Igre 
Ključna pitanja na koja EU mora da ogovori kako bi "centri" za migrante u državama van Unije postali stvarnost
Komentari26/10/2024
-14:02
Na poslednjem samitu lidera Evropske unije koji je održan protekle sedmice u Briselu, jedna od glavnih tema bila je tema migranata i smanjenje neregularne migracije. Upravo su se lideri 27 zemalja članica saglasili da je neophodna promena migracione politike.
Tokom prošlonedeljnog samita u Briselu provukla se jedna konkretna ideja koja je sve, uključujući i predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen, navela na razmišljanje i razgovor: "centri za povratak".
"Ovo je tema o kojoj se razgovara", rekla je predsednica Evropske komisije, potvrdivši da se tema "habova" zvanično našla na "stolu".
Evropska komisija
Plan, koji tek treba da bude detaljan, obuhvatiće tražioce azila čiji su zahtevi odbijeni i stoga nemaju pravo da ostanu u Evropskoj uniji.
Dok državljani Sirije, Eritreje, Ukrajine, Malija i Avganistana imaju velike šanse da dobiju zaštitu, drugi, poput onih iz Pakistana, Bangladeša, Senegala, Nigerije i Venecuele, imaju stopu priznavanja ispod 20 odsto i u većini slučajeva njihovi zahtevi budu odbijeni.
Danas odbijeni podnosiac zahteva ostaje u državi članici dok se ne izvrši deportacija. Međutim, prema novoj šemi, neki (ili čak svi) od ovih migranata mogli bi biti prebačeni u objekte koji se nalaze van teritorije EU, kako bi sačekali deportaciju u matičnu zemlju.
I dok projekat može izgledati prilično jednostavno, kako piše Euronews, suočava se sa bezbroj pravnih, ekonomskih i operativnih izazova koji bi ga mogli učiniti nemogućim da ta ideja postane uspešna priča kakvu evropski lideri zamišljaju.
Povezane vesti
Evo nekih pitanja na koja EU treba da odgovori.
Gde će se nalaziti čvorišta?
Dok ovaj za sada neprovereni plan ne postane stvarnost, Brisel će morati da pronađe zemlju koja nije članica EU, a koja je spremna da se čvorište nalazi baš na njenoj teritoriji.
Prethodni pokušaji eksternog angažovanja pokazuju sklonost ka zemljama sa niskim prihodima. Velika Britanija i Danska istražile su kontroverzne šeme sa Ruandom koje nikad nisu zaživeli. Italija je potpisala dugoročni protokol sa Albanijom o izgradnji i upravljanju dva centra u toj balkanskoj zemlji. Prošle nedelje, Holandija je pokrenula projekat za slanje tražilaca azila u Ugandu, nakon što iscrpe sve pravne mogućnosti.
Sve su to bilateralni sporazumi i nejasno je koja država bi bila otvorena da se takvi "centri" za prijem odbijenih tražilaca azila iz bilo koje od 27 država članica nalazi na njihovoj teritoriji. Tirana je već upozorila da je njen aranžman "isključivo" za Rim.
"Zemlje EU o tome pričaju kao da možete jednostavno odlučiti šta će se dešavati izvan EU, ali govorimo o suverenim državama koje imaju svoje interese", rekla je Eva Singer, direktorka odeljenja za azil u Danskom savetodavnom centru za izbeglice i dodala:
"Ne vidim zašto bi ove zemlje prihvatile ono što je odgovornost Evrope. Takođe predviđam, ukoliko se ovo dogodi, ekstremnu upotrebu sile kako bi se odbijeni tražioci azila naterali da uđu u avione ka ovim zemljama", dodala je.
Koliko će koštati "centri"?
Treba pretpostaviti da će EU finansirati izgradnju i administraciju ovih "povratnih čvorišta", oslobađajući zemlju domaćina svakog finansijskog tereta.
Povezane vesti
Potencijalni trošak za ovakve centre je neizvestan. Dva centra koja je Italija otvorila u Albaniji imaju procenjeni budžet od 670 miliona evra za narednih pet godina. Cilj Rima je da obradi do 36.000 zahteva za azil godišnje.
Ali dizanje italijanskog slučaja na nivo EU je pogrešno jer su italijanska čvorišta, pre svega, namenjena brzom procesuiranju zahteva i odlučivanju ko ima pravo na međunarodnu zaštitu. Oni nisu dizajnirani da obezbede dugotrajan smeštaj za odbijene tražioce azila, što je svrha koja bi zahtevala više vremena i resursa.
Dodatni troškovi će biti i zahtevi zemlje partnera. EU je potpisala značajne sporazume sa Tunisom i Egiptom kako bi sprečila isplovljavanje brodova sa migrantima, obećavajući milionsku finansijsku pomoć i ulaganja zauzvrat. Sličan aranžman bi mogao biti osmišljen kako bi se zemlji nadoknadilo što je ugostila "centre za povratak".
Povezane vesti
U svakom slučaju, treba očekivati pozamašan račun. Ako je Brisel zaista ozbiljan u vezi sa planom, moraće da ga uvrsti u sledeći budžet EU, koji će važiti u periodu od 2028. do 2032. godine.
Koliko dugo će migranti ostajati u tim centrima?
Prebacivanje migranata u "centar za povratak" biće ekvivalentno pritvoru jer im neće biti dozvoljeno da napuste taj prostor dok se deportacija ne završi, navodi Euronews.
Prema trenutnom pravu EU, državama članicama je dozvoljeno da drže odbijene tražioce azila u pritvoru ukoliko postoji rizik od bekstva (to jest, bega od sprovođenja zakona) ili ako ometaju proces deportacije.
Direktiva o povratku postavlja maksimalni rok za pritvor od godinu dana, uz odredbe koje osiguravaju sudski nadzor tokom procesa. Evropska komisija je obećala da će podneti novi predlog za reviziju direktive (prethodni pokušaj je zapao u ćorsokak u Parlamentu), što bi moglo otvoriti put za produžene periode pritvora.
Što duže migranti budu zadržani u spoljnim objektima, to će veći biti rizik od kršenja ljudskih prava, kaže Olivia Sundberg Dijaz, stručnjak za migracije u Amnesti internešenelu, upozoravajući da bi migranti u spoljnim centrima mogli da se nađu "u nepodnošljivom pravnom limbu".
"Kada govorimo o centrima za povratak, to često znači slanje tražilaca azila iz EU u zemlje sa kojima nemaju nikakvu vezu, u koje nikada nisu kročili, i gde bi mogli ostati u pritvoru", rekla je Sundberg Dijaz.
Šta će se desiti ako deportacija ne uspe?
Ovo pitanje, koje je usko povezano sa prethodnim, upravo je razlog zašto lideri razgovaraju o "centrima za povratak".
Godinama je EU imala poteškoća sa sprovođenjem uspešnih deportacija zbog složene mreže faktora, kao što su zakonodavstvo (različiti pristupi), administracija (nalozi za povratak se ne priznaju između država članica), sprovođenje zakona (vlasti gube trag migrantima) i diplomatija (zemlje porekla odbijaju da prime svoje državljane nazad).
Upravo zbog toga, veoma malo naloga za povratak je izdato, svega 20 do 30 odsto, što znači da velika većina od 100.000 naloga izdatih svakog kvartala ne dovodi do deportacije. Stalni neuspeh frustrirao je lidere i podstakao pozive za "inovativna rešenja".
Međutim, uspostavljanje "centara za povratak" ne znači nužno da će deportacije postati efikasnija - to samo znači da će odbijeni tražioci azila biti držani izvan EU, i stoga "van očiju javnosti".
Sasvim je moguće da će migranti biti poslati u čvorišta i tamo ostati zaglavljeni zato što ih njihove matične zemlje ne žele nazad ili zato što uslovi ne dozvoljavaju bezbednu, dostojanstvenu deportaciju. Zbog toga je, paralelno sa čvorištima, Evropska komisija obećala da će revidirati koncept "sigurnih trećih zemalja" i koristiti dodatne alate (izdavanje viza, trgovinska politika, razvojna pomoć) kao poluge da ubedi nacije da sarađuju.
Da li će centri biti legalni?
Zakonitost migracije spoljnih saradnika je u velikoj meri osporavana. Plan Ujedinjenog Kraljevstva i Ruande osporen je na britanskom Vrhovnom sudu pre nego što je ukinut. Nedavno su sudije u Rimu poništile prvi transfer migranata prema protokolu Italija-Albanija, koji su tvrdili da se Bangladeš i Egipat ne mogu smatrati dovoljno "bezbednim".
Brisel će morati da zaštiti svoj predlog za "centre za povratak" kako bi sprečio da se ideja raspadne pred Evropskim sudom pravde.
U dokumentu iz 2018. Komisija je utvrdila da bi "centri za povratak koji se nalaze van EU" bili nezakoniti jer zakon EU sprečava slanje migranata "protiv njihove volje" u zemlju iz koje ne dolaze ili kroz koju nisu prošli.
Čak i ako bi blok revidirao svoja pravila, u dokumentu je navedeno, i dalje bi rizikovao da prekrši princip zabrane prisilnog povratka, koji zabranjuje vlastima da deportuju migrante u zemlje u kojima bi mogli biti izloženi progonu, mučenju ili bilo kojoj drugoj vrsti nehumanog postupanja.
"Upitno je da li je ovaj scenario u skladu sa vrednostima EU", navodi se u dokumentu.
Brisel će se verovatno suočiti sa još jednom preprekom: međunarodnim pravom. Ugovori EU imaju eksplicitnu povezanost sa Konvencijom o izbeglicama iz 1951. godine, koja kaže da "izbeglice ne treba kažnjavati" samo zato što traže azil, dok Evropska konvencija o ljudskim pravima postavlja stroga ograničenja na pritvor kako bi se osiguralo humano postupanje.
"Koncept poput centara za povratak potencijalno podriva određene standarde ljudskih prava, kao što su pravo na pravičan postupak i pristup procedurama azila", kaže Florian Trauner, dekan Briselske škole za upravljanje, napominjući da bi EU mogla potpisati "neobavezujuću političku obavezu" sa zemljom domaćinom kako bi, barem, izbegla nadzor Evropskog suda pravde.
"Sve zavisi od toga kako će koncept biti sproveden", zaključio je profesor.
Komentari (0)