Nevidljivi ljudi Kine - buldožeri u tami noći ruše stotine kuća uz pretnje huligana i ćutanje policije

Veliki broj ljudi u Kini živi u "urbanim selima", područjima koja se nalaze oko velikih i modernih gradova, a ponekada i u samom njihovom centru. Njihov život nije nimalo lak, a mahom su u pitanju siromašni sezonski radnici ili studenti, koji nemaju dovoljno novca ili mogućnosti za život u gradu.

Tročlana porodica smeštena je u sobi od šest metara kvadratnih. I majka i otac su zaposleni, ali za stanarinu mogu da izdvoje najviše stotinu evra. Daju sve od sebe da njihovo dete ne oseti brige nemaštine, ali unapred znaju da će imati mnogo više poteškoća da se obrazuje od svojih gradskih vršnjaka, jer potiče iz seoskog domaćinstva.

Kada izađu iz zgrade, dočekaju ih tesne ulice jedva dovoljne da se dvoje ljudi mimoiđu, pune životinja ili lešina, u zavisnosti od toga kakve su sreće tog dana. Svake noći idu na spavanje uz strepnju, ne znajući da li će sutra doći bageri i buldožeri koji će im srušiti ovo što sada zovu kakvim-takvim domom.

Na stotine miliona ljudi ovako živi u urbanim selima Kine - naseljima koja su formirana oko velikih gradova, a ponekad i u samom njihovom jezgru. Nastanjuju ih, uglavnom, sezonski radnici ili studenti koji nemaju dovoljno novca za stan u gradu.

Širan Geng je trenutno na doktorskim studijama arhitekture na Viktorija univerzitetu u Melburnu, i stručnjak je za urbana sela u Kini.

"Teško je proceniti koliko ljudi ukupno živi u njima, delom zbog njihove veličine, a delom zbog toga što ljudi stalno dolaze i odlaze. Pokretljivost stanovništva u urbanim selima je velika", objašnjava Geng za Euronews Srbija.

Na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme

Kineski grad Šenžen je 1980. godine proglašen "ekonomskom zonom", i tada je imao oko 60.000 stanovnika. Danas, u ovom gradu zvanično živi oko 12.5 miliona ljudi, ali tačan broj nije poznat.

Prema nekim procenama, između tri i četiri miliona ljudi živi u urbanim selima oko Šenžena, ali taj broj je veoma podložan promeni, jer oni nigde nisu upisani.

Deo su "plutajuće populacije", izraza koji se u Kini koristi za stanovništvo koje ne postoji na zvaničnom popisu.

Nekada su, na mestu velikih gradova, bila obična sela gde su ljudi živeli od poljoprivrede.

Vlasništvo nad samim zemljištem pripadalo je celom selu, odnosno onome što bi se u Srbiji moglo nazvati zadrugom.

Kada je došlo vreme da se na tom mestu pravi grad radi ekonomskog prosperiteta Kine, tamošnje vlasti donele su odluku da nacionalizuju zemljište.

"Pod izgovorom modernog razvoja grada, lokalne vlasti preuzimaju kontrolu nad ovim neurednim područjima kako bi ih 'obnovile' i vratile njihovu vrednost", kaže za Euronews Srbija Ćincija Lozavio, doktorant geografije na francuskom univerzitetu Panteon-Sorbona.

Naravno, pošto je bilo nemoguće razgovarati sa svakim ponaosob, obično su starešine sela pregovarale sa vlastima o visini svote koja će biti isplaćena meštanima. 

Jedini problem je u tome što seljaci često nisu ni znali da se vode razgovori o njihovoj budućnosti, sve dok se ne pojave bageri i buldožeri. Dešavalo se ponekad i da starešine uzmu sav novac za sebe, i onda pobegnu iz države.

Zemlja koja bi bila nacionalizovana ovim putem, odlazila bi u ruke investicionih fondova ili građevinskih firmi koji su pod kontrolom Komunističke partije, ili su joj bliski na neki drugi način.

Drugačija strategija za zaradu

Iako im je obradiva zemlja oduzeta, ljudi koji nisu želeli da napuštaju svoje domove ostajali su tu, ugrabivši priliku da zarade za život na drugi način.

"Od 1978. godine, Kina je prošla tranziciju od planske ekonomije do tržišno orijentisane, što je pokrenulo masovnu unutrašnju mobilnost, uglavnom iz ruralnih područja prema urbanim centrima", naglašava Lozavio.

Kuće i zgrade u kojima su ostali da žive, meštani nadograđuju (naravno, bespravno), koliko god je to moguće, a da temelji ne popuste. 

Zatim, ono što bi trebalo da budu stanovi, pregrađuju na sobice.

Njih iznajmljuju studentima ili sezonskim, odnosno migrantskim radnicima, što je izraz za ljude koji nemaju stalan dom i posao, već putuju od mesta do mesta.

Oni dolaze iz raznih ruralnih delova Kine, u potrazi za boljim životom. Rade bilo koje poslove do kojih mogu da dođu, a čak ni tako nemaju dovoljno novca za iznajmljivanje stana u gradu.

Dešava se tako da ljudi koji nemaju drugog izbora, za sobu od nekoliko metara kvadratnih plaćaju 50 ili 100 evra mesečno.

Loši uslovi za život

"Budući da je upravljanje urbanim selima nezavisno od gradskih vlasti, mnoge zgrade i ulice u njima nisu u skladu sa osnovnim bezbednosnim standardima utvrđenim sistemom urbanog planiranja", naglašava Lozavio.

Dodaje i da je kvalitet života prilično loš u ovim urbanim selima, a to uključuje i nedovoljno kvalitetne cevovode, kao i gasne instalacije.

"Mada je za opštinske vlasti najveći problem velika gustina naseljenosti u urbanim selima, porodice sa srednjim i niskim primanjima koje tamo žive i dalje ne mogu da dođu do pristojnih životnih uslova", ističe.

Nehigijenski uslovi po hodnicima zgrada i česte nestašice vode predstavljaju opasnost po zdravlje, kako svojih stanovnika, tako i onih mesta na koja ljudi odu nakon što se odsele.

Još jedan problem sa kojim se suočavaju oni koji iznajmljuju sobe u urbanim selima, jeste to što nikada ne znaju kada će se pojaviti bageri i buldožeri, i kada će ostati bez doma.

Linija neba

Kada se prave dodatni spratovi, između dve zgrade se, u već uskim ulicama, obično ostavlja dovoljno prostora za hitne slučajeve samo do visine od par metara, koliko je neophodno.

Iznad toga, zgrade su gotovo spojene, u pokušaju da se iskoristi što više prostora. Više metara kvadratnih za iznajmljivanje, istovremeno znači i više novca za stanodavce. 

Kada se na ulici ovakvog urbanog sela pogleda u nebo, vidi se procep kroz koji sunčeva svetlost jedva dopire.

Ovo se zove "ićijan tjen", što bi se grubo moglo prevesti kao "linija neba", i za mnoge stanovnike urbanih sela predstavlja jedini dodir sa spoljnim svetom.

Svetla tamo ostaju uključena i tokom dana, jer zgrade blokiraju Sunčeve zrake gotovo potpuno.

Poreklo određuje budućnost

Zakonom iz 1958. godine uređeno je da se svako domaćinstvo u Kini registruje prema tome da li je seosko (ruralno) ili gradsko (urbano) - kineski izraz za ovo je "hukau".

Ukoliko neki državljanin Kine potiče iz ruralnog domaćinstva, rođenjem mu je zagarantovano da će imati parče zemlje da ga obrađuje i od njega živi. 

Za one koji dolaze iz gradskih domaćinstava, garantovano je radno mesto, pristup državnom obrazovanju, stanu i penziji.

Problem je što ljudi koji potiču iz domaćinstava koja su opredeljena da budu seoska, nemaju pravo na kupovinu stana u gradu i državnu zdravstvenu negu, a njihova deca mnogo teže upisuju srednje škole, dok su im fakulteti gotovo misaona imenica.

Sezonski radnici koji uglavnom nastanjuju urbana sela, mahom dolaze sa sela.

"Ljudi koji žive u urbanim selima obično imaju ruralni hukau. Ne mogu da kupe stan u gradu, a da bi dobili urbani hukau, moraju mnogo da se muče i to može da potraje godinama, pa je i tada neizvesno", ističe Širan Geng.

Od "starosedelaca" do mladih preduzetnika

Mada je većina ljudi u urbanim selima zaista ruralnog porekla, ipak to nije slučaj sa svima. Ćincija Lozavio naglašava da, u zavisnosti od toga gde se nalaze, urbana sela mogu imati različitu strukturu stanovništva.

"U Pekingu se većina preostalih urbanih sela nalazi na rubu grada, iza četvrtog prstena. Stanovništvo ovde uglavnom čine migranti iz ruralnih područja. Na jugu Kine, u Šenženu ili Gvangžuu, još uvek postoji mnoštvo urbanih sela u centru grada, pa se 'starosedeoci' žive zajedno sa studentima i migrantskim radnicima", objašnjava.

Kada je u pitanju, na primer, Žuhai (uz Šenžen, jedna od prvih ekonomskih zona), većina urbanih sela nalazi se u prigradskim područjima, i tu su pomešani svi - od onih kojim aje tu dom od kad znaju za sebe, do preko migrantskih radnika, pa do mladih preduzetnika koji pokušavaju čak i da otvaraju restorane i kafiće u ovim područjima, kaže Lozavio.

Stvari idu nabolje

U poslednjih nekoliko godina, kineski predsednik Si Đinping obećao je stanovništvu da će se mnogo toga uraditi na poboljšanju životnih uslova u urbanim selima.

Svoje obećanje je ispunio, onoliko koliko je to moguće u zemlji sa skoro milijardu i po stanovnika, od čega se procenjuje da ima između 200 i 300 miliona onih koji žive u urbanim selima.

Zgrade im se renoviraju, a tamo gde država nacionalizuje zemljište, propisane su basnoslovne svote kao odšteta.

Isplata ovog novca se kontroliše malo bolje nego ranije, ali i dalje, naravno, postoji zloupotreba.

Koliko-toliko poboljšani životni uslovi u urbanim selima, čine da ona postaju sve privlačnija mladim ljudima koji nemaju novca za iznajmljivanje stana u gradu.

"Do pre 20 godina, bezbednost je bila jedan od najvećih problema u urbanim selima. Čini se da je sada situacija malo bolja. Neka urbana sela oko Šenžena i Gvangžua su čak i renovirana. Prema našem istraživanju iz 2019. godine, mladi ljudi odlučuju dobrovoljno da žive u takvim urbanim selima u koja se uložilo nešto novca, a i oni ih dodatno renoviraju iznutra", kaže Geng.

Sistem hukau registracije ušao je u treću reformu 2014. godine. Stvari i dalje nisu idealne, ali su ljudi iz ruralnih hukaua dobili veća prava nego što je to ranije bio slučaj.

Nada za bolje sutra, izgleda, postoji. Demonstracije na ulicama protiv rušenja domova u korist sumnjivih građevinskih investitora, sve su ređe.

U društvima koja su tako velika i ukorenjena u tradiciji poput kineskog, promene su spore, i ponekad je tanka linija neba sve što ljudima drži glavu iznad vode, ma koliko teško bilo.