Pisac Elvedin Nezirović: U ovom i ovakvom Mostaru ostaću stranac do svoje smrti

Povodom novog romana "Ono o čemu se ne može govoriti" urednica u Laguni Janja Stjepanović razgovarala je sa piscem knjige Elvedinom Nezirovićem.

Janja Stjepanović: U podnaslovu knjige "Ono o čemu se ne može govoriti" stoji "Boja zemlje – novo poglavlje". No očigledno je da nije tek reč o nastavku tvog romana "Boja zemlje" (Miljenko Jergović je rekao da je možda pre reč o uvodu). Ti se zapravo ovde iznova vraćaš nečemu što je ostalo nedorečeno u Boji zemlje: svom odnosu sa očuhom koji je žrtvovao svoj život da te spase odlaska u logor. Na drugom nivou čini se da je glavna motivacija za ovo, kako pišeš, "kopanje po mrtvom vremenu" niz pretnji koje 2020. dobijaš na društvenim mrežama od nominalno svojih. Kako su povezana ova dva nivoa? Odnosno, je li knjiga odbrana i razrada izjave zbog koje si dobijao pretnje smrću: naime izjave na Federalnom radiju da su sve tri strane (sva tri naroda u BiH) činile zločine u ratu? Ili pretnje počinju da prizivaju stare traume, utoliko što su neka vrsta potvrde da rat nije definitivno prošao i da mu se zato u književnosti moramo uvek iznova vraćati?

Elvedin Nezirović: Iz pozicije vremena, drugi deo romana je nešto drugačiji, jer je pisan iz sadašnjeg trenutka, ali opet, u ogledalu događaja koji je obeležio mojih dvadeset osam posleratnih godina i oko kojeg se formirao moj današnji identitet. To je rastanak s očuhom, krajem maja 1993. Problem s traumom – a dobijanje pretnji smrću jeste traumatično iskustvo – u tome je što svaka nova trauma doziva one prethodne, pa su pomenute pretnje u meni vrlo snažno oživele događaje iz 1993. i produbile mi osećanje krivice koju nosim od trenutka kada sam se u autobus za kakvu-takvu slobodu ukrcao ja, a ne Mito. Taj je događaj, dakle, za roman izuzetno važan i zbog toga što se dotiče mog osnovnog osećanja sveta, a to je osećanje krivice. Ne govorim ovde o krivici koja nastaje u monoteističkim religijama, nego o krivici, kako to konstatuje Manuel Vilas u sjajnom romanu koji se zove Ordesa, kao simptomu sile teže i saveza sa zemljom i postojanjem. U širem smislu, iz osećanja krivice rađa se moralno tkivo, etika, a moral i etika su jedni od pokretača stvarnosti. Bez prihvatanja krivice, bez katarze, u ovim našim posvađanim balkanskim društvima ostajemo taoci najmračnije prošlosti. Bez krivice bili bismo samo mravi, kako to kaže Vilas. Ne znam da li sam hteo da u romanu branim ovaj stav, znam samo da sam imao jaku potrebu da ga razložim i objasnim, pre svega, samom sebi. Zapravo, jedino tako sam i mogao da o svemu tome pišem.

Laguna/Promo

U "Boji zemlje" pripovedač Elvedin Nezirović, na osnovu albuma porodičnih fotografija koji je slučajno pronašao, rekonstruiše lanac porodičnih zbivanja i sudbinu jednog po jednog člana porodice, da bi uz to oslikao i duh vremena i istoriju jedne zemlje. Roman otvara i zatvara priča o odsutnom ocu, tvom ocu koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada si imao samo sedam meseci. "Ono o čemu se ne može govoriti" takođe je priča o očinskim figurama: pre svega, tvom očuhu Miti koji ti je ustupio mesto u autobusu koji vozi do slobodne teritorije, a onda i o tvom ujaku Ibri, koji je isto preživeo logor i koga na jednom mestu u romanu i zoveš "daidža-otac". Tu je na kraju i figura samog pripovedača kao brižnog oca. Predstavljaju li očinske figure neku normu i moralno uporište u anarhičnom zverinjaku pripovedačeve svakodnevnice?

"Boja zemlje" je roman o ocu, dok je "Ono o čemu se ne može govoriti" roman o odnosu s očuhom, ali oba, u suštini, govore o majci. Ona je centralna figura u čijoj sudbini se ogledaju sudbine svih drugih likova – njenih muževa, sinova, braće, roditelja, unuka...

Njen odnos s najstarijim detetom, iliti pripovedačem, kakogod, jako je kompleksan – s jedne strane zatvoren, krut, ispunjen njenim strahom, životnim nedoumicama, željama i dilemama, a s druge, opet, roditeljski topao, brižan, prepun ljubavi i žrtvovanja.

U njegov temelj ugrađene su dve smrti: smrt njenog prvog muža, pripovedačevog oca, kojeg se on i ne seća, i smrt Mite, njegovog očuha, koji ga spasava od odlaska u hrvatski logor.

Oca i očuha, dakle, povezuje proživljeni ljubavni roman njegove majke, zbog čega je temu očinstva u oba romana od nje nemoguće odvojiti. Istina je da je to meni izuzetno važna životna tema, i tako je još od detinjstva.

Sećam se, recimo, da sam se tokom odrastanja radije družio s dečacima koji, kao i ja, nisu imali oca ili majku, ili su, pak živeli u nekoj vrsti razgrađene porodice. S njima sam lakše sklapao prijateljstva, premda je istina da smo o svojim mrtvim ili razvedenim roditeljima vrlo retko govorili.

Uglavnom smo to nastojali sakriti, kako od drugih tako i od sebe samih, jer je to bio jedini način da se osećamo kao ostala deca. Mislim da to, pre svega, ima veze s činjenicom da je društvo u kojem sam odrastao u svojoj osnovi bilo, a u dobroj meri je to i danas, patrijarhalno, pa su se sve vrste porodične disfunkcionalnosti, a pogotovo odsustvo očinske figure u porodici, tretirali kao neka vrsta socijalne stigme.

Posle se ta potreba za ocem javljala u različitim vidovima i životnim fazama, da bi na kraju, kada sam i sâm postao otac i kada sam napokon mogao da razumem sve razmere očeve tragedije, ona prerasla u čist i zaokružen sentiment – u tihu, iskrenu tugu, čijim je bojama danas prošarana moja roditeljska sreća.

Prvi deo romana je koncipiran tako da svakom poglavlju prethodi jedan "prolog", odlomak sećanja na detinjstvo, bilo da je to ono zlatno doba pre rata – sa dedom i nenom – ili vreme samog početka rata, kao u poglavljima "Baklava" (prvi i drugi deo). Svejedno, čak i ta dva poglavlja ("prologa") u neku su ruku vanvremenski: u prvom delu "Baklave" (koji je meni možda najstravičniji deo knjige): očuha, majku i dvojicu dečaka (od kojih je jedan pripovedač) koji putuju kolima iz Mostara za Crniće da proslave Bajram s porodicom zaustavljaju vojnici – nismo sigurni koje vojske: jasno je da su Srbi jer su obrasli u bradu, a jedan nosi kapu sa petokrakom. U poglavlju "Baklava", drugi dio nije sasvim precizirana godina, pa ne znamo da li se ovaj drugi deo nadovezuje na prvi iako se radnja odvija trećeg dana Bajrama: pripovedač je sa svojom porodicom i komšijama u zbegu u šumi gde se kriju, kako saznajemo na samom kraju, od šešeljevaca. Pripovedač, još uvek dečak ili tek zamomčen, sve vreme sanjari kako će postati jugoslovenska fudbalska zvezda. Najpotresnije u ovom romanu je upravo taj veran prikaz sudara krajnje naivnosti i krajnje katastrofe ili tog prelaza/reza (traume) iz mitskog "zlatnog" doba u istorijsku tragediju. Da li je to nešto što je tipično za dečji/dečački pogled ili misliš da je to tipično za rat devedesetih, naime, da ne samo da ga niko nije očekivao (osim njegovih kreatora) nego da niko nije bio sasvim svestan ni njegovog početka i posledica?

Misliti da nam se rat desio slučajno, kao neka vrsta kolektivnog iznenađenja, bilo bi prilično naivno. Vreme je pokazalo da su postojale snage u SFR Jugoslaviji, možda čak još i od njenog osnivanja, koje su čekale povoljan istorijski trenutak da svoje planove o njenom raspadu počnu sprovoditi u delo.

Krajem osamdesetih jugoslovenski unitarizam postao je opravdanje za nacionalizam najgore vrste, došlo je do naglog jačanja velikonacionalnih ideja, pogotovo u Srbiji i Hrvatskoj i u tom ludilu, koje je s vremenom zahvatilo i Bosnu i Hercegovinu, rat je, naprosto, bio neizbežan.

Generacija kojoj ja pripadam, klinci rođeni sredinom sedamdesetih, taj isti rat dočekali su, manje-više, lišeni dublje spoznaje o onom što se oko njih dešava.

Da stvar bude gora po mene, moja majka i očuh nisu uopšte imali dara za procenu političke situacije ni u sopstvenoj ulici, a kamoli u zemlji, pa smo za Bajram, u sami osvit rata, kada je putovanje od Mostara do Crnića moglo da bude i poslednje na koje smo ikada krenuli, išli na bajramsko druženje kod mamine porodice.

Sećam se, recimo, da sam raspad Jugoslavije, u početku, jako teško podneo, pre svega jer sam to dovodio u direktnu vezu sa zabranom nastupa jugoslovenskoj fudbalskoj reprezentaciji na Evropskom prvenstvu u Švedskoj (a kakvu smo samo reprezentaciju imali!).

Moja prva reakcija na raspad Jugoslavije i na rat, koji je potom usledio, bila je, dakle, iskrena tuga za neodlaskom jugoslovenske reprezentacije na fudbalsko prvenstvo Evrope. Kroz tu činjenicu, s vremenom, počeo sam da se intenzivnije zanimam za stvarnost i polako uviđam šta se to, kog đavola, oko mene događa.

Drugi deo romana opisuje šetnju pripovedača ka policijskoj stanici, gde se uputio da prijavi pretnje. Prolazeći gradom, svaki kamen ima neku priču, mislim i na spomenike kulture i arhitekturu, ali i na ličnu istoriju: svaki ćošak dotiče neku traumu. Ivan Milenković je u najavi čitanja odlomka tvog romana na Trećem programu Radio Beograda napisao da je u ovom romanu sam grad jedan od glavnih likova. Ali zapravo je za modernizam tipičan taj odnos čoveka (junaka) i grada (Uliks, Berlin Aleksanderplac, Svaki dan u godini i tako dalje). Prokomentariši mi taj odnos između tebe (kao čoveka, autora, junaka) i grada: gde se Elvedin i Mostar spajaju i na kom mestu se razdvajaju – mogu li se uopšte razdvojiti, u životu ili u književnosti?

Meni je oduvijek bio važan prostor, kontekst, geografska ili urbana zona u kojoj se moje ja ispisuje svojim delovanjem, kretanjem, interakcijom s drugim ljudima...

Osećaj pripadnosti gradu razvio sam tokom osamdesetih godina, na Aveniji, da bi se on tokom rata i poraća rasprsnuo u bezbroj komada. Najveći deo svog posleratnog života, sve do događaja o kojima ova knjiga govori u drugom delu, ja sam intenzivno pokušavao – ispostaviće se, uzalud – pronaći način da ponovo formiram taj osećaj.

Ono o čemu se ne može govoriti ujedno je i roman o mom mirenju s činjenicom da ću u ovom i ovakvom Mostaru ostati stranac sve do svoje smrti. Mirko Kovač u jednom svom intervjuu kaže da kada bi se morao vratiti u rodni zavičaj, bilo bi mu kao da ide u najveću tuđinu. Ja savršeno dobro osjećam šta je htio da kaže, jer ja živim u toj tuđini.

Kada se desi da nekome odgovorim na pitanje odakle sam, recimo, i kada kažem da sam iz Mostara, osećam da lažem, odnosno da to nije sasvim tačno. Jer Mostar u kojem sam rođen i kojem pripadam, nije Mostar u kojem živim. Živeti danas u Mostaru znači živeti na svojoj strani, u svojoj naciji i svojoj religiji, ne u gradu.

* Euronews Srbija izdvaja za svoje čitaoce tekstove objavljene u časopisu Bukmarker. 
Aktuelni broj Bukmarkera, 13. po redu, dobija se na poklon pri svakoj kupovini u knjižarama Delfi i Laguninim klubovima čitalaca u Srbiji, ili poručivanjem preko sajtova laguna.rs i delfi.rs. U novom broju pročitajte ekskluzivni intervju sa svetskom književnom zvezdom Džonom Irvingom, kao i prvu kolumnu Tonija Parsonsa koji od ovog broja postaje redovni kolumnista Bukmarkera.