Suđenje koje je nadživelo sud: Stanišić i Simatović očekuju poslednju presudu pred Haškim tribunalom

Komentari

Autor: Miloš Milić

30/05/2023

21:06

Suđenje koje je nadživelo sud: Stanišić i Simatović očekuju poslednju presudu pred Haškim tribunalom

Profimedia - Copyright Profimedia

veličina teksta

Aa Aa

“Jedva čekam da odem u Hag”, preneo je reči Jovice Stanišića krajem maja 2003. beogradski NIN, tačnije njegov tadašnji novinar Dragan Bujošević.

“Neću svedočiti u Hagu. Ako me optuže, predaću se, otići ću u Hag i dokazati svoju nevinost”, dodao je. Iako je, verovatno, to izgovorio besan zbog tadašnjih navoda nekih medija da je pristao da svedoči protiv Slobodana Miloševića u Hagu i da Tužilaštvo uveliko snabdeva dokazima protiv bivšeg predsednika, sigurno da mu ni na kraj pameti nije bilo da će dvadeset godina kasnije i dalje u pritvoru čekati da sazna presudu.

Mnoga haška suđenja su “posebna”, jer je ovaj sud za 30 godina rada uspeo da dočeka da mu pojedini optuženi izvrše samoubistvo u ćeliji (Slavko Dokmanović, Milan Babić), da neki čak to učine u sudnici ispijanjem otrova (Slobodan Praljak), a neki su umrli čekajući kraj suđenja (Sobodan Milošević).

Suđenje Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću, na sreću, nije odnelo ni jednu žrtvu: specifično je, međutim, zbog toga što su njih dvojica u Hag odvedeni još 2003. a ni 20 godina kasnije i dalje nema konačne presude, ali i zbog toga što je to jedno od retkih suđenja (uz suđenje Veselinu Šljivančaninu i Ramušu Haradinaju) koje je ponovljeno.

Suđenje traje toliko dugo da je nadživelo čak i sam sud, jer je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY) zatvoren, a njegovom pravnom nasledniku, Mehanizmu za međunarodne krivične tribunale (MIRCT) ostavljeno je da taj proces završi. Sutrašnje presude biće ujedno i poslednje izrečene pred Međunarodnim mehanizmom za krivične sudove.

Pohvale od CIA

I način na koji su ova dvojica stigla u Hag čini suđenje “posebnim”. Za razliku od mnogih drugih, što begunaca, što onih koji su se dobrovoljno predali, načelnik Resora državne bezbednosti Jovica Stanišić i Franko Simatović, njegov pomoćnik, uhapšeni su tokom operacije Sablja posle ubistva premijera Zorana Đinđića 2003, ali nikad nisu optuženi za učešće u tom ubistvu.

Optužnica je objavljena dok su bili u pritvoru u Centralnom zatvoru, i oni su prebačeni u Sheveningen. Zašto su tako brzo “spakovani” u Hag, zapitao se tada i predsednik Skupštine bivše države, SCG, Dragoljub Mićunović, koji je smatrao da Stanišića i Simatovića ne treba sklanjati iz istrage o ubistvu premijera.

Ni za jednog drugog optuženog u Hagu američka obaveštajna služba CIA nije slala pisma u kojima je optuženog opisala kao nekog ko je ulagao velike napore da spreči neke od potencijalno najopasnijih situacija u ratu u BiH. A baš takvo pismo je CIA uputila Tribunalu, odnosno Stanišićevoj odbrani tokom prvog suđenja. A i u završnoj reči njegov advokat Vejn Džordaš je naveo da je Stanišić sa CIA sarađivao još od 1991. i otkrivao im mesta masovnih grobnica po BiH i bio njihov pouzdan saradnik.

Očekivanja Tužilaštva, ali i u Hrvatskoj i u Bosni, da će presuda da potvrdi da su srpske obaveštajne, vojne i policijske strukture stajale ne samo finansijski i organizaciono iza Srba u Hrvatskoj i Bosni, nego i da su direktno umešane u zločine nad Hrvatima i Bošnjacima, nisu ispunjena.

U drugoj prvostepenoj presudi iz 2021. kojom su osuđeni na 12 godina, stajalo je da Stanišić i Simatović nisu bili učesnici u “udruženom zločinačkom poduhvatu” čiji je cilj bio stvaranje etnički homogenih teritorija uz nasilni progon nesrba iz delova Hrvatske i BiH, već da su za to zločinačko udruženje “znali”, a istovremeno su oslobođeni i optužbi za zločine u još četiri opštine u BiH, kao i u Kninskoj Krajini i istočnoj Slavoniji.

UZP - noćna mora za branioce

Udruženi zločinački poduhvat (UZP), tako često i rado korišćen na suđenjima pred Haškim tribunalom, jeste pravna konstrukcija koja, grubo rečeno, smatra sve članove odgovornim za zločine koje su eventualno počinili drugi u svrhu ispunjenja zajedničkog plana. UZP je prava noćna mora za advokate odbrane, koji su negodovali zbog tako široko postavljene teze koja je omogućavala da njihovi branjenici relativno lako budu osuđeni po tom osnovu.

U Tribunalu su do sada mnogi osuđivani za učešće u UZP, ali do sad niko iz Srbije, a da se ticalo ratova van Srbije - Nikola Šainović, policijski general Sreten Lukić, i vojni Vladimir Lazarević i Nebojša Pavković, i u odvojenom postupku bivši načelnik Javne bezbednosti MUP-a, general Vlastimir Đorđević, osuđeni su za UZP za Kosovo.

Ipak, u prvostepenoj presudi iz 2021. Sud je potvrdio da su Stanišić i Simatović, sa ostalim učesnicima UZP, na čijem je čelu bio Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije i SRJ, delili zločinačku nameru i da je u Hrvatskoj i BiH postojao UZP koji je imao za cilj „nasilno i trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva za koji su Stanišić i Simatović znali“, ali bez dovoljno dokaza ga su ga i pomagali.

U presudi se kao članovi UZP navode Slobodan Milošević, Radmilo Bogdanović, Radovan Stojičić Badža, Mihalj Kertes, Milan Martić, Milan Babić, Goran Hadžić, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić i Željko Ražnatović Arkan.

Jedina tačka po kojoj su osuđeni je ona za zločin u Bosanskom Šamcu. Sud je u prvom stepenu zaključio da su Stanišić i Simatović odgovorni za pomaganje i podržavanje ubistva kao kršenja zakona i običaja ratovanja i zločina protiv čovečnosti, zatim za deportacije, prisilno premeštanje i progon kao zločine protiv čovečnosti, koja su počinile srpske snage nakon zauzimanja mesta u aprilu 1992.

Veće je konstatovalo da su oni pružali praktičnu pomoć koja je imala značajan učinak na počinjenje zločina, obučavanjem i slanjem na teren pripadnika specijalne jedinice Državne bezbednosti Srbije i lokalnih Srba iz Bosanskog Šamca da učestvuju u preuzimanju opštine.

Ključna uloga u stvaranju "crvenih beretki"

Zašto je ovo suđenje toliko dugo trajalo? Na dužinu je sigurno uticalo to što je prvo suđenje počelo tek šest godina od njihovog pritvaranja, 9. juna 2009., a zatim i loše zdravstveno stanje Stanišića, zbog koga je suđenje bilo više puta “na pauzi”. Nakon četiri godine, 30. maja 2013, Tribunal je, što je mnoge u regionu šokiralo, oslobodio Stanišića i Simatovića krivice po svim tačkama optužnice.

Nakon što su kroz sudnicu prošli brojni svedoci tužilaštva i odbrane, njih ukupno 80 (među njima i njihove bivše kolege iz DB) sud je utvrdio da niti su Stanišić i Simatović odgovorni za zločine iz optužnice, niti su pomagali i podržavali te zločine. Potom je došlo do obrta, jer je Tribunal u decembru 2015. delimično prihvatio žalbu tužilaštva, poništio oslobađajuće presude i naložio novo, ponovljeno suđenje.

Na tom novom, ponovljenom postupku, posle dodatne četiri godine suđenja, sud u Hagu ih je osudio na pomenutu kaznu od 12 godina.

Kakva god da bude presuda, nesporno je da su Stanisić kao načelnik DB i Simatović, kao osnivač, bili ključni faktor u stvaranju “crvenih beretki”, jedinice iza koje su tokom rata ostajali ratni zločini, a posle rata kriminal, otmice, ubistva, teroristički napadi, i ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Devedesetih godina prošlog veka mnogi kriminalci su dobijali značku DB-a, i pod njihovom zaštitom činili najteža krivična dela, ne samo na ratištima.

U žalbenom postupku Stanišićeva odbrana je tvrdila da je on dokazano bio ključni mirotvorac, Simatovićeva da u je vreme zločina u Bosanskom Šamcu bio zamenik načelnika SDB i da kao takav nije bio zapovednik bilo kakvim jedinicama u tom mestu, a Tužilaštvo da su njih dvojica stvorili elitnu paravojnu jedinicu koja je delovala pod njihovom kontrolom u funkciji etničkog čišćenja. I ne jednu, već praktično sve, od “Knindži” Kapetana Dragana, Arkanovih “Tigrova”, zloglasnih Škorpiona, do JSO, formacija koje su nastajale i finansirane iz DB-a koji je vodio Stanišić.

Prognozirati kakva bi mogla da bude poslednja presuda Haškog tribunala koja će sutra biti izrečena više je nego nezahvalno. Neki iskusni haški advokati su svojevremeno, upitani šta očekuju za svoje branjenike, u danu presude odgovarali: “Od oslobađajuće do doživotne.” Tako nešto bi se moglo reći i za kraj najdužeg i poslednjeg suđenja u istoriji Tribunala.