Igre 
Sandra Huler, najbolja evropska glumica 2023: "Na mnogo stvari zatvaramo oči, da bismo živeli udoban i miran život"
Komentari24/12/2023
-15:37
Sandra Huler, najnagrađivanija evropska glumica u ovoj festivalskoj sezoni, niže uspehe još od 2016. kada ju je međunarodna javnost upoznala u ulozi u filmu "Toni Erdman", nominovanom za Oskara.
Ali u 2023. godini ova Nemica je prevazišla sebe. Ona tumači glavne uloge u dva filma koja mnogi smatraju najboljim u ovoj godini - "Anatomiji pada", nagrađenom kanskom "Zlatnom palmom" i Evropskom filmskom nagradom, kao i drami "Zona interesa" koja je osvojila Gran Pri nagradu u Kanu, kao i FIPRESCI priznanje, a odabran je da predstavlja Britaniju u trci za Oskara za najbolji strani film.
Glumica poreklom iz Nemačke tumačila je najraznovrsnije uloge, a pojedini kritičari upoređivali su je sa Ingrid Bergman i Izabel Iper. Zahvaljujući ovogodišnjim ulogama, na Evropskim filmskim nagradama, pandanu američkim Oskarima, u kategoriji najbolje glumice, takmičila se sama protiv sebe i naravno, osvojila nagradu za ulogu u "Anatomiji pada".
Proglašena je i najboljom glumicom Gotam nagrada, a nominovana je za "Zlatni globus". Zato nikoga ne bi iznenadilo ni da bude nominovana i za Oskara.
Ona je za Euronews govorila o ovogodišnjim uspesima i budućim planovima:
Euronews: Počnimo od "Anatomije pada". Pročitao sam da niste bili sigurni da li je protagonistkinja koju ste igrali nedužna ili kriva i da vam je rediteljka Žistin Trije rekla da bi volela da je igrate, kao da je nedužna. Kako ste se nosili sa tom neizvesnošću?
Sandra Huler: Neko me je pitao tokom projekcije u Rumuniji da li bih rekla da je to film o ženi koja je ubila svog muža ili priča o sinu, čija je majka optužena da je ubila njegovog oca. I mislim da je perspektiva zaista važna. Žistin nkad nije želela da izgubimo dečakovu tačku gledišta. On ne zna. On, takođe, ne zna do samog kraja. Tako da je to sve u vašoj mašti i šta ste sposobni da zamislite ili ne zamislite.
Povezane vesti
U većini slučajeva kada radim, pokušavam da ne mislim samo o liku. Uvek mislim o celini. U suprotnom mi je previše skučeno. Moram da mislim i o drugim stvarima. Zato to nije bilo toliko teško, jer smo želeli da ispričamo nešto drugo. Želeli smo da ispričamo nešto o pronalaženju istine i kako je to moguće. Nisam sigurna da to mogu bolje da objasnim.
Film podseća na detekstivske priče i interesantno je kada pričate sa ljudima koji su ga gledali - pojavljuje se obrazac da mnogi muškarci među gledaocima veruju da je ona kriva...
Zanimljivo, zar ne? Ali ja to nisam znala. I mučilo me je to nekoliko dana, a onda sam odlučila da mi to ne bude važno. Želela sam da izgovorim svaku rečenicu tako da ljudi veruju u ono što imam da kažem. Čak i da je neko uradio tako nešto, za šta je ona bila optužena, na sudu bi i dalje verovali da su nedužni. Ja sam samo pokušala da budem uverljiva u onome što govorim.
AP/Lionel Cironneau
U filmu se vašem liku sudi i zato što je žena, što je biseksualka i što nije prijatna prema drugim ljudima. Ali i zato što je uspešna. Pored misterije, film govori o tome kako je biti žena u društvu.
Sinoć sam srela prijateljicu i ona je rekla: "Znaš, reč 'feministički' se koristi na razne načine, a u slučaju ovog filma je na neki način na mestu". To je to. To je pravi, istiniti feministički film. Čak i ako ne maše time i ne nabija vam to u facu. On pokazuje normalno ponašanje koje bi ljudi imali i to predstavlja određen stav.
Imao sam zadovoljstvo da razgovaram sa Agnješkom Holand i ona mi je rekla da nam je sada potrebno više smelih, hrabrih filmova, koji kao što kažete, izražavaju stav. Da li tražite tako nešto kada birate svoje uloge? I posebno imajući u vidu turbulentno vreme u kom živimo, filmove koji imaju nešto da kažu, mimo njihove umetničke vrednosti?
Mislim da je svaki izbor uloge politički. Čak i ako kažete: "Ne želim da se bavim politikom sada, jer mi je samo potrebna pauza i želim da radim nešto što mi je lako", to je takođe politička odluka. Tako da, slažem se. Potrebni su nam filmovi koji nešto rizikuju, naravno, i potrebni su nam ljudi sa jakim glasom, koji se usuđuju da ga artikulišu.
AP/Scott Garfitt/Invision/AP
Povezane vesti
Žistin Trije pruža veliku slobodu u stvaranju i daje mnogo prilika da možda i ne uradite pravu stvar. Ali to nikad nije loše. Ona nikad neće reći: "To je loše, hajde da to uradimo ponovo". A ima ljudi koji zapravo rade baš tako - "To je baš bilo loše!" To je nešto što vam ne daje osećaj da bi trebalo da pokažete nešto više. To nije baš ohrabrujuće. Ona pruža razne mogućnosti i želi da pronađe put kroz tu priču sa svima. Ona ne stoji negde i govori: "Ovo je ovo, a ono je ono i svi moraju da idu ovim putem". Sve što je na putu, ona nosi sa sobom, a onda u sobi za montažu, ona to gleda i razmatra šta će s tim uraditi. Za glumicu poput mene, to je vrlo dobra stvar, jer mogu da uradim sve i mogu da napravim maksimalno bogat lik.
Žistin Trije je rekla da se vi zbližavate sa svojim likovima. Ali s druge strane, rekli ste za lik iz "Zone interesa" Džonatana Glejzera, da niste želeli da uđete u njen um na takav način. Kako ste pristupali tim likovima?
Morala sam da nađem put sa Hedvig Hos (protagonistkinja iz filma "Zona interesa"), a da se ne saopsećam s njom, da budem u tom projektu, a da zapravo ne igram taj lik. Zato sam se služila svim elementima koji su bili na raspolaganju - neverovatna frizura bila je važan deo toga, kao i kostimi i cela kuća. Sve te stvari uticale su na moje prisustvo u ovom eksperimentu. I mislim da sam spolja radila ono što sam htela da pokažem, iako normalno ne polazim od toga šta hoću da pokažem, nego šta hoću da iskusim. Morala sam da nađem druge načine. Na primer, pokušavala sam da saznam kako bi neka žena koja ima tako mnogo dece, hodala po bašti, kako je baviti se poljoprivredom i nositi možda teret na leđima kojeg ona nije svesna...
Jedan od najinteresantnijih aspekata ove uloge je kako je sve bilo tako normalizovano i kako se Hedvig Hos ponaša sa svojom majkom, kako u bašti, sa decom, kao da se pored njihove kuće u logoru smrti ništa ne događa. Igrali ste je tako normalno, tako čisto. Da li je bilo teško pronaći takvu vrstu distance?
Mislim da je to bio na neki način zadatak, a da je takav rezultat ono o čemu se radi u scenariju i šta smo želeli da pokažemo. Pitanje koje smo postavljali bilo je: Kako je moguće da je to bilo tako? To je bilo konstantno pitanje u našim umovima dok smo ovo igrali. Ali meni je bilo teško da odgovorim na to pitanje, jer nismo čuli neverovatnu muziku Džionija Burna dok smo bili tamo. Znali smo gde smo, posebno kao Nemci. Znali smo šta je značilo biti tu. Bila sam vrlo dirnuta dobrodošlicom koju su pokazali svi Poljaci u timu. Tako da je taj skrušen način rada uticao na to što vidite sada.
Otvoreno ste govorili o tome koliko ste oklevali da se nađete u ulozi fašistkinje i izjavili da čak niste bili sigurni ni da li ćete se pojaviti na audiciji za "Zonu interesa". Kako je Džonatan Glejzer uspeo da vas opusti i ubedi vas da će njegov pristu pbiti drugačiji od onoga što smo već viđali u filmovima koji se bave nacizmom i Holokaustom?
Bio je veoma iskren, ali nije uspeo da me opusti! Bio je vrlo svestan činjenice da nikad neće biti "opuštenog trenutka" tokom perioda snimanja. Nikad. Čak ni sada. To je tako važna stvar da se kaže i pokaže i da ljudi to osete, jer to je ono što ovaj film radi. On čini da ljudi osete horor koji se odvijao i da vide s kakvom lakoćom se može otići na mesto na kom je bila porodica Hos - samo zatvorite oči na sve što se dešava pored ili, budimo otvoreni o tome, na granicama Evrope.
AP/Joel C Ryan/Invision/AP
U svakoj državi vidite politiku. I u mojoj zemlji, takođe. Radimo mnoge stvari komformistički, a to su stvari o kojima smo konstantno govorili za "Zonu interesa". Imala sam mnogo poštovanja za Glejzerovu tačku gledišta, umetničke odluke koje je napravio i činjenicu da ne bi koristio dramatičnu priču o fašističkom paru ili koristio Holokaust kao podlogu za emotivnu priču o porodici. To je nešto čega se, iskreno, gnušam. Odabrao je drugi način. Pokazao je najdosadniji, bazičan, banalan život koji možete da zamislite - ljude koji samo žele nešto malo više, znate. Da imaju lepu baštu, da su deca mirna i koji ne brinu o tome šta se dešava u komšiluku. To je uradio i ja to smatram prikladnim.
Džonatan Glejzer je rekao da ne voli takve dramatične narative u holivudskim filmovima o Holokaustu. Rekao je da je vrlo lako saosećati se sa žrtvama i da želi da se zapitate da li vi možete biti vinovnik. Kakvo je vaše mišljenje o holivudskim filmovima koji se bave ovom temom?
Mislim da je želeo da pokaže kako je tanka linija između nas i njih. Jer, kao što sam rekla ranije, na mnogo stvari zatvaramo oči, da bismo živeli udoban i miran život. Imamo običaj da skrećemo pogled. Kada sam gledala film Agnješke Holand "Zelena granica", to je iskreno nešto o čemu bi trebalo da razmišljamo svaki dan. Glejzeru nije bilo važno da prikaže osećanja tih ljudi, nego da pokaže koliko toga imamo zajedničkog s njima. Tako, da kada pogledamo šta je on uradio, šta smo mi tu uradili u tom filmu, da možemo da napravimo vezu sa samima sobom. Neki ljudi s kojima sam pričala već su napravili tu vezu i osećali su se, neću reći krivim, ali su bili svesni truda koji su uložili da skreću pogled. I osećam da je važno što je on pokušao ovo da uradi.
Možete li da nam kažete nešto više o procesu snimanja "Zone interesa", na primer, o skrivenim kamerama u kući?
Čak i kad ih nismo videli, nikada nismo zaboravili gde su... Jer bilo bi čudno da se nađete u kući u kojoj su nacističke memorabilije. I ako nema kamera, onda, šta ja ovde radim? (Smeh) Ali da, napravili su neku vrstu sistema nadzora i mislim da je to imalo veliki psihološki efekat na glumački ansambl i sve uključene, jer to stvara neku vrstu tereta, odgovornosti. Vrlo ste svesni osude koja se događa, a ne znate kakve će se umetničke odluke doneti iza kamera. Ne znate kakav okvir će koristiti. Ne znate koliko su blizu. Na neki način ste prepušteni temi i mislima o njoj sa svojim glumačkim partnerom, što stvara jaku povezanost. Jer morate da se oslanjate jedno na drugo. Ne možete se oslanjati samo na sebe ni u jednom trenutku. U tome ste zajedno. I mislim da je to na neki način i spiritualno iskustvo, jer to nije samo tehnička stvar. Mislim da je Džonatan otvorio prostor za nešto prisutno u prostoru, što nije samo tehnički. A ne mogu čak ni da kažem šta je to, ali sam imala snažan osećaj da je ono što delimo u tom trenutku neizrecivo.
AP/Joel C Ryan/Invision/AP
Nominovani ste za nekoliko nagrada - nekada i dva puta u istoj kategoriji - za "Anatomiju pada" i "Zonu interesa", što se ne događa često. Mnogi su čak predvideli da ćete dobiti nominaciju za Oskara...
Gde mi je kristalna kugla? (Smeh) Šta mogu da kažem o tome? Ne znam kakva je istorija dvostrukih nominacija. Znate, oba ova rada su mi veoma važna - lično, umetnički i profesionalno. Oni su me odveli na mesto gde kao glumica nikada nisam mislila da mogu da odem. Tako da sam veoma srećna što sam srela ova dva tima i što smo mogli da napravimo ova dva filma, iako su različiti i oba tako ozbiljna, ali je to možda nešto što ih i spaja. Srećna sam što to ljudi prepoznaju i to mi daje šansu da putujem sa ovim filmovima po celom svetu.
Da li bi vama značilo da dobijete nagrade?
Ne mogu da kažem ništa o tome. To je zaista izvan moje kontrole. Mislim, to bi bilo vrlo uzbudljivo, ali ja ne znam kako s tim da se nosim u svom umu. To je sistem koji ne razumem, ne poznajem pravila. Ne znam šta treba da uradite, da biste bili vidljivi. Tako mnogo studija je uključeno u sve to i oni donose odluke, tako da stvarno ne mogu da kažem ništa.
Pošto govorimo o Oskarima i Holivudu, jedan važan događaj koji se ove godine dogodio je štrajk glumaca, koji je sada završen. Bili ste otvoreni ranije o svojoj ulozi u industriji, posebno u pogledu bioskopa tokom kovida. Da li se plašite da bi nešto slično moglo da se desi u Evropi, suz sve značajniju ulogu veštačke inteligencije i to što neki studiji na glumce gledaju kao na sredstva za kreiranje sadržaja?
Ne mislim tako. To je zanimljivo, jer sam razmišljala o mogućnosti štrajka i da li bi tako nešto bilo moguće u Evropi ili bilo kojoj evropskoj zemlji, kada bi se ljudi ujedinili na takav način.
Meni je impresivan fenomen udruživanja i da su zaista isterali do kraja, dok nisu dobili ono što su tražili. Mislim da u Evropi nemamo takvu vrstu filmske kulture velikih produkcija u kojoj samo možete da zamenite nekoga. Imam osećaj da je sve povezano sa ličnostima glumaca. Zasad. Ne znam kako će se ovo dalje razvijati, ali za sada se ne plašim toga.
Ali u pogledu veštačke inteligencije, ovaj intervju snimate na svom telefonu na stolu, i još jednom starijom spravicom, ali svi smo sa njima povezani. Jednog dana ćemo uvideti da više bez njih ne možemo da živimo, što je na neki način već slučaj. Tako da smo na neki način već kiborzi. Ne znam gde ovo vodi, ali ja osećam da se evropska filmska industrija ne oslanja na veštačku inteligenciju.
AP/Joel C Ryan/Invision/AP
Vaša filmografija je raznovrsna. Postoje li neki žanrovi koje niste istražili, a želeli biste?
To je nešto što stvarno ne mogu da kažem. Uvek sam radoznala kada je reč o stvarima koje mi dolaze i to se ne menja. Nikad nisam tome davala neki pravac. Da jesam, čini mi se da je to neka vrsta ograničavanja. Kad prihvatam ulogu, u tome ima nečeg instinktivnog, što ne mogu da opišem. Kada nešto prihvatim, u tome sam potpuno i ništa me ne može zaustaviti, niti bih ja nešto zadržavala. Ali put do te odluke je nekad pomalo trnovit. Nekad je to mesto na koje želim da idem, a nekad je to, kao što sam rekla, politička odluka čije priče želite da budete deo. Nekad je to reditelj kog zaista želim da upoznam. Nekad je to partner. Mislim da je u većini slučajeva to nešto što nisam ranije videla i o čemu nisam razmišljala ili priča za koju posle dve strane scenarija ne mogu da pretpostavim kakav će kraj imati.
Imajući u vidu da su ova dva filma činila dobar deo 2023. godine za vas, da li ste nešto što ste iz njih poneli ili naučili od ta dva potpuno različita ženska lika?
Naučila sam mnogo od Sandre Vojter. Volela bih da imam hrabrost da radim stvari onako kako ih radi ona. Možda to zahteva malo više vežbanja. A kada je reč o Hedvig Hos, naučila sam nešto o njoj. Džonatan i ja smo mnogo razgovarali o toj osobi, o nekome ko može da prihvati smrt miliona ljudi na mestu pored njene kuće. Da li oni zapravo mogu da vole svoju decu ili svoju baštu ili svog psa? Ja mislim da ne mogu. Ako neko ne može da voli jedan deo čovečanstva, a da drugom želi smrt, to jednostavno nije kompatibilno. To je ono što sam naučila.
Komentari (0)