Hiljadu dana rata u Ukrajini: "Rakete mi se iz dana u dan približavaju, strahujem da će sledeća pogoditi baš moj stan"

Prošlo je hiljadu dana od početka rata u Ukrajini – hiljadu dana koji su živote miliona ljudi preokrenuli u trenutku, dani u kojima je svaki izlazak iz kuće postao kocka sa sudbinom, a zvuci sirena i detonacija postali jeziva rutina.

Od početka ruske invazije, svakodnevica ljudi u Ukrajini je postala ispunjena neizvesnošću, dok mnogi nastoje da očuvaju privid normalnosti i pronađu snagu da nastave dalje. Na frontu se gube prijatelji, ali rane zadaje i jaz u ideologijama – ponekad razdvajajući ljude koji su nekada bili bliski. Uprkos svemu, oni koji ostaju pokušavaju da žive svoje živote, balansirajući između tuge i borbe za očuvanje onoga što je preostalo od njihovog sveta.

U ovim redovima susrešćemo se sa onima koji još uvek koračaju kroz ruševine svog nekadašnjeg sveta, konstantno se suočavajući sa strahom, gubitkom i nadom koja prkosi razaranju.

Rat ima neobičan način da prožima svaki delić života onih koji ga doživljavaju. Za Anastasiju Kaminsku, filmsku dokumentaristkinju iz Kijeva, invazija na Ukrajinu u februaru 2022. nije bila samo šok, već potvrda najcrnjih slutnji.

"Kada je invazija počela svima nam je bilo jasno da ovo neće trajati nekoliko dana. Sećam se trenutka kada smo moji prijatelji i ja shvatili da je ovo nešto veće, ozbiljnije", kaže Kaminska za Euronews Srbija.

Prvih nekoliko meseci provodila je u skloništu sa grupom od trinaest ljudi, među kojima su bili i neki nepoznati. "To iskustvo stvorilo je veoma čvrste prijateljske veze", kaže ona. "U takvim okolnostima, postajemo bolji ljudi, otvoreniji i empatičniji. Imamo manje predrasuda jedni prema drugima."

Dok su bombe tutnjale iznad Kijeva, Anastasija je radila u noćnim satima u vojnom pozivnom centru, povezujući porodice i pomažući ljudima da pronađu svoje voljene. "Ljudi su tražili svoje sinove, muževe, žene…", objašnjava ona. Ipak, period proveden u skloništu bio je iscrpljujuć, a nakon tri meseca, suočila se s emotivnim slomom.

Iako nikada nije planirala da napusti svoju domovinu, na poziv prijatelja otišla je na neko vreme u Irsku. Povratak u mirnije okruženje, makar na kratko, značio je priliku da "udahne vazduh koji nije mirisao na prah i pepeo". Međutim, nostalgija ju je brzo vratila kući.

Privatna arhiva

"Shvatila sam da svakog dana samo hodam po irskim pejzažima i pokušavam da pronađem svoje pejzaže. Putevi, ulice, livade podsećale su me na Ukrajinu. Mesec dana pre nego što sam se vratila kući, preminuo je moj prijatelj, služio je u vojsci. Bila sam strašno ljuta, jer sam htela da odem na njegovu sahranu, a nisam mogla, nisam imala dovoljno para", prisetila se sagovornica.

"Moj lični pakao je hladna, pusta livada, na kojoj stojim sama"

Anastasija trenutno radi u medijskoj organizaciji "Hromadske", gde vodi vizuelni odsek i bavi se dokumentarnim filmovima o ratnim zločinima.

"Za mene je prava stvar da budem iza kamere, snimam kadrove. Moram nekako ove emocije da izbacim iz sebe. Prošle godine smo radili jednu reportažu o čoveku koji traga za mrtvim telima. Sećam se bili smo na jednoj pustoj, usamljenoj livadi, čovek je otvarao crne kese, u jednoj je bio mrtav muškarac, obe noge su mu bile slomljene...", prisetila se svirepih prizora dokumentaristklinja iz Kijeva.

I koliko god ovo delovalo traumatično za sve nas, Anastasija kaže da su za nju daleko strašnije sirene svake noći i rakete koje se, kako sama ističe, iz dana u dan sve više približavaju njoj.

"Pre nekoliko dana, tokom noći je bilo mnogo raketnih napada, a jedna od raketa je pala na oko 100 metara od moje zgrade. Razmišljala sam o tome mnogo – što duže živiš u ratu, rat postaje kao lutrija. Napadi formiraju krug koji postaje sve uži i uži oko tebe. Na primer, u poslednja četiri dana, prvog dana je granatiranje bilo na 100 metara od moje zgrade. Drugog dana, bilo je u sledećoj ulici od mojih prijatelja. Trećeg dana, blizu drugog prijatelja. Sve je postajalo sve bliže i bliže. I shvatila sam da sam počela da se plašim da ću ja biti sledeća. Da će sledeće granatiranje pogoditi moj stan", priznala je Ukrajinka.

Nažalost, ova mlada devojka sve češće odlazi na sahrane svojih prijatelja i bliskih poznanika, a priznala nam je da nju najviše plaši usamljenost.

"Otkada je počeo rat, pokušavam da razumem šta je raj a šta pakao. Mislim da bi moj lični pakao bio jedno usamljeno, hladno, zamrznuto polje na kom sam skroz sama, napuštena", istakla je.

Prelepa zdanja smenile ruševine – "Ponekad mislim da su postojale samo u mojoj mašti"

Za dokumentaristkinju su veoma značajni pejzaži koji je svakodnevno okružuju, a rat je zauvek uništio izgled mnogih. Anastasija je nekada volela da šeta malim sporednim ulicama. Sada su mnogi ti sokaci zatvoreni, ili su u njima neke vojne baze. Može samo da hoda velikim ulicama na svakom koraku prolazeći pored antitenkovskih prepreka.

"Pejzaži su odraz naših misli i duša. Svaki put kada prođem starim stazama, sve je drugačije. Gradovi koje sam volela više ne postoje – ostali su samo u sećanju. Postojala je jedna kuća koju sam obožava, sanjarila sam da se jednog dana uselim u nju. Na njenom mestu je danas samo ruševina. Često se pitam, da li je ta kuća uopšte postojala. Toliko mi je neverovatno šta je sada na tom mestu da imam utisak da je taj stari prizor postojao samo u mojoj mašti", istakla je Kaminska.

Anastasijina priča nije samo svedočanstvo o patnji, već i o neverovatnoj snazi ljudskog duha. Kroz svakodnevnu borbu, gubitke i tugu, ona traži snagu u sitnicama – osmehu na licima prijatelja, sunčevim zracima iznad porušenog Kijeva, i veri u bolje sutra.

"Znao sam da dolazi rat, ali ovo nisam nikako očekivao"

Viktor, bivši student međunarodnih odnosa, a sada nastavnik engleskog u Lvivu, podelio je svoja razmišljanja o tome kako je rat preoblikovao njegov život i njegovu zemlju.

Privatna arhiva

"Nikada nisam mislio da nešto ovakvo može da se desi," započinje Viktor, prisećajući se prvih dana invazije. Kao i mnogi Ukrajinci, potcenio je razmere i brutalnost sukoba. "Mi smo u Lvivu, 80 kilometara od Poljske. Izgledalo je nemoguće da ruske trupe dođu do nas ili da rakete gađaju naš grad."

Viktor se osvrće na svoju naivnost: "Čak i sa mojim iskustvom u međunarodnim odnosima, nisam mogao da predvidim kako će se sve odvijati. U februaru sam rekao svom terapeutu: 'Da, rat će početi,' ali nikada nisam zamislio da ću se sedam sati kasnije probuditi uz sirene za vazdušni napad."

Šok je bio očigledan, ne samo za Viktora već i za celu njegovu zajednicu. "To jutro, ulice su bile pune automobila, ljudi su žurili da odu, banke su bile pretrpane. Bio je to haos. Niko od nas nije očekivao da će rat trajati ovako dugo ili biti ovako surov."

Kao student na početku rata, Viktor se priseća apsurdnog pokušaja da se održi privid rutine. "Sećam se da sam dobio Zoom link za univerzitetsko predavanje na dan kada je rat počeo. Bilo je nestvarno. Kako bi iko mogao da se fokusira na lekciju dok rakete pogađaju zemlju?"

Za Viktora i mnoge Ukrajince, praćenje vesti postalo je neizbežna navika. "Svaki Ukrajinac je prikovan za Telegram kanale. Fokus više nije na svakodnevnoj politici, već na preživljavanju—ko nam pomaže, ko ne, i kako ćemo pregurati još jedan dan."

Privatna arhiva

Globalna politička slika snažno utiče na Viktorove misli. Iako gaji prezir prema nekim liderima, izražava pragmatičnu nadu. "Mrzim Trampa iz sveg srca, ali ako on može da okonča ovaj rat, čak i po cenu teritorije, ja sam za. Jednostavno se ne čini da možemo pošteno da pobedimo. Pogledajte podršku koju Rusija dobija od Severne Koreje i Irana. Njihovi resursi deluju beskonačno u poređenju s birokratijom kroz koju prolazimo da bismo dobili zapadnu pomoć."

Uprkos svojoj ličnoj otpornosti, Viktor priznaje surovu stvarnost rata. "San o povratku na granice od pre rata sada deluje nemoguće. Što ovo duže traje, sve više izgleda kao da svet ne želi da to zaustavi. Borimo se protiv jedne od najvećih vojski na svetu s minimalnom podrškom. Ponekad se čini kao da je samo pitanje vremena kada ćemo potpuno nestati s mape."

"Normalan život" uz stalnu strepnju

Upitan koliko je uspeo život da se vrati na staro, posle skoro dve i po godine od početka invazije:

"Definitivno živimo punim plućima. Imamo sve – zabave, koncerte, događaje – kao da se ništa nije promenilo", kaže Viktor. "Ali sada je to samo novi način da se sve to kombinuje sa realnošću. Ako se oglasi sirena za vazdušni napad, idemo u sklonište."

Za muškarce, dodaje Viktor, situacija je posebno teška. Stalna regrutacija donosi svakodnevni pritisak: "Ne žele svi da idu u vojsku i bore se. Kada izlazite iz kuće, morate biti oprezni, jer vas mogu odvesti pravo u centar za obuku."

Viktor priznaje da se svi boje regrutacije. "Imamo razne načine da to izbegnemo, ali pravila se ne poštuju uvek. Prošle nedelje sam s roditeljima izašao u centar grada, ali smo se brzo vratili jer nismo hteli da rizikujemo."

Privatna arhiva

Iako Lviv nije toliko pogođen kao istočni delovi zemlje, povremeni raketni napadi ostavljaju dubok trag. Viktorova škola, koja se nalazi blizu njegove kuće, teško je oštećena u jednom od napada. "Dok sam bio u skloništu, čuo sam lom stakala i bio siguran da su prozori kod kuće razbijeni. Srećom, sve je bilo u redu, ali škola je potpuno uništena."

Lviv, poznat kao kulturna prestonica Ukrajine, nosi poseban teret zaštite svoje istorijske arhitekture. "Sve je pokriveno metalnim pločama kako bi se sačuvalo od oštećenja. To je najprimetnija promena u gradu", objašnjava Viktor.

Na pitanje o tome kako Evropa i svet doživljavaju rat u Ukrajini, Viktor iskreno priznaje: "Mislim da su ljudi u Evropi i SAD umorni od nas. Čak smo i mi umorni od čitanja vesti."

Umor nije jedini problem. Podeljena mišljenja o budućnosti rata postaju sve glasnija, čak i među samim Ukrajincima. "Mnogi žele brz kraj – čak i ako to znači ustupanje teritorija poput Krima Rusiji. Ljudi su umorni od svega i samo žele mir."

Iako Viktor trenutno nema planove da napusti Ukrajinu, priznaje da bi mogao da promeni mišljenje ako situacija eskalira. "Ako ovo postane globalni rat, svi ćemo morati da odemo. To više neće biti samo naš rat."

"Živimo punim plućima jer nam to pomaže da ne potonemo u strah"

Valerija Nazvanova iz Kijeva prisetila se hladnog i sumornog februarskog dana 2022. godine kada je sve počelo. "Teško je setiti se prvih misli, ali osećaj nesigurnosti i pretnje bio je jak", rekla je.

Tog jutra kolega je otišao po nju da ne bi bila sama. Svratili su do kancelarija kako bi pokupili svoje poslovne telefone, u nadi da će sve brzo da se završi. Ipak, u kola su spakovali skoro 19 litra vode - "za slučaj da sve potraje." Već te večeri napustila je Kijev, a kilometarske kolone automobila bile su scena koja se urezala u sećanje. Od marta do juna živela je u Nemačkoj, ali se u maju vratila, da bi mogla da radi za svoju zajednicu "Zbunjenost se pretvorila u svesnu odlučnost", kazala je.

Privatna arhiva

Srećom, Valerijina porodica nije izgubila nikoga bliskog, ali opasnost nikada ne jenjava. "Moj očuh se od prvih dana prijavio u Oružane snage", objasnila je, opisujući kako je cela porodica prošla kroz ozbiljnu emocionalnu probu, posebno kada je bio na mestima poput Bahmuta. "Nedavno se vratio živ, ali su svi njegovi saborci stradali u jednoj misiji". Smrt i gubici su svakodnevica, a podrška i zajedničko tugovanje pomažu da se prebrodi. "Svakog dana u 9 ujutru, cela Ukrajina održava minut ćutanja za pale heroje."

Rat je svakodnevna neizbežna tema u svim razgovorima. "Izbegavanje teme je samo maskiranje. Bolje je da razgovaramo, delimo osećanja i strahove", objasnila je.

Valerija veruje da normalnost nije ono što je nekad bila. "Moramo stvarati male trenutke radosti čak i sada. Verujem da ćemo pronaći novi ritam života, ma koliko bio drugačiji od prethodnog.”

Pronalaženje ravnoteže je moguće, pa čak i neophodno. Mlada devojka prisustvovala je filmskom festivalu "Kritičarska nedelja" u Kijevu, gde su se projekcije prekidale zbog vazdušnih napada. Kao neki vid hobija, trenutno pohađa školu umetnosti i konceptualne fotografije, i volontira, kako bi se, kako sama kaže, osetila korisnom.

Privatna arhiva

Govoreći o tome koliko se njeno okruženje promeilo u protekle dve godine, menadžerka marketinga u kompaniji ZAVOD ističe:

"Centar grada je relativno netaknut, ali dalje se vide razrušene zgrade", kaže Valerija. Fragmenti granata često padaju po stambenim područjima, stvarajući štetu.

Život u ovoj novoj realnosti podrazumeva stalnu adaptaciju na anksioznost, ali Valerija se trudila da uspostavi rutinu. Rad na projektima, sport, volontiranje i kreativnost su njen način da ostane stabilna."Možda zvuči iznenađujuće, ali čak i tokom rata, idemo u teretanu, slavimo rođendane, venčanja... Živimo jer to pomaže da ne potonemo u strah", zaključila je ona.

"Potraga za smislom mi pomaže da ostanem povezan sa realnošću"

"Možda ću zauvek pamtiti trenutak kada sam shvatio da je izbio rat. Spavao sam, a probudila me sirena za vazdušnu opasnost. Nisam razumeo zašto je uključena. Tada sam čuo reči devojke - 'probudi se, rat je!' Nisam odmah shvatio o kojem ratu je reč. Ali deset minuta kasnije, gledao sam kroz prozor i video masu ljudi sa koferima kako napuštaju našu zgradu, dok su vojna vozila prolazila avenijama. Tada nisam razmišljao o tome kada će se završiti; znao sam da će potrajati", prisetio se Andrij Kravčuk, suosnivač kompanije ZAVOD.

Mnogi Andrijovi prijatelji su trenutno na frontu, već je prisustvovao sahrani jednog druga, i oca jednog poznanika. Prošle sedmice je njegov najbolji prijatelj je dobrovoljno otišao u rat.

Privatna arhiva

Kroz razgovore s porodicom i prijateljima, Andrij traži ravnotežu između realnosti i potreba svakodnevnog života. "Često razmišljam o budućnosti, o tome kakva će naša zemlja biti kada se sve završi, hoću li ja i moji bližnji preživeti. Ko će pobediti rat. Mnogo je pitanja", ističe suvlasnik prodavnice časovnika.

On dodaje da i dalje izdvaja vreme da skrene svoje misli – čita, gleda filmove, proučava istoriju...

"Potraga za smislom – sve to mi pomaže da ostanem povezan s realnošću", objašnjava.

Andrij je nekada živeo u Buči, predgrađu Kijeva, odakle su, početkom invazije, stizali izveštaji ukrajinske vojske o navodnim strašnim ratnim zločinima.

"Čim je bila oslobođena, video sam kako su poznate ulice i naselja uništena. Sada je to veoma bolno. Sve se pomešalo. Prošlost, budućnost, sadašnjost."

A svaki pokušaj da žive normalnim životom, prekida i činjenica da u svakom momentu moraju da budu spremni na nestanke struje, kao i da svi moraju da budu u kućama pre ponoći.

Ipak, čak i usred takvog haosa, Andrij nalazi trenutke mira. "Podržavam trening kampove, otvaram svoje. Sada moraš biti ratnik, u svakom smislu. Moraš znati da pružiš prvu pomoć, da koristiš oružje, da upravljaš dronom…", govori. Međutim, njegove reči otkrivaju i drugu stranu: doručci sa suprugom, šetnje sa psom i povremeni odlazak u bioskop predstavljaju otpor ratu kroz očuvanje svakodnevnih zadovoljstava. "Naravno, fizička kondicija je važna – moraš biti spreman na sve. Nikada ne znaš ko ćeš biti i gde ćeš završiti sutra."

Za Andrija Kravčuka, život u ratu nije samo preživljavanje – to je pokušaj da se pronađe smisao, da se balansira između brutalnosti sukoba i običnog ljudskog postojanja. Njegova priča otkriva snagu i ranjivost, nadu i strah koji je postao deo svakodnevice.