Igre 
Zašto drevne građevine traju milenijumima, a nove propadnu posle nekoliko decenija: Tajna je u neobičnim aditivima
Komentari08/10/2023
-11:11
Piramide u Egiptu, rimski Koloseum, Veliki kineski zid - samo su neka od svetskih čuda koja odolevaju zubu vremena i uspravno stoje hiljadama godina, a koja će verovatno nadživeti i sve ljude koji danas naseljavaju planetu.
Međutim, kada prođete nekim većim gradom, svuda možete da vidite na desetine trošnih zgrada, koje su pri kraju svog veka, a da su ih čak nadživeli oni ljudi koji su ih projektovali.
Naime, beton od kog je izgrađena većina savremenih građevina ima životni vek od svega pedeset do sto godina.
Zašto deluje da su ljudi u prošlosti bili mnogo bolji u građevinarstvu, nego što je to slučaj danas?
Istraživači širom sveta pokušavaju da pronađu odgovor na to pitanje u davnoj prošlosti, koja može da nas nauči mnogim lekcijama važnim za budućnost.
Nauka o materijalima
Sve više naučnika proučava materijale iz davno prohujalih vremena, analizirajući uzorke sa terena, proučavajući tekstove o njima i isprobavajući različite recepture, u nastojanjima da otkriju kako se i danas tako dobro drže. Tako je otkriveno da su u izgradnji nekada korišteni raznorazni materijali poput kore drveta, vulkanskog pepela, pirinča, piva, pa čak i urina.
Ma koliko zabavno izgledali takvi nalazi, ključ dugovečnosti drevnih spomenika možda upravo i leži u tako neočekivanim aditivima. Ukoliko bi on bio pronađen, to bi mnogo značilo za budućnost građevinarstva, naročito u vreme kada je neophodno voditi računa o tome da ono bude održivo i ekološki prihvatljivo.
Tanjug/AP/Andrew Medichini
Povezane vesti
Naime, nedavni izveštaji Ujedinjenih nacija pokazuju da su građevine podignute ljudskom rukom odgovorne za trećinu emisija ugljendioksida na svetu, a da proizvodnja cementa čini čak sedam posto tih emisija.
"Ako popravite svojstva materijala koristeći tradicionalne recepture naroda Maja ili drevnih Kineza, možete napraviti materijal koji se može koristiti u savremenom građevinarstvu na mnogo održiviji način", kaže za Euronews Karlos Rodrigez Navaro, istraživač kulturnog nasleđa Univerziteta u Granadi.
Mnogi istraživači su inspiraciju tražili u drevnom Rimu. Arhitekte Rimskog carstva gradili su impresivne betonske građevine oko 200. godine pre nove ere, od kojih su mnoge izdržale test vremena.
profimedia
Impozantna kupola Panteona i danas je najveća neojačana betonska kupola, a izdržljivi rimski akvadukti i danas snabdevaju stanovnike Večnog grada pijaćom vodom. Čak i mnoge luke, koje su na udaru slane vode, opstale do danas.
Razlika između tih građevina i modernih je u sastavu betona od kog su napravljene.
Savremeni beton uglavom za bazu koristi Portland - kompozitni cement, prašak napravljen zagrevanjem krečnjaka i gline na visokim temperaturama, a zatim njihovim mlevenjem. Taj cement se meša sa vodom i kreira hemijski reaktivnu pastu. Komadi materijala, poput šljunka različite granulacije se dodaju, kako bi se cementna pasta vezala u beton.
Drevne beleške pokazuju da su Rimljani na sličan način proizvodili vezivne materijale, tako što ću mešali pečeni krečnjak i vulkanski pesak s vodom i šljunkom, praveći hemijsku reakciju, koja je povezivala masu. Ali on ima posebna svojstva - on se s vremenom samostalno "popravlja".
Povezane vesti
Pametni beton
Nedavna studija Tehnološkog instituta u Masačusetsu pokazala je da komadići krečnjaka koji se dodaju rimskom betonu podstiču samoobnavljajuća svojstva tog materijala. Ranije su naučnici smatrali da su ti komadići, koji se mogu pronaći u gotovo svim rimskim građevinama, bili znak da Rimljani nisu dovoljno dobro mešali svoje materijale.
Admir Mašić, inženjer Instituta koji je predvodio studiju, objašnjava da kada se u rimskom betonu jave pukotine i voda u njih prodre, ona aktivira preostale ostatke krečnjaka i stvara nove hemijske reakcije koje popunjavaju oštećene delove.
Prema drugoj teoriji istraživača Univerziteta u Juti, specifični vulkanski materijali koje su Rimljani koristili u svom betonu podržavali su takva svojstva.
Geološkinja Meri Džekson, autorka izveštaja tog istraživanja kaže da prirodno reaktivne vulkanske stene, koje su graditelji prikupljali sa mesta erupcija, reaguju na prirodne elemente i pomažu da se začepe eventualne pukotine koje se jave u betonu.
Sposobnost adaptacije materijala je zaista "genijalna", smatra Džekson.
"Beton je tako dobro osmišljen, da sam sebe održava", dodaje ona.
Tajni sastojak iz džungle
U Kopanu, majanskom lokalitetu u Hondurasu, neobične skulpture hramovi od krečnjaka opstaju i hiljadu godina nakon što su izgrađeni, uprkos vreloj i vlažnoj klimi.
Nedavna istraživanja sugerišu da dugovečnosti ovih objekata doprinosi drveće kojim su okruženi.
Istraživači su razgovarali sa lokalnim graditeljima iz Hondurasa, koji vode poreklo od drevnih Maja, a koji tvrde da je za gradnju upotrebljavan ekstrakt lokalnog drveća u kombinaciji sa krečnjakom.
profimedia
Naučnici su rešili da isprobaju taj recept i koristili koru drveća namočenu u vodu, a zatim je dodavali materijalu. Otkrili su da je dobijena mešavina bila izuzetno izdržljiva na fizička i hemijska oštećenja.
Druge studije su pokazale izobilje drugih materijala korištenih u izgradnji drevnih struktura, poput ekstrakta voća, mleka, surutke, piva, pa čak i telesnih izlučevina.
Drevni malter koji i dalje drži Veliki kineski zid i Zabranjeni grad sadrži tragove skroba iz lepljive sorte pirinča.
Opstanak najjačih
Ako upotreba takvih sastojaka deluje nasumično, to je zato što je verovatno zaista takva i bila. Sesilija Peske, stručnjak za materijale na Univerzitetu u Šefildu u Engleskoj, kaže da su drevni graditelji u mešavine ubacivali sve što im padne pod ruku, pod uslovom da je bilo jeftino i dostupno.
"Stavljali su svašta u svoje građevine, a sada su neke od njih preživele. To je kao proces prirodne selekcije", kaže Peske.
Ali neki materijali namerno su uključeni. Primera radi, u Indiji su koristili mešavine lokalnih materijala, da naprave građevine sa različitim svojstvima, u zavisnosti od potreba.
profimedia
Tirumalini Selvaradž, urbanista i profesor Velor tehnološkog instituta u Indiji, otkrio je da su u vlažnim podrjučima te zemlje građevinari koristili lokalno bilje, koje je materijalu olakšavalo eliminaciju vlage.
Duž obale dodavali su nerafinisanni šećer, koji štiti od oštećenja izazvanih solju, a u trusnim podrjučjima koristili su lagane "plutajuće cigle" od pirinčanih ljuspica.
"Oni su poznavali regiju, stanje tla, klimu i prema tome su projektovali materijale", objašnjava Selvaradž.
Kad si u Rimu, gradi kao Rimljani?
Današnji građevinari ne mogu tek tako kopirati strane recepte. Iako je rimski beton izuzetno izdržljiv, on ne može da izdrži veliki teret.
"Ne možete napraviti soliter sa rimskim betonom. Srušio bi se kod trećeg sprata", kaže Oleson.
Međutim, istraživači pokušavaju da prevedu neke od ovih drevnih građevinarskih tehnika u savremeni jezik gradnje, koristeći neke drevne aditive u savremenim mešavinama.
Mašić je deo startapa čiji je cilj da pravi nove projekte koristeći "samoobnavljajući" beton inspirisan rimskim. Džekson radi sa vojnim inženjerima na građevinama koje bi mogle da izdrže izloženost slanoj vodi i zaštiti priobalna naselja od rastućeg nivoa mora.
Naše građevine ne moraju da traju hiljadama godina, kao rimske, ali bismo dodavanjem pedeset ili stotinak godina trajanju modernog betona mogli da zahtevamo manje demoliranja, manje održavanja i na duže staze, manje materijala.
Komentari (0)