Reditelj Dino Mustafić za Euronews BiH: U tranziciji smo dobili kastu onih koji preziru duhovnost

Reditelj Dino Mustafić, čije je čitanje čuvene trilogije Florijana Zelera o porodičnim odnosima "Majka", "Otac" i "Sin" privuklo veliku pažnju javnosti, za Euronews Bosna i Hercegovina govorio je o budućnosti porodice u savremenom svetu, emocionalnim, društvenim i političkim dilemama s kojima se suočavaju umetnici, ali i brojnim problemima koji muče ne samo građane BiH, nego celog sveta.

Uz dozvolu Euronews BiH, intervjuu celosti prenosimo:

Euronews BiH: Sve je manje zajedništva i porodičnih, zajedničkih ručkova, razgovora. Osama postaje stil života. Kako je raditi i istraživati temu odnosa majke i deteta, posebno kroz specifičan trenutak, kada majka mora da se pomiri sa činjenicom da njeno dete postaje odrasla, samostalna osoba? Da li se i deca pripremaju za živote koji će biti smisleniji i sadržajniji od onih koji su vodili njihovi roditelji?

Mustafić: Nisam siguran. Mobilni telefoni postaju jedini i kontinuirani prijatelji zbog kojih postojimo i radi kojih se osećamo stalno dostupnim i zato prihvaćenijim u društvu, potrebnijim. Majka nema sagovornika u porodici, muž ima svoj posao, svoja putovanja, svoj paralelni život, sin ima devojku i drugi život, ćerka je daleko. Jedini su majčini kontakti sa telefonom sina na koji se on ne javlja, nema komunikacije ni konstruktivnih razgovora, svi su prolaznici, a Majka čuva kuću i neki bivši život, tačnije, sećanje na taj život. Ona posmatra iz prikrajka tuđe živote svojih nekadašnjih ukućana u kojima ne participira niti ih može promeniti.

Predstava ukazuje, pokazuje na glad za ljubavlju, pažnjom. Koliko god mislili da je pružamo dovoljno, uvek je nedostaje i tako u relaciji majke i sina.

Zbog toga je i izazovno pristupiti razvoju lika majke i njenom unutrašnjem konfliktu između njenih emocija, društvenih očekivanja i ličnih potreba. Koji su ključni trenuci u predstavi koji osvetljavaju njene dileme?

Kad majka ode iz dnevne sobe u kuhinju, Otac i Sin razgovaraju o njoj tiho i konspirativno, a kad se pojavi, pojačavaju glasove navodnim govorenjem o svakodnevici. U zraku treperi pitanje: 'Jesi li joj rekao?' I odgovor: 'Nisam još'. Ko je kriv i je li ko kriv što su životi promašeni, što jedni stoje, a drugi idu u dugom smeru, negde u nepoznato? U ekspoziciji predstave, Majka izvlači s naporom veliki crveni sto i potom lovi svaku perušku jastuka koji su simbolički zidovi kuće, ona želi sačuvati materijalizovani dokaz o prijašnjem životu. Kada imate na dispoziciji glumicu poput Tatjane Šojić koja je decentna i virtuozna, onda je svaka rediteljska zamisao moguća i do najtananijih detalja. Emocionalnost i psihološka dubina koje ona glumački doseže su za mene koji je poznaje dobro i dugo opet i iznova impresivni.

Nakon predstave, usledio je niz, tačnije trilogija "Majka", "Otac", "Sin" - "Majka" koja strahuje od samoće i napuštenosti, "Otac" je priča o gubitku sećanja, a gde su deca u svemu tome? Koliko često kao deca zaboravimo, ili jednostavno nikad ne pomislimo da su naši roditelji, prvi put u takvoj ulozi, da je i njima sve novo i drugačije.

Predstava Zelerove "familijarne trilogije" tiču se svakoga od nas. Ako ne baš direktno, a onda svakako posredstvom iskustva što ga imamo spoznajno doživljenog od nekog našeg bližnjeg, pročitanog u novinama ili viđenog na televiziji. Florijan Zeler ingeniozno je detektovao, poput vrsnog psihijatra, "kratke spojeve" i šumove u komunikaciji na relaciji otac, majka – deca, pa je onda ono primećeno analizirao i artikulisao u napete i smislene dramske tekstove što se gledaju u dahu. Motiv oca u književnosti i odnos spram dece ima ekspresivne emocije, naročito kod starih majstora drame iz antičkog perioda koji su ga kanonizovali do istoimenog dramskog komada kanonskog naslova Avgusta Strindberga.

Ne postoji nijedan pojedinac koji je samo vaspitavan na vrednostima koje mu je pružila samo njegova porodica. Ne smemo zanemariti ni ulogu društva. Emocionalna podrška, prihvaćenost, zaštita, radost samo su neke od karakteristika kojima svi težimo. Udeljena ljubav i dobrota "hrane" našu ličnost i pozivaju nas da prvenstveno budemo što bolji ljudi, na koncu i svojim delovanjem damo doprinos zajednici, ali savremeni izazovi ovakvog društva puni su rizika u kojem strada i porodica kao stajno mesto naše emotivne i psihološke stabilnosti.

Tolerancija, dijalog, kompromis - nepoželjne reči

U jednom intervjuu ste rekli da ste izgubili ono što ste voleli u svojoj zemlji, ali ste ipak ostali, tražeći i noseći svetlo u društvenom mraku. Koliko je teško biti slobodan, neistomišljenik u društvu u kojem je, nažalost, identitet postao sve što se ima?

Politika ovde nije doživela strukturalne promene decenijama i pored toga što su one bile neodložne. Meni je jasno da bez kulture suštinske promene su neostvarljive. To znači da posebno mesto u uspostavljanju demokratije i slobode misli i izražavanja mora da zauzima prisustvo kulture, civilnog društva i kritičke javnosti. Nevolja je što preovlađuje parohijalna, partijska i autokratska politička kultura. I dalje ću javno istrajavati na demokratskoj političkoj kulturi, a to znači: Kultura tolerancije, kultura dijaloga, kultura kompromisa. To su nepoželjne reči u našem javnom diskursu, nazivaju ih izdajničkim. Nemogućnost adekvatnog odgovora stanaka levice u BiH rigidnom nacionalizmu posledica je populističkog pragmatizma. Umesto da se s nacionalizmom uhvate u koštac, da ga svim sredstvima prokažu i odbace, građanske levo orijentisane partije uzgajaju stalnu demagogiju da će uspeti da ga serviraju u lepšem i "evropski" prihvatljivom izdanju. To je zaista infantilno, jalovo, a i s praktičnog stajališta je glupo dodvoravati se nacionalistima, jer njih sigurno neće pridobiti, a mnoge će pristojne ljude od sebe odbiti.

Medija centar Beograd

Kao otvoreni kritičar društva i politike, često ističete da se ne dešavaju korenite promene. Održani izbori jasno su pokazali da nacionalne stranke i dalje zadržavaju dominaciju, dok istovremeno gube kontrolu nad glavnim gradovima i većim urbanim sredinama. Mnogi od nas se sećaju vremena pre nekoliko godina, kada su se stvari činile drugačijim, ali postavlja se pitanje - da li je to zaista bio slučaj? Kako doživljavate trenutnu situaciju u kojoj se oseća manjak demokratije i slobode, dok društvena kritika gotovo izostaje? Može li loš socijalni status biti opravdan nacionalnim zanosom?

Mi sad kao društvo nemamo odgovor na ovo: odakle se pokreće i kako se iz ovog etničkog gliba izlazi. Pravo da vam kažem, mene to pitanje sada najviše opseda zato što ne mogu da nađem odgovor. Nekako mi se čini da svako brine samo svoju brigu, i da uopšte nema onoga što se u teoriji zove socijalni kapital. Ljudi se vode borbom za svakodnevni život, nisu povezani, veze su prekinute. A istovremeno na društvenim mrežama, tu postoji još jedan iscrpljivač te mobilizacije i energije, zato što vi imate niz tih anonimnih ljudi. Oni se lepo na tastaturi ižive, po spisku svima nagovore i gotovo. Takvi misle da je nešto urađeno – ali to je virtuelno. To ne postoji, to postoji samo na društvenim mrežama. Nama je potrebno da dođe do nekakve mobilizacije ljudi, društvenog dijaloga koji će rezultirati pokretom, akcijom, stvarnim zahtevom za reformama koje nas vode u civilizovani svet i evropske integracije.

U zemlji u kojoj se i dalje govori o nacionalnim predstavnicima, preglasavanju i večno zaraćenim narodima koji se međusobno ne razumeju, postavlja se pitanje – kako uopšte iskoračiti iz ove letargije? Ne čini li Vam se ponekad da je ovaj pokušaj promene društva sličan Sizifovom poslu, u kojem se stalno suočavamo s istim izazovima, bez pravog pomaka prema napred?

Nedavno sam pročitao jedan intervju uglednog sociologa Siniše Maleševića koji tvrdi da će nažalost, nacionalizam i dalje jačati. To je malo pesimističan zaključak. Dokle god postoje nacije-države kao dominantni teritorijalni oblik u svetu, on će biti u njihovom temelju. On može biti više pacifikovan ili više agresivan, uključiv ili isključiv. Ali neće nestati, sve dok se ne rešimo tog tipa države koji imamo. A to rešavanje može biti u nešto bolje, ali i u nešto gore, kao što su na primer bili u našoj nedavnoj prošlosti.

Socijalni status umetnika

Koliko su glumci i umetnici glasni ili tihi kritičari svega što se događa u društvu? Koliko je apatija među umetnicima postala prisutna, i koriste li oni dovoljno svoj uticaj kako bi slali poruke protiv nasilja i korupcije? Da li su umetnici koherentna grupa u kojoj bi se mogao očekivati unisoni glas po bilo kojem pitanju? U današnjem vremenu, čini se da umetnici nemaju stvarnu moć niti značajan društveni uticaj.

Ma nisu umetnici neka koherentna grupa da se od njih očekuje unisoni glas po bilo kojem pitanju. Mislim da u današnjem vremenu umetnik nema nikakvu moć niti društveni uticaj. Umetnik je neko ko misli, stvara, reaguje na stvarnost, koji doprinosi zajednici, tako da je taj manjak komunikacije između vlasti i umetnika pomalo neobjašnjiv. Pre smo imali pojedince poput Žan-Pola Sartra da ode svom šefu države i da mu kaže šta misli o nečemu, a danas je došlo do namerne satanizacije kulture, tako da su reč i glas umetnika ignorisani, za političku elitu potpuno irelevantni. Ljudi koji bi trebalo da uvažavaju glas umetnika, ne slušaju ga i tu nastaje problem koji se uveliko odrazilo na naše društvo u celini.

Koliko ta tišina umetnika i glumaca u BiH proizlazi iz njihovog socijalnog statusa? Gde se danas nalazi umetnost u našem društvu, koliko smo sposobni gledati izvan okvira i čitati između redova?

Godinama svedočim kako na socijalnoj margini sa velikom mukom žive penzionisani umetnici, ali i mladi. Mnogi odlaze sa ovog sveta zaboravljeni i uvređeni, oni živi se priključuju armiji bukvalno gladnih stomaka svog generacijskog doba. U ovoj tranziciji smo dobili kastu onih koji preziru duhovnost i koji su kreirali antiintelektualnu atmosferu; bahate se svojim enormnim platama kao novostvorena elita. Naime, antiintelektualizam u BiH ne može se sagledavati kroz isključivo statističke i socioprofesionalne prizme već duboko zadire u samo društveno tkivo, u kojoj upravljački sistem i institucije, od vrha do baze društvene piramide ne prepoznaju i ne vrednuju umetnost kao oblik nematerijalnog javnog dobra i bogatstva, već je smatraju sporednom i marginalnom delatnosti. Čini mi se da je ovakav oblik ideološkog antiintelektualizma osobina svih modernih autoritarizama, jer je intelektualni društveni sloj asimilovan neokonzervativnom i antisocijalnom politikom. Zato je umetnost percipirana kao gubitnički element u društvu: troši mnogo novca, a ne daje mnogo.

Da li će društvo uspeti da razbije okove koji traju više od 30 godina, Mustafić nije optimista.

"Lično, mislim da to neću dočekati. Ipak, želim da naša deca budu bolja od nas. Mi, naša generacija, nismo ispunili očekivanja. To je nepovratna šteta koja nosi istorijske posledice", zaključuje sagovornik Euronews BiH.