Okosnica Hitlerovog kulturnog rata: Kako su slike psihijatrijskih pacijenata inspirisale novi umetnički pokret

Jednog zimskog dana 1898. godine mladi čovek trčao je duž obale kanala u Hamburgu. Njegovo ime bilo je Franc Karl Bjuler i već mesecima je bežao od misterioznih agenata. Stigavši do kraja puta, shvatio je da mora da pliva i zato je skočio u ledenu vodu, a zatim izašao na suprotnoj strani. 

Prolaznici su shvatili da s njim nešto nije u redu, jer nije bilo ni traga njegovim progoniteljima. Zato su ga odveli u obližnju psihijatrijsku ustanovu "Fridrihsberg", što će biti njegov prvi susret sa bolnicama u kojima će provesti naredne 42 godine.

Međutim, upravo Bjuler će postati junak jedne neverovatne priče o kulturnom ratu čiji su glavni akteri bili štićenici psihijatrijskih ustanova, piše britanski Gardijan.

Dobio je dijagnozu šizofrenije, a kako su ga preseljavali iz jedne psihijatrijske klinike u drugu, našao je način da sebi olakša bolničke dane: učio je da crta. 

Prvo je skicirao ljude oko sebe, beležio repetitivne aktivnosti života u instituciji, a kasnije je počeo da pravi i autoportrete, kao vizije iz svojih psihotičnih epizoda: demonske pse i anđele smrti.

Lekarima nije bilo važno šta "ludak" radi, štaviše, najveći broj njegovih crteža bio je zaboravljen u fioci sa njegovim dosijeom gotovo dve decenije, sve dok nije otvorena zbog važnog posetioca iz Hajdelberga.

profimedia

Hans Princhorn bio je lekar, doktor istorije umetnosti, odlikovani vojnik i pevač s izvrsnim baritonom. Ali je njegov rad na polju umetnosti koju su stvarali psihijatrijski bolesnici, na kom je radio na Univerzitetskoj klinici u Hajdelbergu, bio njegovo najveće dostignuće.

On je između 1919. i 1921. godine počeo da kreira najveću kolekciju psihijatrijske umetnosti na svetu, na raznim medijumima - od toalet papira, do drveta odlomljenog sa bolničkih kreveta.

Autori dela, uglavnom oboleli od šizofrenije, nisu uvek nameravali da stvaraju "umetnost", oni su se služili crtanjem, vajanjem i pisanjem, da mapiraju svoju mentalnu stvarnost ili da slikom pošalju poruku o svom osećaju zarobljenosti. Inicijalna ideja bila je da bi kolekcija tih dela mogla da pomogne u uspostavljanju dijagnoza, ali je Princhorn brzo uvideo i njenu umetničku vrednost.

Ljudi koji su imali priliku da je vide, smatrali su da "otvara prozore drugačije realnosti" i da potiče iz "dubina ljudske psihe". 

"Preda mnom su se otvorili neverovatni svetovi, uvukli me u svoju moć; otvoreni prostor mi je oduzeo ravnotežu", napisao je jedan budući kustos.

 "Umetnost mentalno obolelih"

Princhorn je 1922. objavio svoje zaključke o projektu kao "Umetnost mentalno obolelih", ilustrovane slikama iz kolekcije. Njegovo najveće otkriće i pravi "majstor među šizofrenicima", bio je Bjuler.

Njegova knjiga imala je veliki odjek u avanagardnim krugovima, koji su u to vreme istraživali ludilo iz perspektive strahota koje je svet doživeo tokom Prvog svetskog rata. Kako je to dadaista Hans Arp rekao: "Užasnuti koljačnicama svetskog rata, okrenuli smo se umetnosti". 

profimedia

Za Huga Bola, jednog od utemeljivača dadaizma, Princhornova knjiga predstavljala je "prelomnu tačku između dve epohe". Ona je postala inspiracija za kompletan nadrealistički pokret i ostavila važan trag u stvaralaštvu Maksa Ernsta i Salvadora Dalija.

Ludilo nikad nije bilo toliko popularno. Ali, sredinom dvadesetih, povezanost umetnosti i mentalnih bolesti privukla je pažnju ekstremne desnice.

Adolf Hitler je kao i Bjuler, bio samouki umetnik. Takođe je, prema mišljenju psihologa koji ga je ispitao 1923. godine, bio "morbidni psihopata sklon histeriji". Nakon što je pao na prijemnom ispitu na Akademiji lepih umetnosti u Beču, živeo je od precrtavanja turističkih razglednica u akvarelu. Nakon izbijanja rata 1914. godine, svoje četkice i boje poneo je na front, a posle rata i u politiku.

Umetnost mu je pomogla da kreira nacističku estetiku, ambleme partije, bedževe i uniforme, kao i sve elemente propagande. Umetnost mu je dala i veću političku svrhu.

Kako je imao običaj da kaže, ratovi dolaze i prolaze, ali u budućim milenijumima, Nemci bi želeli da im se sudi prema njihovim kulturnim postignućima, baš kao što se o velikim civilizacijama iz prošlosti sudio prema njihovim.

Obnova nemačke kulture, za njega je značila obnavljanje "etnički čistog" nemačkog naroda, baš kao što bi i propadanje kulture značilo i propadanje Nemaca. A za njega je novi pravac savremene umetnosti bio propadanje epskih razmera.,

Izložba degenerične umetnosti

Nema dokaza da je Hitler ikada pročitao Princhornovu knjigu, ali je bio sigurno izložen njenim idejama kroz novine i magazine, što je postalo katalizator njegovih ideja.

Wikipedia.org/Otto Freundlich

U svojoj knjizi "Mein Kampf" pisao je protiv "polu-šaljivdžija" i "nitkova" koji su pokušali da osakate "zdrav umetnički osećaj" slikara romantizma koje je on lično voleo.

Modernističke "budalaštine" i "očigledno ludačke" stvari za njega su bile smicalice kojima su se štitili od kritike užasnutih građana, dok su pokreti poput kubizma i dadaizma, bili "morbidne tvorevine ludih i poremećenih ljudi". 

Već 1920. partijski manifest pozivao je na borbu protiv tendencija u likovnoj umetnosti i književnosti "koje imaju razarajući uticaj na živote". Posle 1933. upravo su to i uradili.

Gebels je tako 1937. dobio ideju da organizuje putujuću Izložbu degenerisane umetnosti, koju je videlo tri miliona ljudi. To je jedna od najposećenijih izložbi svih vremena, ali ona nije slavila umetnost - ona ju je stavljala na stub srama. 

Među profesionalnim slikama, našlo se i više od sto radova psihijatrijskih bolesnika, među kojima su bili i Bjulerovi. Kako je pisalo u katalogu izložbe, ideja je bila da se avangarda predstavi "bolesnijom od pravih ludaka". 

Prema tumačenju partije, bilo je to delo velike jevrejsko-boljševičke zavere, s ciljem podrivanja nemačke kulture, koje bi prethodilo biološkoj degeneraciji.

Rešenje je bilo jednostavno: "nemilosrdni rat kulturnog čišćenja". 

Dela moderne umetnosti uklonjena su iz nemačkih muzeja, prodata ili jednostavno uništena, a "degenerični umetnici" proterani su iz zemlje. 

Do kraja 1939. Hitler je dao zeleno svetlo za početak prvog programa masovnog ubijanja "Aktion T4" usmeren protiv mentalno obolelih.

Bjuler je 1940. živeo u bolnici u Emendingenu, a 5. marta. u tu instituciju stigao je konvoj vozila SS-ovaca u civilu. Pedeset pacijenata, uključujući i Bjulera, premešteno je u Grafenek zamak u Švabiji. Pacijenti su zatim ubijani ugljen monoksidom u posebnim gasnim komorama, a do kraja rata istu sudbinu dočekalo je oko 200.000 psihijatrijskih pacijenata, među kojima i 30 Princhornovih umetnika.

Ipak, mnoga njihova dela su preživela i inspirisala generacije umetnika, među kojima je Žan Dibife, slikar, grafičar i vajar marginalne umetnosti. Tako su Bjuler i drugi Princhornovi umetnici nastavili da žive kroz svoja dela, koja su proširila definiciju umetnosti i demokratizovale je. 

Priredila: S. R.