Igre 
Porodica dobila kuću u Liparu: Umesto da ode u Ameriku, Đorđe će živeti u selu koje je osnovao njegov pradeda
Komentari22/11/2021
-21:11
Skoro 1.000 ljudi javilo se na konkurs za dodelu bespovratnih sredstava za kupovinu seoske kuće koji je raspisan u junu ove godine, a završen u novembru. U Ministarstvu za brigu o selu kažu da su kuće već dobile 352 porodice dok su ostali zahtevi još u proceduri. Među opštinama koje prednjače po broju prijava - na jugu su Pirot, Knjaževac, Aleksinac i Aleksandrovac. Ipak, najpoželjnija sela, bar po broju prijava, su u Bačkoj Palanci, Kikindi, Sečnju i Kuli.
Jedno od najtraženijih sela na konkursu bilo je i Lipar, u kulskoj opštini. U istoj ulici dodeljene su dve kuće, u celom selu ukupno pet - uglavnom meštanima. Kažu, voleli bi da je više novih lica, ali ističu i da su za to potrebna još dva uslova - putevi i posao.
Procedura je skoro u potpunosti završena i za porodicu Rubežić. Na korak su od useljenja u novu kuću i zato su odustali od ideje da odu iz Lipara poput većine njihovih prijatelja.
"Planirao sam da odem i to ne u grad, nego bih išao za Aljasku, u Ameriku, radi posla. Verovatno bih se jednog dana vratio tu, mene ovo vuče. Moji koreni su ovde, moj pradeda je osnovao ovo selo 1921. godine", kaže Đorđe Rubežić iz Lipara.
Za ostanak u selu koje broji nešto više od hiljadu stanovnika, Rubežići kažu, dobar početak je krov nad glavom.
"Da bi bili svoj na svome. Imamo za sada jedno malo dete, planiramo još. Putevi su nam broj jedan, ako nemamo put niko nam neće ni doći. I fabrike", kaže Rubežić.
Radi na tuđim njivama, ali sad ima svoju kuću
Nedavno je oživela kućica na kraju sokaka za koju kažu da je stara možda skoro koliko i selo, jedan vek. Poslednjih godina niko u njoj nije živeo, a sada se u nju useljava Ana Marčetić sa dvojicom sinova. Nije lako kaže, kad si samohrani roditelj na selu, a za život zarađuješ nadničenjem na tudjim njivama. Ipak, srećom je saznala za projekat dodele kuća.
Povezane vesti
"To je bila slučajnost. Brat mi je ispričao za konkurs i predložio mi je da pokušam da se prijavim", priča Ana Marčetić.
Euronews
Ona kaže da joj u selu nedostaju programi za decu, poput sportskih aktivnosti. Obe porodice, i Grubešići i Marčetići imaju planove da zasade voćnjake i da žive od zemlje. Muči ih samo jedno pitanje, da li će njihova deca ostati i nastaviti svoj život u Liparu.
Vršilac dužnosti pomoćnika ministra za brigu o selu Tijana Nešić kaže da ponuda i potražnja seoskih kuća variraju u zavisnosti od dela Srbije koji je u pitanju. Od 352 do sada odobrena zahteva 282 je za porodice, odnosno bračne i vanbračne partnere, a novi dom je dobilo i 26 samohranih roditelja, 28 mladih poljoprivrednika i 16 mladih poljoprivrednica. U kuće koje su do sada dodeljene uselilo se 218 porodica koje su do sada živele u zajednici i ovo su iskoristili da se odvoje, dok je 134 porodice plaćalo zakup, odnosno bili su podstanari.
"Potencijalni kupci nekretnina nalaze dom prema svojim potrebama, kontaktiraju kupca, a lokalne samouprave, koje su važna karika u lancu i garant za uspeh ovog programa, obavljaju procenu tržišne vrednosti nepokretnosti, koja ne može biti veća od 1,2 miliona dinara, i proveravaju da li su rešeni imovinsko-pravni odnosi", objašnjava Nešićeva.
Šta država još može da uradi?
Profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu Radovan Pejanović smatra da ovaj jedan projekat ne može da zaustavi pražnjenje i odumiranje sela, ali napominje da je to jedna od mera koja može da doprinese iseljavanju.
"Potreban je ceo komplet akcija da bi se taj poguban negativan trend za našu privredu i društvo zaustavio. Selo je uvek bilo stožer naše porodice, koje je stalo zbog demografskih procesa i degradirano je. Umiranjem sela smo izgubili etičke norme i moralne standarde, zbog socijalističke industrijalizacije koja je motivisala ljude da odlaze", smatra Pejanović.
Profesor ističe da je potreban set mera kako bi se zaustavio odlazak mladih iz sela.
Povezane vesti
"Nije dovoljno samo da im damo kuću, već da ih podržimo da osnuju porodicu i da imaju više dece. Važno je izgraditi infrastrukturu, ne samo puteve, već domove kulture, vrtiće, stadione za rekreaciju,. Mali pogoni prehrambene industrije bi trebalo da se izmeštaju u takve sredine. Treba to sve podstaći i razviti kako bi se mladi vraćali. Naša sela su jako lepa i to ima i turističku dimenziju", smatra Pejanović.
On ističe da će veza sa gradovima biti bolja sa auto-putevima koji se grade, ali napominje da je potrebno napraviti još jedan iskorak i povezati sela sa glavnim saobraćajnicama. Profesor podseća i da su gradovi prenaseljeni i zagađeni.
"Hrana je strateški proizvod, a šansa je da mlade usmerimo da gaje organsku hranu koja je hit na evropskom tržištu. Mlade treba usmeriti na tu zdravu hranu i napraviti zadruge i klastere, da bi se povezali sa agrarnim komorama koje treba formirati u lokalnim centrima. Dugoročnom agrarnom politikom imamo šansu da to uradimo i da zadržimo mlade da ne odlaze u grad i u inostranstvo", smatra profesor Pejanović.
Povezane vesti
Demograf Vladimir Nikitović kaže da je svaka podrška u institucionalnom smislu korisna.
"U suštini, ljudi koji su se na to odlučili, njih je malo, oni su pioniri u ovom poduhvatu, a infrastruktura im je najveći problem. Mi koji se bavimo ovom temom vidimo da su gradovi male i srednje veličine ta zaleđa koja su potrebna i koja nisu dovoljno razvijena, pa je problem u njihovom propadanju i u tome što ih nema dovoljno. Oni bi trebalo da budu generatori opstanka seoskih sredina na lokalu. Ne možete obezbediti i oživeti svako selo, niti to ima smisla. Potrebna je prostorna strategija. Niti možemo živeti svi u gradu, niti svi u selu, to nije održivo", ukazuje Nikitović.
On ističe da je činjenica da ne postoji sistemski pristup ovoj temi i da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih je naše selo na nivou od pre 100 godina i to ne samo infrastrukturno, već po načinu života.
Preporuka za vas
Komentari (0)