"To nije arsenal za odvraćanje nego ofanzivno oružje": Kakvim raketama i dronovima raspolaže Iran?

"Nema sumnje da Iran i Severna Koreja predstavljaju ozbiljan bezbednosni izazov za Sjedinjene Američke Države i njihove strateške partnere, i da njihove raketne snage već predstavljaju značajnu pretnju unutar njihovih regiona", napisao je 2019. godine Entoni Kordesman sa američkog Instituta za strateške i međunarodne studije.

Analize i procene bezbednosnih rizika po interese i teritoriju Sjedinjenih država vide Iran kao ključnog "destabilizatora" regiona Bliskog istoka, zbog naprednog raketnog kompleksa koji je Iran razvio tokom vremena. Razvoj nuklearnog naoružanja nikada nije predstavljao pretnju bez razvijenog raketnog kompleksa koji bi omogućio upotrebu nuklearnog naoružanja.

Posmatrajući trenutni arsenal kojim Iran raspolaže, može se reći da nije u pitanju defanzivni "arsenal za odvraćanje", već ofanzivni arsenal, uz pomoć kojeg Iran dominira regionom, a po analizama službi bezbednosti SAD predstavlja i ozbiljnu globalnu pretnju po trenutni poredak i odnos snaga, jer je u stanju da eventualnim napadom na partnere u regionu izazove globalni sukob.

Od Qiam-a do Simorgh-a: 800-6.000 kilometara straha

Iranskim raketnim arsenalom dominira Simorgh, raketa koja se klasifikuje kao oruđe kojim se sateliti lansiraju u Zemljinu orbitu. Njen domet je čak 6.000 kilometara, a sa težinom do 750 kilograma spada u "lakše" projektile. Pokreće je tečno gorivo, kako piše specijalizovani sajt Projekta kontrole nuklearnog naoružanja iz Viskonsina.

Najveći domet među krstarećim raketama za napade sa kopna ima Paveh, čiji je domet 1.650 kilometara i pokreće ga turbodžet motor. Za ovu raketu se veruje da je raspoređena kao deo aktivnog arsenala oružja Irana, piše takođe sajt iranwatch.org.

Među balističkim raketama srednjeg dometa dominira Khorramshahr porodica, koja uključuje tipove 1, 2 i 4, a najveći domet raketa iz ove porodice je do 3.000 kilometara. Težine do 1.500 kilograma i preciznošću od tek 30 metara radijusa, Khorramshahr predstavlja ponos iranskog raketnog kompleksa i jedno od najzastupljenijih oruđa iranskih oružanih snaga.

Opisujući Khorramshahr i njegove prednosti, ministar odbrane Irana general Muhamed Reza Aštiani je rekao: "Jedna od istaknutih karakteristika ovog raketnog projektila je njegova sposobnost da izbegne otkrivanje radara i prodre u sisteme protivvazdušne odbrane neprijatelja, zahvaljujući svom niskom radarskom potpisu”, prenosi AP. 

Među balističkim raketama malog dometa dominira Dezful sa dometom od 1.000 kilometara, težinom do 600 kilograma i preciznošću od 10-30 metara radijusa. Pored ove rakete poznate i široko zastupljene su i raketa iz porodice Qiam, tipovi 1 i 1 modifikovani, koje su sa dometom do 800 kilometara i težinom od 650 kilograma među najrasprostranjenijim projektilima iz iranskog arsenala oružja, a poznate su i kao oruđe kojim su napadane američke snage i snage američkih partnera u Iraku 2020. godine. preciznost Qiam-a je u početku bila diskutabilna i kretala se radijusom od čak 500 metara, ali se pretpostavlja da je vremenom i modifikacijama preciznost Qiam-a značajno povećana, prenosi iranwatch.org.

Razvoj raketnog kompleksa pod sankcijama

Razvoj moćnog raketnog kompleksa pokazao je moć prilagođavanja iranskog vojnog kompleksa dugotrajnim sankcijama Zapada, koje umnogome utiču na ekonomiju ove zemlje. Ipak, ekonomske poteškoće provociraju reakciju Irana koji oseća egzistencijalnu pretnju, te potrebu za odbranom, a velike količine sredstava ulaže upravo u vojni kompleks, ali ipak u skladu sa dostupnim materijalima.

Program razvoja raketnih projektila Irana bez sumnje predstavlja pretnju, ali je deo fokusa na asimetričnom ratovanju, jer Iran nije imao druge opcije razvoja. Modernizacija iranske vojske praktično zavisi od uvoza oružja, a zbog sankcija to nije bilo moguće, ili je bilo moguće u veoma ograničenom obimu. Zbog nedostatka sirovina, ali i naprednih tehnologija za razvoj oružja, Iran je bio primoran da fokus prebaci na jednu granu proizvodnje, te je izabrao raketni kompleks, smatra Entoni Kordesman u svojoj analizi.

Kordesman primećuje i to da je Iran imao samo sporadičan pristup novim oružanim sistemima, i to ruskim, ali nije imao pristup modernim naprednim borbenim avionima, tenkovima i drugim velikim borbenim brodovima, osim tri podmornice koje poseduje.

Povezujući pretnje od razvoja iranskog nuklearnog oružja i razvoja raketnog kompleksa, Kordesman vidi fokus SAD i njenih arapskih saveznika upravo na mogućnosti da u jednom trenutku Iran spoji nuklearne bojeve glave i Interkontinentalne balističke rakete, koje bi bile pretnja po same Sjedinjene države, jer pretnja upotrebe nuklearnog naoružanja sa raketama srednjeg dometa već postoji u odnosu na arapske zemlje, geostrateške i regionalne rivale Irana.

Saradnja sa Rusijom - Rakete i dronovi za lovačke avione

Tražeći saveznika van matičnog regiona, Iran je tokom rata u Ukrajini ostvario vojnu saradnju sa Rusijom. Razumevši da nedostatak krupnijeg oruđa veće razorne moći i kapaciteta, predstavlja ozbiljan izazov, Iran je analizirao i prepoznao svoje ozbiljne nedostatke po pitanju potencijala u vazduhu.

Naime, Iran ima zastarelu lovačku avijaciju, sa lovcima MiG-29 i Su-22 starim više od 30 godina. Nabavka novih oruđa nije bila moguća do izbijanja sukoba u Ukrajini, a tek prošle godine je najavljeno da bi Iran mogao da kupi lovce nove generacije Su-35 od Rusije, kako je pisao Rojters.

profimedia

Decenijama vlada mišljenje zapadnih eksperata za geostrateška i vojna kretanja da je ubrzani razvoj iranskog raketnog programa uslovljen i nemogućnošću razvoja vazdušnih oružanih snaga između ostalog zbog nedostatka finansijskih sredstava, kao jednim od bitnih razloga.

Šahed - "Svedok" koji je privremeno ostavio svet bez pet odsto nafte

Razumevajući gorenavedene probleme sa kojima se susreo, Iran je želeći da ostvari regionalnu dominaciju odlučio da sredstva koja je imao uloži u sektor u kojem su napredak već ostvarili njegovi prirodni regionalni suparnici Turska i Izrael, a to je proizvodnja dronova, tj. naoružanih bespilotnih letelica.

Iran je prototipove dronova testirao već 80-ih godina ali do kraja druge decenije 21. veka nije primećen značajniji pomak na ovom polju. Sve to je promenjeno u napadu Irana dronovima na dve saudijske naftne rafinerije Abqaiq i Khurais, kada je privremeno obustavljena isporuka čak pet odsto svetskih zaliha nafte. Navodno, napad je izvršen dronovima tipa Šahed-131, kako je pisao The Guardian.

profimedia

Dronove iz porodice Šahed proizvodi iranska "Šahed avijacija" industrijsko-istraživački centar, koji se smatra jednim krilom iranske Islamske revolucionarne garde i Iranske kompanije za industrijsku proizvodnju vazduhoplova (HESA). Sastoji se iz nekoliko generacija, dok su javnosti najpoznatiji tipovi 131 i 136 zbog njihovog prisustva na ukrajinskom ratištu kao deo ruske avijacije, na kojem su se pokazali kao izuzetno pouzdani i delotvorni.

"Geranj-2" i "Šahed-136" sinonimi za isto smrtonosno oruže

Upravo je saradnja iranske kompanije i ruske države iranskom Šahedu dala na značaju i popularnosti s obzirom na široku upotrebu ovog oruđa na frontu u Ukrajini, gde je Šahed-136, proizveden u Rusiji, prisutan pod imenom Geranj-2 uz minimalne modifikacije. Svoju efektivnost je pokazao posebno u ruskim napadima na Kijev i duž utvrđene linije fronta u Donbasu.

Kako je pisao New York Times bespilotne letelice su već odigrale ključnu ulogu u sukobu u Ukrajini. Koliko je pojavom Geranja-2 ravnoteža bila poremećena, svedoči i to da su Sjedinjene Države kao odgovor na ruski Geranj-2 snabdele Ukrajinu svojim dronovima Switchblade, koji je učestvovao u napadu na sedište ruske Crnomoske flote. Ukrajina je takođe u upotrebu uvela bespilotne letelice Bajraktar TB2 turske proizvodnje, koje ispaljuju navođene rakete.

Tanjug/AP/Russian Defense Ministry Press Service

Iran snabdeva Rusiju velikim brojem raketa moćnih balističkih raketa "zemlja-zemlja", preneo je Rojters.

Prema pisanju Rojtersa, oko 400 raketa iz porodice Fateh, tip 110, kratkog dometa su dopremljene Rusiji. Ovakve rakete su sposobne da precizno pogode cilj na udaljenosti izmeđ 300 i 700 kilometara. Navodno su isporuke krenula početkom januara, a dogovor je postignut prošle godine. Planirane su četiri ovakve isporuke putem Kaspijskog mora i vazdušnim putem, preneo je Rojters.

Kooperacija Irana sa zainteresovanim stranama u gorućim konfliktima nije ograničena na Rusiju, jer je Iran duboko umešan i u sukob u regionu Bliskog istoka, koji traje već jednu celu deceniju.

Rat u Jemenu kao dokaz regionalnih aspiracija Irana

Na polju susedskih odnosa u regionu najveću želju za većim učešćem u regionalnim sukobima Iran je pokazao tokom rata u Jemenu, gde podržava pokret Huta, koji su uz pomoć Irana postali ogroman problem na arapskom poluostrvu. Iran je Hute snabdevao raznim vrstama naoružanja, a svakako je najznačajnije prisustvo iranskih raketa, kojima Huti napadaju i Saudijsku Arabiju, kao najvećeg neprijatelja na poluostrvu.

Tanjug/AP Photo/Hani Mohammed

Smatra se da Huti u svom arsenalu poseduju modifikovane iranske Qiam rakete, koje se u njihovoj modifikaciji zovu Burkan-3 i čiji je domet 1.200 kilmetara. Sem raketa iz porodice Qiam, zapadni izvori navode i prisustvo većeg broja raketa iz porodice Quds, svih tipova, sa dometom do 2.000 kilometara. Prisustvo rakete Soumar, koja je napravljena na osnovu ruske KH-55 (NATO ime "Kent"), a čiji je domet čak 3.000 kilometara, nije potvrđeno, ali se sumnja da Huti imaju slične rakete, piše Asia times.

Sem raketa kojima Iran snabdeva Hute, široko je rasprostranjen stav da se iranski kamikaza dronovi Ababil-1 nalaze u arsenalu oružja Huta pod imenom Qasef-1. Takođe, smatra se da je u arsenalu Huta prisutna i verzija Shaheda-136 pod imenom Wa'eed-2, koji dodatno daje na efektivnosti vojne premoći Huta na arapskom poluostrvu.