Danilo Kiš rođen na današnji dan pre 90 godina

Jedan od najprevođenijih srpskih pisaca, Danilo Kiš, rođen je 22. februara 1935, pre 90 godina. Srpska akademija nauka i umetnosti Kiša je za dopisnog člana primila 1988. godine, a u to vreme, kao i godinama unazad, živeo je u Francuskoj, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik.  

Kiš je rođen u Subotici, na severu Bačke, tada Dunavska banovina Kraljevine Jugoslavije, gde se porodica u to vreme nalazila zbog očeve službe na železnici. 

Otac Eduard Kon, rodom mađarski Jevrejin, promenio je prezime u Kiš kako bi bio manje upadljiv. Majka Milica bila je rodom sa Cetinja.  

Porodica se prvih meseci po okupaciji Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. nalazila u Novom Sadu, tada okupiranom, i anektiranom, od strane Hortijeve Mađarske. Posle tragičnog iskustva Novosadske racije, kada su mađarski okupatori sistematski ubijali lokalne Jevreje i ugledne Srbe, januara 1942. sele se u očev rodni kraj, u neveliki Kerkabarabaš na krajnjem jugozapadu te zemlje, nedaleko od danas slovenačkog Prekmurja. 

To ga je međutim zaštitilo samo za izvesno vreme, jer je otac Eduard odveden u Aušvic posle nekoliko meseci zatočeništva u Mađarskoj, sredinom 1944. 

Tragična sudbina oca Danila je trajno odredila, a on ga je literarno u izvesnom smislu prikazao u liku Eduarda Šama u delima "Bašta, pepeo", "Rani jadi", "Peščanik". 

Danilo, njegova sestra i majka proterani su potom u njen rodni kraj, Cetinje čemu je pomogla činjenica da ga je otac 1939. u Novom Sadu, krstio kao pravoslavnog hrišćanina. 

Bio je prvi diplomac komparativne književnosti, 1958. godine, na ondašnjem beogradskom Filozofskom fakultetu, a nastavio je zatim i postdiplomske studije.

Prvi tekst, "Oproštaj s majkom" objavio je 1953. Tokom studija prevodi, piše, ponešto objavljuje, a u to vreme najviše u tada uglednom časopisu Vidici. 

Godine 1962. pojavljuju se njegovi romani "Psalam 44" i "Mansarda". Sledio je roman "Bašta, pepeo" 1965. godine, priče "Rani jadi" 1970, a  potom roman "Peščanik" 1972. Za njega je dobio prestižnu Ninovu nagradu, koju će docnije vratiti.

"Grobnica za Borisa Davidoviča" kao prelomni trenutak

Prelom se dogodio kada je 1976. objavio knjigu "Grobnica za Borisa Davidoviča". Bilo je to svojevrsno zgražavanje nad totalitarizmom uopšte.

Zbirka pripovedaka "Grobnica za Borisa Davidoviča", sa podnaslovom "Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti" temeljila se na nasleđu totalitarizma srednjeistočne Evrope, karakterističnog za 20. vek. Navodno je bio pod utiskom levičarskih studenata koji su bili sasvim zatvoreni za horore staljinizma.

Međutim, činjenica da je sistematski prikazivao realnost sovjetskih logora, dovodeći ih u izvesnom smislu u ravan sa nacističkim, mnogima se nije dopala. Zbirka inače sadrži i priču o srednjovekovnim progonima Jevreja.

"Grobnica za Borisa Davidoviča" doživela je desetine izdanja u Jugoslaviji a prevedena je na čak dvadesetak jezika i van granica ondašnje Jugoslavije objavljena je u više od četrdeset izdanja. Kritika je najvećim delom bila oduševljena, kao i čitalačka publika.

Međutim, jedan tada poznati novinar (Golubović) optužio ga je za plagijat. U pozadini se nalazilo nekoliko poznatih, uticajnih književnika (Šćepanović, Bulatović) i jedan profesor književnosti (Jeremić).

Kiš je odmah odgovorio ukazavši na besmislenost optužbi. Podržali su ga književnici Visković i Kulenović, intelektualci kao Predrag Matvejević, profesor Nikola Milošević kao i Dimitrij Rupel. 
Sam Kiš objavio je 1978. knjigu odgovor "Čas anatomije". Dogodio se čak i sudski proces koji su Kišovi klevetnici izgubili. 

Gorak ukus, i svojevrsna Kišova izmestenost iz matične sredine, nisu međutim nestali.  
Od pozne 1979. sve vreme je boravio u Francuskoj, tada kao lektor na univerzitetu u Lilu. Prethodno, radio je kao lektor u Strazburu, potom u Bordou, šezdesetih i sedamdesetih.
Prevodio je Lotreamona, Verlena, Endre Adija. Izvesno vreme honorarno je sarađivao sa beogradskim Institutim za književnost, kao sa Ateljeom 212. 

Dobitnik je brojnih priznanja, u zemlji, i  još više u inostranstvu. Lično, bio je to čovek takoreći bez materijalnih potreba, kog je zanimala isključivo književnost. Oni koji su dobro poznavali njegov privatni život svedočili su da je živeo skromno da skromnije ne može. 

SANU ga je primila za dopisnog člana decembra 1988. neizlečivo bolesnog, u odeljenje jezika i književnosti. Umro je 15. oktobra naredne 1989. u Parizu. Imao je 54 godine.