Igre 
Umetnici kojima je sve oprošteno: Kako su Hitlerovi sledbenici među umetnicima nastavili da stvaraju i posle 1945.
Komentari12/09/2021
-09:39
U Istorijskom muzeju Nemačke u Berlinu otvorena je neobična izložba posvećena umetnicima od kojih su pojedini, uprkos bliskim vezama sa nacistima, posle Drugog svetskog rata neometano nastavili da stvaraju u Nemačkoj, ali i izvan nje.
Lider Trećeg Rajha bio je veliki ljubitelj umetnosti, ali ne bilo kakve. Uživao je isključivo u određenim oblicima stvaralaštva, koje je smatrao uzvišenim i "božanskim", dok je ostale izvrgavao ruglu označavajući ih kao izopačene.
Firerova lista sa 377 omiljenih umetnika
Među "božanski nadarenim" umetnicima, čija će se dela naći na novoj izložbi, bio je vajar Arno Breker koji je bio Hitlerov omiljeni vajar.
On se nalazio na listi sa još 377 umetnika koji su bili "po firerovoj volji" i od kojih su naručivane slike, murali i skulpture za javne građevine i površine, a zbog njihovog talenta bili su izuzeti od vojnih dužnosti.
Hitler je 1936. učinio Brekera zvaničnim državnim vajarem i dao mu veliki atelje, kao i 43 asistenta. Od njega je poručio dve skulpture za Olimpijske igre u Berlinu 1936. dok su tri njegova ranija dela "Partija", "Armija" i "Konji u trku" bili izloženi na ulazu Kancelarije Rajha u Berlinu.
Iako bi se možda moglo pretpostaviti da je zbog tako bliskih veza sa Nacistima Breker posle rata postao persona non grata, on je nastavio da uživa u stvaranju i radu, a 1957. čak je dobio zadatak da napravi skulpturu ispred Gimnazije "Vilhelma Dorpfelda" u Vupertalu. Za tu lokaciju osmislio je grandioznu bronzanu statuu Atine, grčke boginje rata i mudrosti.
Wikipedia.org/Frank Vincentz
"Ikonografija je ista kao u doba nacista", objašnjava kustos nove izložbe Volfgang Brauneis za britanski Gardijan.
Povezane vesti
Jedina šteta koju je Breker pretrpeo posle rata je to što je otpušten sa mesta profesora likovne umetnosti 1948. godine, ali je nastavio da se profesionalno razvija i čak je dizajnirao skulpture za gradsku većnicu u Dizeldorfu. Pravio je i biste političkih lidera, među kojima je i Konrad Adenauer, prvi kancelar Federalne Republike. Istina, kada je Pompidu centar u Parizu 1981. organizovao Brekerovu retrospektivnu izložbu, pobunile su se antifašističke organizacije, ali je već četiri godine kasnije njegova posthumna reputacija ponovo rehabilitovana pošto je zamak Nervenih pretvoren u Muzej Arnoa Brekera.
Brekerov slučaj nije presedan. Na izložbi koja će do decembra biti otvorena u Istorijskom muzeju Nemačke, nalazi se više od 300 umetničkih dela - tapiserija, murala i skulptura, koju su napravili nacistički umetnici posle 1945. godine. Među njima su i radovi Hermana Kaspara koji je dizajnirao mozaike, freske, podne obloke i rezbariju za Kancelariju Rajha.
Kaspar nastavio posle 1945. da radi na delu koje je započeo pod Trećim rajhom
Kaspar je posle rata nastavio da radi za državu i napravio tapiseriju sa nacionalnim grbom za Salu Senata u Bavarskom parlamentu.
Možda je i najneobičnija činjenica da je Kaspar i posle 1945. nastavio da radi na delu koje je započeo pod Trećim rajhom. Naime, on je 1935. počeo da radi na monumentalnom zidnom mozaiku Kongresne sale minhenskog Muzeja Nemačke, a završio ga 1955.
Njegov posleratni uspeh poklapa se sa ocenom čuvenog filozofa Maksa Horkhajmera, koju je izneo nakon povratka iz Amerike na Univerzitet u Frankfurtu.
"Prisustvovao sam juče sastanku fakulteta koji je bio toliko prijateljski, da vam se povraća. Svi ti ljudi tu su sedeli isto kao što su i u Trećem rajhu. Kao da se ništa nije desilo...", rekao je Horkhajmer.
Kustos Brauneis se slaže sa tom konstatacijom i dodaje da su u Zapadnoj Nemačkoj i Austriji, ako ne i Istočnoj Nemačkoj, većina najuspešnijih umetnika bili nacisti.
Povezane vesti
Prema zvaničnoj verziji događaja, u Zapadnoj Nemačkoj se posle 1945. društvo okrenulo drugačijoj estetici, a na svakih pet godina organizovana je izložba savremene umetnosti pod nazivom "Documenta", na kojoj nisu smeli da izlažu umetnici koji su radili za naciste.
Međutim, Brauneis kaže da njegova otkrića pokazuju jednu drugačju sliku.
"Istina je da su ti 'božanski nadareni' umetnici imali bliske veze sa kulturno-političkim programom Federalne republike", kaže on.
profimedia
To je bio slučaj i sa Vilijem Melerom, koji je vajao skulpture za Olimpijski stadion u Berlinu, kao i za nacističko letovalište "Prora". Posle rata nastavio je da radi, napravivši skulpture za Nemačku poštansu službu, Palatu Šamburg u Bonu i zvaničnu rezidenciju Federalnog kancelara. Čak je napravio rad pod nazivom "Ožalošćena žena" za Memorijalnu salu u Oberhauzenu posvećenu žrtvama nacionalnog socijalizma, koja je otvorena 1962.
"Božanski nadaren" umetnik angažovan za skulpturu u znak sećanja na zločine nacista
"Kad je 'Ožalošćena žena' otkrivena, kao da niko nije primetio da je 'božanski nadaren' umetnik angažovan da napravi skulpturu u znak sećanja na zločine nacista", kaže Brauneis.
Neverovatno i koliko dela nacističkih umetnika i dalje zauzima javni prostor u nemačkim gradovima. Rafael Gros, predsednik Istorijskog muzeja Nemačke, kaže u razgovoru za Gardijan da se seća da je svaki dan dok je živeo u Frankfurtu prolazio pored jedne skulpture u Rotšild parku.
"Sve do nedavno nisam znao da je poručena za vreme Trećeg rajha, a postavljena posle rata", kaže on.
Park je nazvan po porodici Rotšild koja je bila vlasnik imanja na tom mestu 1837. godine. Međutim, nacisti su im oduzeli plac, a njihova palata uništena je 1944. godine u bombardovanju. Na tom mestu se sada nalazi "Krug skulptura", sedam nagih alegorijskih figura umetnika Georga Kolbea, koje su poručene 1941. a podignute 1954.
Isti umetnik, kog je Hitler mnogo voleo, 1939. napravio je bistu španskog diktatora Fransiska Franka, koja je poklonjena Hitleru za rođendan.
Ali šta treba uraditi sa ovim skulpturama, tapiserijama i muralima koje su poručivali Nacisti, a pravili njihovi sledbenici? Da li ih treba uništiti, skloniti daleko od pogleda javnosti ili samo staviti u drugačiji kontekst adekvatnim oznakama?
"Moramo ispitivati slučaj po slučaj. Ne može postojati neko opšte pravilo", smatra Gors.
Brauneis smatra da je u nekim slučajevima dovoljno samo postaviti oznaku sa objašnjenjem.
"Umesto da uništavamo prošlost, nekada je bolje da učimo o njoj i živimo s njom, čak i kad je neprijatna", ocenio je za britanski list ovaj kustos.
Priredila: S. R.
Komentari (0)