Kako je otišao "Petar Pan": Istina o životu i smrti Robina Vilijamsa

"Želim da pomognem ljudima da se manje plaše", napisao je glumac Robin Vilijams na unutrašnjoj strani korica svoje sveske u koju je beležio svoje utiske tokom lečenja alkoholizma. Dve godine kasnije, oduzeo je sebi život, ostavivši iza sebe suprugu, troje dece i neprocenjivo blago filmova i serija kojima je milionima ljudi ulepšavao stvarnost.

Mediji su spekulisali da je tome doprinela njegova dugogodišnja borba sa bolestima zavisnosti, kao i depresija o kojoj je komičar više puta javno govorio. Svi su se, međutim, slagali da je svet napustio izvanredan čovek, britkog uma, koji gotovo nikada nije morao da ponavlja scene.

Vilijams je toga bio svestan i u jednom intervjuu, kada su ga upitali koji je njegov najveći strah, odgovorio je: "Mislim da se plašim da moja svest postaje, ne samo tupa, nego nepomična. Ne mogu da zaiskrim", rekao je on. 

AP/Charles Sykes

Tek mesecima nakon njegove smrti, lekari su mogli da se uvere da se njegov najveći strah obistinio: autopsija je pokazala da je patio od demencije sa Levijevim telima. 

Levijeva tela su abnormalno gomilanje proteina u moždanim ćelijama, što kod obolelih izaziva tremore, anksioznost, gubitak pamćenja, halucinacije, insomniju, slične simptome onima koji obično prate Parkinsonovu bolest. 

Tako je i Vilijams u početku dobio pogrešnu dijagnozu, nakon što je u tišini, poslednje mesece svog života proveo boreći se s nesanicom, nemirom, paranojom i paničnim napadima, bez ijednog objašnjenja zašto se tako oseća.

U veče 10. avgusta 2014. poželeo je svojoj supruzi Suzan Šnajder Vilijams laku noć, a sledećeg jutra njihov dom u predgrađu Okruga Marin u San Francisku bio je uvijen u crno. Ljudi širom sveta žalili su za gubitkom velikog glumca.

AP/Charles Sykes

"Robin Vilijams bio je pilot, doktor, duh, dadilja, predsednik, profesor, Petar Pan i sve između... Ali bio je jedinstven. Stigao je u naše živote kao kao vanzemaljac - ali je dotakao svaki element ljudskog duha. Zasmejavao nas je, rasplakivao nas je. Dao je svoj neverovatni talenat slobodno i velikodušno svima kojima je bio potreban", rekao je tadašnji predsednik Amerike Barak Obama, opraštajući se od ovog glumačkog genija.

Genije među glumcima

Robin Meklorin Vilijams rođen je 21. jula 1951. u Čikagu. Njegova majka Lori bila je bivša manekenka, koja je poticala iz porodice uticajnih političara, a otac je imao direktorsku poziciju u Linkoln-Merkjuri odeljenju kompanije Ford. U jednom intervjuu iz 2001. godine ispričao je da je njegova majka imala najveći uticaj na njegov životni poziv, jer je stalno pokušavao da je zasmeje kako bi privukao njenu pažnju.

I to mu je polazilo za rukom, ne samo kod nje, nego i kod svih s kojima je imao dodira. Ipak, u školi je bio vrlo stidljiv, ali je uspeo da se opusti kada se upisao u dramsku sekciju.

Po ugledu na svoje pretke, posle srednje škole upisao je politikologiju na Klermont koledžu u Kaliforniji, ali je vrlo brzo shvatio da taj poziv nije za njega i upisao glumu na Koledžu u Marinu u Kaliforniji, a nakon trogodišnjih studija, upisao je prestižnu školu glume na Džulijardu u Njujorku, za koju je dobio punu stipendiju i bio među samo dva studenta koja su primljena u naprednu studijsku grupu. (Drugi je bio Kristofer Riv).

 

 

"Nikada nisam video toliko energije u jednoj osobi. Bio je kao odvezan balon, koji je naduvan i odmah pušten", opisao je Riv svog prijatelja. 

Dvojica kolega postala su bliski prijatelji, a Vilijamsov sin Zek ispričaće kasnije da su sve do smrti Riva bili kao braća i da je Robin platio mnoge njegove medicinske troškove, koje je imao nakon nesreće koja ga je učinila kvadriplegičarom.

Ipak, Vilijams je napustio Džulijard i to na nagovor svog profesora, čuvenog glumca Džona Hausmana, koji je smatrao da ta škola više nema čemu da ga nauči. Njegov mentor, Džerald Fridmen, smatrao ga je "genijem", kom konzervativni i klasični stil podučavanja kakav je primenjivan u toj ustanovi, jednostavno ne odgovara.

Paralelno, glumac se već uveliko bavio komedijom, a sedamdesetih je pokrenuo pravu renesansu stend-apa u San Francisku. Kasnije se preselio u Los Anđeles, gde ga je zapazio tv producent Džordž Šlater. Pozvao ga je u svoju emisiju "Laugh-In show", koja je ubrzo potom ukinuta, ali je Vilijams sebi  obezbedio trajno mesto na televiziji. 

Epizodna uloga vanzemljaca Morka u hit seriji "Happy Days" koju je uglavnom improvizovao donela mu je instant slavu i dovela do snimanja spinof sitkoma "Mork i Mindi", koja je imala četiri sezone. Kompletna serija pisana je tako da Vilijamsu omogući improvizaciju. 

Vilijams ni u jednom trenutku nije napuštao stend-ap, nastupajući i u klubovima, ali i na tv specijalima, a 1986. bio je jedan od domaćina dodele Oskara. 

"Društvo mrtvih pesnika" i drugi Robinovi dragulji

Prvi film Robina Vilijamsa zapravo je snimljen pre nego što će se on pojaviti u njemu. Reč je o antologijskoj komediji "Can I Do It... 'Til I Need Glasses?" koja je snimljena 1977. ali su u nju kasnije dodati skečevi sa Vilijamsom, kako bi film bio reklamiran kao njegov debitantski. Zapravo u to vreme je on već snimao "Popaja" u režiji Roberta Altmana, koji je dobio podeljene ocene kritike, ali se zato pokazao kao pravi bioskopski hit.

Usledio je film "The World According to Garp", čiji je scenarista bio Stojan Stiv Tešić, Amerikanac srpskog porekla u kom je Vilijms, naravno, imao glavnu ulogu. 

Ipak, najveći odjek osamdesetih napravili su njegovi filmovi "Dobro jutro, Vijetname" (1987) i "Društvo mrtvih pesnika" (1989), koji su pokazali i Vilijamsove izvanredne glumačke sposobnosti.

Ostaće upamćene njegove uloge Petra Pana u "Kapetanu Kuki" iz 1991, duha iz lampe u "Aladinu" i gospođe Dautfajer, a dobio je Oskara za najboljeg sporednog glumca u filmu "Dobri Vil Hanting". Često je pozajmljivao glas u crtanim filmovima ("Srećna stopala", "Roboti", "Aladin", "Svačiji heroj"), a posthumno su objavljena tri njegova filma: "A Merry Friggin' Christmas", "Noć u muzeju: Tajna grobnice" i "Apsolutno bilo šta".

Međutim, njegova karijera je u drugoj dekadi novog milenijuma usporila. Tako je njegova uloga u komediji "World's Greatest Dad" iz 2009. prošla nezapaženo, a 2010. se nije pojavio ni u jednom filmu. Serija "Crazy Ones" u kojoj je dobio ulogu, otkazana je posle samo jedne sezone.

Kako pamtimo velikana?

U to vreme, tabloidi su pisali Vilijams se vratio na rehabilitaciju u Hazeldenu u Minesoti, a kako će se kasnije ispostaviti, pogrešno mu je dijagnostikovana i Parkinsonova bolest.

Zato, kada je odjeknula vest da je Robin Vilijams oduzeo sebi život, mnogi su pretpostavili da je za to kriva depresija, dodatno podstaknuta bolešću i brigom za karijeru. Za njegovu udovicu Šnajder, to je znak da "u rečniku ne postoji način da se diskutuje o bolesti mozga, na način na koji govorimo o depresiji". "Depresija je simptom demencije sa levijevim telima i nije imala veze sa psihologijom - bila je ukorenjena u neurologiji. Njegov mozak se raspadao", rekla je Šnajder za Gardijan.

Od trenutka kada je saznala za pravu dijagnozu, posvetila se tome da promeni pretpostavke vezane za smrt njenog muža i da ljude upozna sa teškom bolešću mozga od koje pati između deset i petnaest procenata osoba sa demencijom. Ona je tako postala jedna od ključnih sagovornica u dokumentarcu "Robinova želja" (2020) reditelja Tajlora Norvuda, koji se bavi poslednjim danima života voljenog glumca.

AP/Charles Sykes

"Hajde da podsetimo ljude na svetlost i lepe stvari koje je on donosio u ovaj svet. A onda, da usput kažemo, da je sve što ste znali o kraju njegovog života pogrešo i da bez obzira na to kog se narativa pridržavate, istina je da je je u odnosu na ono ko je bio u filmovima koje ste voleli, u stvarnosti bio još bolji od toga", rekao je Norvud.