv sistema i kritiku protiv sistema uvek razumem. Ako vam neko pruži alterantivniji način razmišljanja, to ne znači da to mora da bude tako, ali vam ukazuje na nešto što može da bude drugačije i širi vam vidike. A ljudi su postali zatvoreni. Ponekad razmišljam da su to zatvorena bića u nekim kavezima, koja neko stalno hrani krvlju, pa ne smete ni ruku da im pružite i, ako biste poželeli da ih pomazite, uješće vas. To je kao sa životinjama. Ako psa trenirate za borbe, a kod nas se prave borbeni psi, a ne oni pitomi i prijatelji čoveka, dobijate zveri.

I kad smo kod imati stav,  misliti sopstvenom glavom - Kako to da u Srbiji nije problem kad se kaže "Glumac, ajde kaži nešto smešno", ali uglavnom i često jeste problem kad glumac iznese stav koji nije po volji vrha ili plebsa?

Ne dozvoljava se otvaranje ključnih životnih tema. Jedno društvo se odlikuje po svojoj civilizovanosti onoliko koliko su manjine zaštićene, koliko je najslabija i najugroženija karika u društvu zaštićena, i tada je taj lanac najjači.

Ne idete na sigurno, prihvatate i uloge na ivici žileta, rizikujete... Da li ste zbog neke uloge, kad sa ove distance gledate, osećali zapravo preveliki pritisak ili kasnije platili ipak visoku cenu?

Već 20 godina se trudim, koliko mogu, koliko mi dozvoljava egzistencija, da se bavim ozbiljnim temama, budem u biranim projektima, pogotovu u pozorištu. Nikad ne žalim ni za čim, nemam vremena za žaljenje. Nemam vremena da mislim i samo se trudim da prihvatim to što sam uradio jer je situacija bila takva u tom trenutku. Da li bih iz ove perspektive nešto promenio, verovatno bih, ali nisam imao ovu perspektivu. Baviti se time je gubljenje vremena, a vreme je jedino što imamo, a gubimo ga previše.

Serije sigurno donose mnogo širu popularnost/vidljivost/prisutnost, imate li problem sa glumačkim trošenjem lika?

To negde i jeste moj princip, da se trudim da budem što više različit u raznim likovima, da ne naviknem ljude na svoj stil i izraz, već da stil menjam svaki put, naravno, koliko je to moguće. Ne znam koliko to dobro radim i da li uspevam u tome, ali se trudim da to bude drugačije i zato se trudim da radim dobre, konkretne projekte, u kojima mogu da donesem neki kvalitet.

Mi kao glumci u filmovima, serijama i predstavama donosimo i jednu nijansu boje, jedno viđenje tog našeg lika, a reditelj je taj koji pravi kompoziciju. Zato se uvek trudim da ta nijansa bude malo drugačija od one koju sam igrao u bar prethodne dve ili tri. Znate kako, niko danas neće odbiti posao, živimo u jezivom vremenu i na sve je došla pandemija, vi nikada ne znate kad će sve stati ponovo... A nisam siguran da je ovo kraj, ni ove pandemije, nekako sam sklon da mislim da će se desiti neka sledeća vrlo brzo.

Superstar/promo

Činjenica je da se snima mnogo u poslednje vreme, ali da li kvantitet donosi i kvalitet?

Ne u meri u kojoj bi trebalo. Nema dovoljno kvalitetnog serijskog programa, nema serija koje se bave ključnim temama. Stalno govorim zašto se radi 35 serija godišnje, a ne 20, od kojih bi bar pet ili osam bilo kvalitetnih. Kvalitet TV programa se zasniva isključivo na novcu, a ko daje novac, taj instruira šta ćete i kako da radite... Umetnost košta, činjenica, ali isto tako je i činjenica ako se uradi kako treba, ostaje za generacije. Našim životima previše vladaju ekonomija i ekonomisti, a ne može sve kroz ulaz-izlaz. To nas je zarobilo.

Samo udruženi možemo protiv sistema koji nas jede

Okrutno...

Da, ali sami smo krivi jer nas ne zanima, zatvorili smo se u naše stanove, porodice i onda se pitamo zašto je to tako. Kad je štrajk na ulici, vi pljujete onoga koji štrajkuje umesto da mu se pridružite. Vi ga pljujete jer kasnite negde pet ili 20 minuta, a sutra kad vi izađete da štrajkujete, pitate se zašto vas niko ne podržava. Ne možemo biti toliko egocentrični i sebični.

Moramo biti udruženi jer ceo sistem koji nas je progutao posle raspada Jugoslavije prevazilazi granice, to je ozbiljna aždaja u koju smo uleteli posle svih. Ukoliko nemamo mehanizme borbe, mi smo gotovi. To nije David protiv Golijata, već David protiv sedmoglave aždaje. Potreban nam je u bilo kom smislu ujedinjeni front, da krenemo da podržavamo jedni druge jer jedino tako možemo da se borimo protiv sistema koji nas jede.

Koje su prednosti biti slobodan umetnik, a šta su manje dobre strane?

Prednost je ta što sam slobodan, a s druge strane, sigurnost je gotovo nepostojeća. Nisam birao da budem slobodan umetnik, silom prilika tako se desilo i nekako sam se već navikao na ovaj sistem, u kom sam i u kom moram da funkcionišem. Smatram da je ovo moja zemlja, moj grad i zato moram da budem prisutan. Ako su to pravila po kojima moram da radim, onda moram po tim pravilima da radim jer želim da stvaram i ostavim ovom narodu nešto pošto me ne bude bilo.

Jeste li ikad razmišljali da odete odavde?

Nikad, jer koliko god da je ovo podneblje trusno i nesigurno, toliko tema ima za nas da se bavimo time. Lako je baviti se u Švajcarskoj umetnošću, ovde je to izazov. Ne kažem da ne bih voleo da radim tamo, ali sam fokusiran na ovde, ovde je moja baza i ovo je moje društvo. Da citiram repliku iz "Južnog vetra", kad Golub (Nebojša Glogovac) kaže: `Ovo je moj grad!`, na šta Car (Dragan Bjelogrlić) kaže: `Malo je i moj`. I to je toliko tačna rečenica. Ova zemlja je malo od svakog od nas. Ako ne radimo zajedno na boljitku, a ne radimo, evo šta se desi.

Znači da nam je potrebna pre veća disciplina i posvećenost u održavanju mentalne higijene nego za fizičke aktivnosti?

Disciplina je uvek potrebna, jer bez nje nema napretka. Nekih svari se morate odreći, najviše kod sebe. Ukoliko sebe ne želite da promenite, ne možete menjati ni društvo. I morate izaći iz zone komfora! Komformizam nas je u svakom smislu uništio.

U predstavi "Seks-umetnost-komunizam", u Bitef teatru, igram Pjera Paola Pazolinija i on ima jedan lep monolog o tome kako smo se povlačili i dozvolili da nas, kako on to naziva, buržujski sistem edukuje, oblikuje, da nam pravi kuće, menja tela. Sad više nema napred, kaže on, već moramo da se vratimo nazad i počnemo iz početka. A za to je potrebna ozbiljna disciplina.

Jedina konstanta u životu je promena

Hoćemo li se posle iskustva sa ovom pandemijom živeti neku "novu normalnost"?

Zovemo "novu normalnost", a ništa nije normalno. Mišljenja sam da je jedina konstanta - promena, u životu i u svetu. Zato mi je čudno što ljudi misle da je promena nešto loše. Promena je divna, vadi nas iz letargije, razbija kalup, otvara vidike... Ljudi su bili previše izloženi nemaštini, dugo vremena, i onda su uplašeni  da će i to malo što su stekli izgubiti. Ali sticanje dobara je uzaludan posao. Ništa ne nosimo sa sobom, u krajnjem slučaju. Imamo samo sebe i svoju zaostavštinu, svoje delo i svoju decu. Sve ostalo je nebitno.

A nemaština duha je mnogo gora i opasnija od fizičke.

U fizičkoj nemaštini ima i nečeg plemenitog, i to kaže Pazolini. U nemaštini duha je ključni problem. Pogotovo u današnje vreme, kada ovim regionom vladaju desne ideje, shvatate da te ideje služe samo da nas rasparčaju po onom starom rimljanskom principu `zavladaj pa vladaj`. Nama su već 30 godina krivi neki drugi, pa da li je moguće?! U isto vreme govorimo da smo hrišćani, koji ne vide cepanicu u svom oku, nego traže trn u nečijem drugom. Nikad za tvoje probleme nisu krivi drugi. I svi smo grešni, nema bezgrešnih. Kad to shvatimo, kad se suočimo s tim i prihvatimo, onda ćemo, možda, krenuti da napredujemo. Možda. Ali, to je samo prvi korak.