Pola veka "Paklene pomorandže": Kjubrikova genijalnost krije se iza jednog od najkontroverznijih filmova svih vremena

Nevaljali Aleksov pogled, usmeren pravo na gledaoca, zauvek je promenio način na koji se posmatra nešto tako nevino kao što je čaša mleka. 

 
Naravno, reč je "Paklenoj pomorandži". Socijalnoj satiri, šokantnom poniranju legendarnog američkog reditelja Stenlija Kjubrika (1929-1999) u distopijsku svirepost. Možda nije samo slučaj što je ostvarenje premijerno prikazano 1971. koju filmski istoričar Dejvid Tomson opisuje kao godinu u kojoj su "filmovi zapravo nešto značili".

Košmarna vizija bliske budućnosti odigrava se u Velikoj Britaniji, a priča prati mladog Aleksa Delardža, predvodnika četvoročlane bande huligana, koji radi šta mu je volja. 

Uživa u nasilničkom ponašanju i prkošenju svim uobičajenim društvenim konvencijama, moralnim normama i opšteprihvaćenim vrednostima. Ispija mleko začinjeno drogama u baru "Krava", dok duge i mračne noći ispunjava uglavnom "ultranasiljem". I da, obožava Ludviga van Betovena.

Iako je naizlazio na podeljene kritike, bivao osporavan, čak i cenzurisan i to od strane samog autora, film je za proteklih 50 godina, koliko se navršava ove godine od premijere, stekao status kultnog. Jedan je od najboljih, ujedno i najkontroverznijih ostvarenja svih vremena.

Kjubrikova genijalnost

Nasilje, brutalnost, moral, odnos prema pojedincu, psihološko uslovljavanje, kontrola građana, opravdanost prisilnog menjanja devijantnog ponašanja... Koji su suštinski uzroci i posledice nasilja u društvu, ima li čovek uopšte mogućnost izbora između dobra i zla, i gde je u svemu tome slobodna volja, složena su pitanja koja već vekovima muče filozofe. I upravo o svemu tome govori i o svemu tome podstiče na razmišljanje "Paklena pomorandža". 

profimedia

Iako je javnost bila zgrožena količinom nasilja, a kritika bila podeljena nakon premijere, film je nominovan za četiri Oskara i prvi je naučno-fantastični film koji je dobio priliku da osvoji tu nagradu, podseća se u tekstu koji je objavio Mental Floss.

 
"Paklena pomorandža" je "briljantna i opasna, ali opasna na način na koji su opasne sve briljantne stvari", rečenica je Vinsenta Kenbija, kritičara "Njujork tajmsa", koja možda i najbolje opisuje Kjubrikovu genijalnost.

Nije bilo suđeno Džegeru

Film, za koji je Kjubrik bio i autor scenarija i producent i reditelj, snimljen je po istoimenom romanu Entonija Bardžisa iz 1962. godine. Scenarista Teri Sadern dao je Kjubriku kopiju Bardžisove knjige u vreme dok je Kjubrik radio na filmu o Napoleonu (koji nikada nije završio).

"Mislim da je sve što je Bardžis hteo da kaže rečeno u knjizi, ali jesam izmislio nekoliko korisnih narativnih ideja i preoblikovao neke scene", izjavio je svojevremeno reditelj, oduševljen romanom.

Legenda kaže da je Bardžis prava na film prvo prodao Miku Džegeru, frontmenu "Roling stounsa" i to za 500 dolara. Džeger je, navodno, želeo glavnu ulogu, ali do toga nije došlo jer se u projekat uključio Kjubrik, koji je za glavnu ulogu od početka želeo samo i jedino Malkolma Mekdauela. 

Glumac nije išao čak ni na audiciju, a reditelj je bio spreman da odustane od cele priče ukoliko Mekdauel ne prihvati ulogu.

Sadista ili ljuštura lišena osobenosti

Kjubrik je u potpunosti kontrolisao svoje filmove, od pisanja scenarija, izbora lokacija za snimanje, muzike, scenografije, montaže, do odluke u kojim će se bioskopima prikazivati. 

"Da Kjubrik nije filmski reditelj, bio bi načelnik Generalštaba američke vojske", izjavio je svojevremeno Mekdauel, koji je maestralno izneo lik Aleksa, istovremeno zastrašujućeg i neobično šarmantnog.

profimedia

Iako je isprva delovalo nemoguće, on uspeva da natera gledaoca da saoseća sa tim besramnim, sadističkim zločincem koji, u obrtu na polovini filma, kada dospeva u strogi zatvor i sistem ga potpuno dehumanizije, poprima karakter tragičnog lika. Malo ko se posle ovog preokreta neće zapitati: "Da li je bolje biti sadistički pojedinac ili ljuštura potpuno lišena svoje osobenosti?

Kao pikanterija se često navodi podatak da se u romanu ne pominje Aleksovo prezime, Delardž je smislio Mekdoauel, koji je kao veliki fan kriketa inspirisao i kostimografkinju, višestruku oskarovku Milenu Kanonero da napravi kostime.

Crni humor čini nasilje još više uznemirujućim

Baš kao što i naracija u filmu uvlači gledaoce u um lika i sve ih više uznemirava dok gledaju scene nasilja, tako i svedena scenografija ima za cilj da ih odvuče sve dublje u mračne svetove gde se koriste eksperimentalne bihejvioralne terapije za pretvaranje ljudskih bića u trutove bez mozga, ističe se u tekstu na Screenrant.com.

Sličan efekat Kjubrik postiže i postavljanjem vanvremenske Betovenove muzike kao kontrast društvenoj konfuziji bez pravih odgovora, licemerju i brutalnim scenama nasilja.

profimedia

Crni humor je jedan od zaštitnih znakova Kjubrikove režije. Baš kao što američki vojnici pevaju "Marš Mikija Mausa" dok prolaze kroz zapaljeni grad u Vijetnamu na kraju "Bojevog metka" (1987), tako i u "Paklenoj pomorandži" rediteljev prepoznatljiv crni humor čini čuda. 

Na prvu, možda deluje da je bilo bezobrazno hrabro ispričati kroz komičnu prizmu tako nasilnu priču kakva je "Paklena pomorandža". Ali humor crn kao pomrčina čini to nasilje još više uznemirujućim, kao u sceni kada Aleks peva "Singin’ in the Rain" dok brutalno rastura kuću.

Kjubrik je, inače, četiri dana pokušavao da snimi tu scenu kad Aleks sa drugovima napada pisca i njegovu ženu, i ništa mu se nije svidelo. Na kraju je pitao Mekdauela da li bi mogao da tokom svega toga pleše i peva, a Mekdauel je izabrao jedinu pesmu koje je mogao da se seti. 
 
Kjubriku se toliko dopalo da je za 10.000 dolara otkupio prava na "Singin' in The Rain".

Legenda kaže i da je reditelj pozvao Enija Morikonea da piše muziku za film, ali mu je legendarni kompozitor kazao da je zauzet drugim projektom. Kasnije je, navodno, priznao da mu je najveće žaljenje u karijeri to što nije ostvario saradnju s Kjubrikom.

Čuvena Ludoviko tehnika

Posebno se izdvaja i scena sa čuvenom "Ludoviko tehnikom". Tehnika, za koju vlada veruje da će obuzdati kriminalne aktivnosti, primenjuje se tako što se tinejdžeru širom otvorene oči održavaju pomoću metalne sprave tako da ne može da skrene pogled od nasilne montaže eksplicitnih scena seksa i nasilja koja se odigrava pred njim.

Mekdauel je tokom snimanja ove scene povredio rožnjače, iako je sve vreme bio prisutan pravi lekar. Čovek u belom mantilu, koji mu na svakih nekoliko sekundi sipa nešto u oči, stvarni je doktor koji se brinuo da glumcu oči budu vlažne, i nije bilo planirano da se nađe u kadru. Ali Kjubriku se učinilo kao dobra ideja da ga ipak stavi pred kamere.

Cenzura kakvu Britanija ne pamti

Kada je premijerno prikazana u Velikoj Britaniji 1971, "Paklena pomorandža" nije imala nikakvu oznaku do kog uzrasta se ne preporučuje za gledanje, ali je već nekoliko meseci kasnije prvi put pomenuta kao inspiracija za stvaran zločin koji se dogodio u toj zemlji.

Na suđenju jednom 14-godišnjaku, koji je bio optužen za ubistvo školskog druga, tužilac je, naime, naveo da je tinejdžer to učinio nakon što je video "rediteljevo brutalno" ostvarenje. Mediji su se potom ostrvili na Kjubrika, smatrajući ga odgovornim i za brojne slučajeve silovanja koji su se tada dešavali.

profimedia

"Pokušavati da od umetnosti pravite uzrok zla u životu je greška. Umetnost se sastoji iz ponovnog oblikovanja života, ali ona ga ne stvara, niti je njegov uzrok", izjavio je Kjubrik pre nego što je 1973. godine sam sebe zabranio u Velikoj Britaniji, podsetio je nedavno magazin Far Out. 
 
Kjubrikova supruga, nemačka glumica Kristijane Harlan Kjubrik, otkrila je potom da ne samo da su ispred njihove kuće dolazili "razni i uzvikivali pogrdne reči", već da su čak dobijali i pretnje smrću.
 
"Stenli je bio uvređen zbog reakcija na film, čak duboko povređen", izjavljivala je Kristijane. 
 
Kjubrik nije bio poznat kao neko ko lako puca pod pritiskom javnosti, ali ga je užasno pogađala preterana reakcija na bilo koji tip umetnosti. Svesno je odlučio da bude cenzor i, prema rečima poznavaoca filma, kakva vrsta cenzure se ne pamti u Velikoj Britaniji.

"Paklena pomorandža" bila je u bunkeru sve do 2000, kada je film ponovo dobio dozvolu za emitovanje (uz napomenu da nije za mlađe od 18) i to godinu dana nakon smrti reditelja.

 

profimedia

Film je u SAD pred prvu bioskopsku projekciju 1972. godine bio zabranjen za mlađe od 16 godina, a i u većini drugih zemalja bio je ocenjen "moralno uvredljivim" i, takođe, je bio godinama i decenijama u bunkeru (Irska, delovi Kanade, Južna Koreja, Brazil...).