Igre 
Smrt na putu ka boljem životu: Šta se dešava sa telima migranata koji preminu na ruti ka Evropi
Komentari02/09/2023
-13:30
Kada izbeglice umru pokušavajući da uđu u Evropu, njihove porodice se suočavaju sa mučnim i često neizvodljivim zadatkom da njihove posmrtne ostatke vrate kući. Tako je bilo i sa porodicom Sanoje Salim, čiji je muž nesto na pograničnom području između Litvanije i Belorusije.
Njihov poslednji kontakt bio je kasnonoćni telefonski poziv. Samrin Salim bio je u suzama, izgubljen i usamljen negde na mračnom, vlažnom terenu između dve zemlje. Baterija na telefonu mu se ispraznila. Nije imao ni hrane ni vode.
A onda ga više nikada nije čula.
Četiri i po meseca Sanoja je neumorno pokušavala da otkrije šta se desilo njenom Samrinu, a jedini trag pružala je lokacija koju je s njom podelio preko WhatsApp aplikacije 17. avgusta prošle godine.
"Reči ne mogu da objasne kako sam se osećala tokom tog vremena. Nismo imali pojma gde je moj muž. Moj sin ga je svakog dana tražio. Nismo mogli da spavamo", kaže 32-godišnja žena.
Sin Hašim (4) postajao je sve uznemireniji, stalno je plakao i odbijao da ide u školu, zbog čega je Sanoja rešila da kontaktira litvansku i belorusku policiju, koja je jedva govorila po neku reč engleskog, kao i uostalom mnoge institucije, vlasti i organizacije.
Tanjug/AP/Thanassis Stavrakis
Onda su njeni najgori strahovi potvrđeni. U januaru je dobila poziv da je Samrin mrtav i da je njegovo telo izvučeno iz reke nekoliko meseci ranije.
Povezane vesti
"Moj muž je pogrešio. Prihvatam to. Ulazak u zemlju bez vize je nezakonit i pogrešan. Nisam ga podržavala po tom pitanju. Ali ja sam izgubila muža. Bio je zdrav i mlad. Nije bio kriminalac. Želeo je da preživi. Patio je, želeo je da naša porodica bude srećna, zato je pošao", rekla je Sanoja za Euronews.
Ali tu njenoj patnji nije došao kraj. Kao da saznanje da je izgubila voljenu osobu nije bilo dovoljno teško, suočila se sa zadatkom da Samrinovo telo vrati kući u Šri Lanku.
Pošto je on pozajmio novac, kako bi finansirao svoj put, Sanoja nije mogla da priušti da ide do Evrope, kako bi potvrdila njegov identitet, a kamoli da pokrije troškove povratka njegovih posmrtnih ostataka.
"Bila sam uz svog muža u svim situacijama. Ali u tom trenutku, bila sam bespomoćna. Moji rođaci pokušali su da me pošalju na sahranu, ali ja nisam bila spremna. Nisam želela da ostavim svog sina. Kao muslimani, verujemo da kada osoba umre, moramo brzo da je sahranimo. Verujemo da mrtvi osećaju bol. To je za mene bilo veoma teško", ispričala je žena.
Na kraju je odlučila da Samrin bude sahranjen u prestonici Litvanije Viljnusu. Sve i da je imala novca da ode na sahranu, sumnjala je da bi mogla da ispuni ostale uslove, kako bi obišla njegov grob. Za zemlje trećeg sveta, ulazak u Evropu može biti otežan skupim vizama, dugotrajnim procedurama, a zahtevi često bivaju odbijeni.
"Jednog dana želela bih da dođem i posetim ga", kaže Sanoja.
Prepoznavanje mrtvih posle brodoloma
Ali Sanoja nije jedina. Nakon što je u junu trošni ribarski brod prepun putnika potonuo u Sredozemnom moru na putu ka Italiji, srodnici i dalje pokušavaju da pronađu svoje voljene među nestalima i poginulima.
profimedia
Povezane vesti
Procenjuje se da se tom prilikom udavilo između 500 i 750 ljudi, što je jedan najsmrtonosnijih migrantskih brodoloma na Mediteranu.
Samo 82 tela su pronađena, dok su ostali, uključujući i decu, potonuli u jednom od najdubljih delova mora, na oko 4.000 metara ispod površine.
Za neke, bez tela i bez sahrane, teško je da napuste nadu da su njihovi brat, prijatelj, sestra, suprug, muž, dete, još negde živi, ma koliko to bilo malo verovatno. Možda nikad i ne dobiju tu priliku.
Povezane vesti
Neki, pak, uspevaju da zatvore ta vrata.
Grčke vlasti započele su spor, mukotrpan i srceparajući proces identifikacije tela.
Njihov zadatak komplikuju šture informacije o tome ko je bio na brodu, jer rođaci iz ratom razorenih i osiromašenih zemalja ne mogu da dostave uzorke DNK, ali Tim za identifikaciju žrtava nesreća uspostavili su kontakte sa mnogima. Naporan rad se nastavlja.
Tragedije kao što je ova, uobičajene su i u Lamanšu, gde je nekoliko brodova potonulo poslednjih godina.
U avgustu su se udavila šestorica muškaraca iz Avganistana pokušavajući da se domognu Britanije. Mnogi stanovnici te zemlje napuštaju svoje domove, jer su služili sa britanskim oružanim snagama tokom vojnih operacija, a sada, kada su vlast preuzeli Talibani, preti im smrt.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Britanije nije odgovorilo na pitanja novinara Euronews-a da li postoji formalna procedura potrage za telima migranata i da li službe pomažu u njihovom povratku kući ukoliko budu pronađena.
Šta se dešava ako se telo migranta pronađe u Litvaniji?
Devetoro migranata smatra se nestalim na teritoriji Litvanije, tvrde iz Sienos grupe, litvanske humanitarne organizacije. Njihovi volonteri rekli su za Euronews, da je telo jednog od tražilaca azila, koji je umro nakon što je njegov zahtev odbijen, poslat nazad kući. Od samog početka, sve je bilo haotično.
Tanjug/AP/Thanassis Stavrakis
"Nismo znali s kim pričamo kad bi nas ljudi pozvali. Bio je tu dečko. Bila je tu porodica iz Afrike. Sve je bilo komplikovano", rekli su volonteri, želeći da zadrže anonimnost.
Prijatelji nastradalih uskočili su kao prevodioci i organizatori, a uključile su se i druge humanitarne organizacije. Tela su na kraju vraćena, ali tek posle duge procedure koja je ih je koštala mnogo vremena i truda.
Iako podrška postoji, pružaoci pomoći smatraju da mnoge porodice sprečava jezička barijera i nedostatak resursa da se obrate institucijama i saznaju šta se desilo sa njihovim voljenim.
"Situacija je, u najmanju ruku, čudna", kažu volonteri, tvrdeći da nije jasno kako su vlasti pomogle u povratku tela migranata i da li je postojao formalni sistem
Navode primer jednog preminulog čoveka iz Indije, koji je pronađen u aprilu ove godine na granici između Litvanije i Belorusije.
"Nemamo pojma kako je on predstavljen, kako su se nosili s ovim slučajem. Ne znamo da li porodica dobija bilo kakvu pomoć da vrati njegovo telo. Možda rade stvari iza naših leđa, ali imam utisak da država obično želi da ljudi znaju kada radi nešto dobro", kaže jedan od članova Sienos grupe.
Sanoja je pohvalila litvanske vlasti, humanitarnu organizaciju, kao i Crveni krst Litvanije, koji su joj "dali punu podršku" i bili "veoma ljubazni", dok je pokušavala da sahrani svog muža.
profimedia
Nekoliko migranata, uključujući i decu, sahranjeno je u toj zemlji o trošku države, jer rođaci nisu mogli da dođu niti da preuzmu telo, stoji u saopštenju Litvanskog Crvenog krsta za Euronews.
Međutim, iz tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih poslova nisu odgovorili na zahtev Euronewsa za informacije o tome da li pokrivaju troškove slanja tela u domovinu.
Takođe nisu otkrili ni kako ljudi mogu da provere da li je telo pronađeno niti da li zvaničnici pokušavaju da nađu srodnike preminulih migranata, ukoliko ih niko ne potraži.
"Ako graničari otkriju ljudske ostatke na granici, bez obzira na pol, godine i druge okolnosti, oni treba odmah da osiguraju prostor i pozovu policiju", kažu iz pogranične vojske za Euronews.
Međutim, za volontere Sienos grupe, ta nedefinisanost statusa preminulih migranata odražava šire pitanje toga kako ih države gledaju dok su živi.
"Reč je o nedostatku brige i dehumanizaciji ovih ljudi", kažu oni, dodajući da bi briga o preminulima to mogla da popravi.
"Smrt je univerzalna pojava za sve ljude i nešto što ćemo svi iskusiti. Svi sahranjujemo svoje mrtve. To je sveto... Ako brinemo o njihovim telima, onda treba da brinemo i o migrantima i treba da počnemo da sprečavamo njihove smrti na granici. Ako zataškavamo situaciju i ponašamo se da je to samo telo, a ne čovek, sa celim svetom u sebi - prošlošću, budućnošću, možda decom, neko ko je bio voljen, onda je lako sve gurnuti pod tepih", zaključuju volonteri.
Preporuka za vas
Komentari (0)