Edi Rama za Euronews Srbija: Velika Albanija je nonsens, Srbi i Albanci treba da se ugledaju na Nemce i Francuze

Rešenje pitanja između Srbije i Kosova je imperativ i istinski je ključno za oslobađanje potencijala koji postoji u odnosima između Srbije i Albanije, rekao je u intervjuu za Euronews Srbija Albanski premijer Edi Rama. Dodao je da bi bilo sjajno kada bi Albanci i Srbi mogli da se ugledaju na Francuze i Nemce posle Drugog svetskog rata. 

Edi Rama smatra da Srbija i Albanija moraju da iskoriste sve prilike i poručuje da EU "ne može da nam govori šta smemo, a šta ne smemo da radimo". Ili će narodi na Balkanu imati održivu perspektivu i imati svoje mesto u EU, ili se razne stvari mogu desiti, poručio je. 

Albanski premijer je govorio i o tome da li će Albanija pomoći Kosovu da podnese tužbu za genocid protiv Srbije i kakvi su odnosi Srbije i Albanije. 

Kada govorite o Srbiji, šta je ona za Vas? Kako biste u nekoliko reči objasnili vaš odnos prema Srbiji?

Dobro pitanje. Kada kažete "Srbija" bilo kome, kao Albancu, i meni naravno, ne mogu a da ne pomislim na Kosovo, i ne mogu, a da ne pomislim na dugu istoriju sukoba, odvojenosti Albanaca, tišine između Albanije i Srbije, i raznim drugim stvarima. Opet, ako odemo korak dalje, kada kažemo Srbija, mislimo na neverovatne sportiste i sportistkinje, na neverovatne filmove, kreativnost, neke kreativne osobine, rekao bih, i na kraju krajeva, kada sve to imamo u vidu, dve stvari se nameću: jedan jezik, koji nam je postao poznat, kao zvuk, ne zato što smo ga razumeli, već zato što smo pokušavali da razbijemo zid izolacije, gledajući jugoslovensku televiziju, koja je bila zabranjena, a bila je jedini prozor u svet, jer italijanska televizija nije mogla da se gleda u dve trećine Albanije.  

Opet, osim jezika, ostaje kuriozitet, koliko toga možemo da radimo zajedno u budućnosti i koliko bi bilo sjajno ako bismo mi međusobno, Albanci i Srbi, mogli se ugledamo na Francuze i Nemce posle Drugog svetskog rata. Naravno, to je potpuno druga dimenzija, ali je slično, u smislu volje da se prebrodi istorija, da se reše sporovi, da se napravi nova osnova i da krenemo da se bolje upoznajemo i da našoj deci ostavimo nekakvo drugačije nasleđe.  

Situacija se promenila. Na primer, sada kada ulazite u Albaniju iz Srbije, nije vam potreban pasoš, već samo lična karta. I to je rezultat projekta koga nazivaju mini Šengen. Da li ste zadovoljni napretkom tog projekta koji ste potpisali sa predsednikom Srbije i premijerom Severne Makedonije?

Ja imam jedno neslaganje sa vašim predsednikom i ostalima koji koriste izraz "Mini Šengen", ne sviđa mi se to "mini". To je velika stvar za nas i više volim reč "regionalni Šengen", što znači prostor u kojem svi možemo da primenimo četiri evropske slobode, a u međuvremenu da svi, pojedinačno imamo svoj put u pravcu evrointegracija. Ne smemo dozvoliti da se taj neverovatni potencijal ovog regiona ne ostvari, jer ako otvorimo prostore, ako srušimo zidove između nas, u obliku netarifnih barijera, u obliku raznih drugih prepreka i stvorimo mnogo veći prostor za kretanje i saradnju između ljudi, naravno da će svi biti na dobitku i budućnost će biti bolja. 

Ali neko taj projekat ne vidi na način kao Vi. Na primer u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori strahuju od tog projekta jer ga vide kao alternativu članstvu u EU, i oni to ne žele. 

Da to nije smeo potez koji vodi u bolju budućnost, svi bi to podržali. Ali upravo zato što je to smeo potez koji vodi u budućnost, normalno je da postoje sumnje, da postoji skepsa, itd. Ne zaboravite da živimo u delu sveta u kome su teorije zavere u velikoj meri deo naših života. Kada gledamo na stvari, prvo tražimo u čemu je štos, šta se krije u pozadini, a tek onda gledamo na pozitivnu stranu. Želim da gledam na pozitivnu stranu i mislim da je glupo reći da je to alternativa... To nije alternativa, to je dobra stvar za svakoga, jer to je nešto dopunsko, paralelno i što će nam pomoći da sami sebi pokažemo koliko smo sposobni i da postepeno učimo kako da organizujemo svoj sistem u većem sistemu i da sutra imamo čitav jedan prostor koji će se sutra lakše integrisati. Sprovođenje četiri evropske slobode u tom prostoru - kako to može uopšte da bude štetno? Može samo da bude pozitivno. 

Zato što te teorije zavere kažu da je ovaj projekat odličan izgovor za Brisel, jer neke države u regionu nisu vredne da bi postale članice Unije, tako da evo vam projekat i ponašajte se kao da ste u Uniji. 

Nisam ja dobio instrukcije za to iz Brisela. Brisel u startu nije bio zadovoljan time. Kada smo krenuli taj Berlinski proces, koji nas je okupio za istim stolom, upravo smo se ja i vaš predsednik zalagali za nešto više i preuzeli inicijativu. Trebalo je vremena. Na početku, Evropa to nije želela. Na početku je to bio veoma birokratski proces, a ne samostalna inicijativa zemalja. Nije to urađeno zato što je Brisel to tražio.  

Uporedili ste evrointegracije sa knjigom "Čekajući Godoa", – "svi pričaju, a niko ništa ne radi". Da li ste mislili samo na evrointegracije Albanije ili bi to poređenje moglo da se primeni i na Srbiju?

Ne, u tom trenutku, znate da postoji taj "par" - Albanija i Severna Makedonija i imamo tu mantru para koji je zajedno, a opet nije zajedno i tako dalje. Mi smo kao Vladimir i Estragon (misli na Čekajući Godoa prim. prev.) I Srbija i Albanija su par i imaju svoje razloge da se žale. To je tako. Taj deo je fantastičan, kada jedan od njih dvojice onom drugom kaže "Jel idemo?" A ovaj drugi kaže "Idemo." I onda Beket kaže "Na kraju se ne pomeraju". Ne znam, ko je ovde Beket? Ono što je sigurno je da mi nismo Beket. Mi smo Vladimir i Estragon.  

Postoje određene inicijative poput slovenačke, a Slovenija treba da preuzme predsedavanje EU, koje traže brže integracije ovog regiona u Uniju. Janez Janša kaže – ako se Evropska unija ne proširi na ovaj region, neko drugi će se proširiti. Verujete li u uspeh takve inicijative?

Razumem. Ja ne krivim Evropsku Uniju. To je njihova kuća. Na njima je da odluče kada su spremni da otvore vrata drugima. U međuvremenu, međutim, mi ne možemo da stojimo i čekamo da se vrata otvore. Moramo da radimo. Moramo da vidimo kako da iskoristimo sve prilike, sve što možemo da iskoristimo na neki slobodniji način. Zapadni Balkan je naš i na nama je da se njime bavimo i Evropska unija ne može da nam govori šta smemo, a šta ne smemo da radimo. Naprotiv, danas oni sve više podržavaju ovaj proces, ne zato što žele nas obuhvate, nekom alternativom, na neki način, već zato što na neki način im je time čistija savest, time što to podržavaju. A opet, mi moramo da idemo napred, jer nema alternative. Za Albaniju, barem, nema.  

Svi govore da su evrointegracije i jasan put ka EU potrebni ovom regionu, pre svega zbog stabilnosti. Ali kada god se pojavi neka vrsta blokade, u tim integracijama se pojavi snažna retorika u svim zemljama regiona. U slučaju Albanije i Kosova, onda se govori o velikoj Albaniji, posle čega uvek usledi odgovor Beograda. 

Slušajte, to nisam bio ja, bio je to Žan Klod Junker, ako se dobro sećam, on nije bio ni Srbin, ni Albanac, ni Crnogorac, ni Makedonac. On je bio Luksenburžanin. Buržuj iz Luksenburga. On je rekao da postoje dve alternative za Zapadni Balkan. Puna integracija ili rat. Ako bih ja to rekao, to bi bilo okarakterisano kao poziv na rat. To je, priznajem, izgovoreno na jedan vrlo otvoren i neuvijen način, ali tako je kako je. Za nas, u regionu, Evropska unija je danas još uvek ono što je predstavljala za njene Oce osnivače. Mesto gde konačno možemo da budemo slobodni i bezbedni i gde konačno mi odlučujemo o našoj sudbini, a ne da o njoj odlučuju drugi. I zbog toga je to tako važno. 

Ali vi ste rekli, da je ujedinjenje Albanije i Kosova neizbecno i neupitno i da ce se dogoditi bilo kroz evropsku uniji ili kao reakcija na slepilo i lenjivost Evropske unije. 

Ja sam to rekao i mogu da ponovim, ne kao nekakav moj program ili moju želju, već kao moju analizu. Jer nije bio program Žan Klod Junkera da vodi rat na Zapadnom Balkanu. To nije bio njegov lični stav, već analiza. Analiza je jednostavna. Ili će narodi na Balkanu imati održivu perspektivu i imati svoje mesto u Evropskoj Uniji i porodici evropskih država, ili se razne stvari mogu desiti. Svašta se dešavalo u prošlosti, zašto se to ne bi moglo ponoviti? Šta se promenilo? Samo jedno se promenilo: u prošlosti, nije postojala EU kao izbor, a danas postoji. Evropska unija je ono što može da nas odvede u budućnost. Sve ostalo lako može da nas vrati u prošlost.  

Da li možete da kažete, kao poruku građanima Srbije, zvaničnicima ili bilo kome u regionu – "Ne, neće biti velike Albanije"?

Pre svega, morate da znate jednu stvar. Velika Albanija nikada nije postojala u našem jeziku i nije nikakva izmišljotina koju sam našao u našim udžbenicima istorije ili nekim razmišljanjima i zaveštanjima naših velikih umova. Velika Albanija je pojam koji je nastao izvan Albanije i podsticali su ga oni koji su hteli da naprave opasno čudovište, koje bi, naravno, predstavljali opasni Albanci. Velika Albanija je nonsens sam po sebi.  

Euronews/Printscreen

Znači to je noćna mora, kao što ste rekli, noćna mora Srbije.

Da, ali Velika Srbija je isto nešto što se od vajkada spominje. Ali, ideja o ujedinjenju u okviru Evropske Unije je ideja koja prevazilazi etničke podele. Tu se radi upravo o četiri evropske slobode, dati svima priliku da budu slobodni da se kreću, trguju, da imaju mogućnost da pomeraju kapital, usluge i, da završim, po meni se tu radi pre svega o ukidanju granica. To je veoma važno i onda nikog neće biti briga za ono što ste pominjali.  

Kako vidite dijalog Prištine i Beograda? Kakve rezultate očekujete?

To je veoma teško pitanje. Puno je volje potrebno, jer je izgubljeno mnogo vremena. Ja kažem da nama, narodima na Zapadnom Balkanu, nikada nije bilo bolje. Albancima nikada nije bilo bolje. Pre 10-20 godina, ove stvari koje danas smatramo normalnim, nismo mogli ni da zamislimo. Rešenje pitanja između Srbije i Kosova je imperativ i istinski je ključno za oslobađanje potencijala koji mislim da postoji u odnosima između Srbije i Albanije. Naravno, postoje prepreke, nije na meni da kažem na koji način se to treba rešiti. Naravno, ja mislim da je priznanje Kosova od strane Srbije nešto što kasni i ja mislim da nije u korist Srbije i srpskog naroda da se nastavi ova situacija u kojoj su oni, na neki način, prigrlili jednog duha koga ne mogu da se oslobode.  

Da li razumete građane i zvaničnike Srbije? Da li razumete šta za Srbe znači Kosovo i zašto ne mogu da se oslobode tog, kako kažete, duha?

Šta za njih predstavlja Kosovo, recite vi meni? To da je jednom to bila sveta zemlja... To je samo mitologija. Danas moramo da živimo što je više moguće zajedno i da gradimo što je više moguće bolji život za naš narod. Što se tiče baštine i nasleđa, u redu. Baština je nešto neporecivo. Postoji baština...  

Zaostavština je, kažete, neupitna. Ali Priština svo nasleđe vidi kao nasleđe Kosova. Na primer, manastir Dečani za njih nije nasleđe Srpske pravoslavne crkve. 

Da, ali zašto moramo da razgovaramo o pasošu jednog verskog hrama. Baština je po meni neporeciva, u smislu istorije Pravoslavne crkve. Kao što je neporeciva, u Albaniji, istorija Pravoslavne crkve, Katoličke crkve, muslimanske zajednice i hramova koje su gradili razni investitori u raznim periodima. Danas je važno da na jasan način rešimo pitanje sigurnosti, bezbednosti i dugotrajnosti te baštine. To je baština čovečanstva. To nije baština srpske države ili...  

Ali postoje pokušaju da se izbriše to srpsko nasleđe na Kosovu, posebno vlade u Prištini. 

Kako to mislite, da izbrišu?  

Da se izbrište, da se više ne govori o srpskom verskom i kulturnom nasleđu. 

Da se drugačije izrazim. Mi imamo pravoslavnu crkvu, koja u Albaniji ima svoju istoriju. Dugo je bila povezana Grčkom pravoslavnom crkvom. Onda je u jednom trenutku postala autokefalna pravoslavna crkva. Ali crkve su postojale i pre autokefalne pravoslavne crkve. E sad, da li Grci mogu da dođu i kažu "to su grčke crkve i to je grčka teritorija?" Ne mogu. Ali, opet, imaju potpuno pravo da kažu da je to deo nasleđa njihove crkve. Gde je tu problem? Ako želimo da napravimo probleme, to možemo uvek, ali ako želimo da probleme rešimo, onda je to zajednička baština. Naravno, u onoj meri u kojoj to zavisi od srpske pravoslavne zajednice i Srpske pravoslavne crkve, naravno da imaju pravo na to. 

I u tom kontekstu, kakav rezultat dijaloga očekujete?

Na primer, šta mislite kako je moguće da, i ja sam to isto rekao Aleksandru i Ani u neformalnom razgovoru, ali mogu i vama da kažem javno: Kako je moguće, s jedne strane da Srbiju brine sudbina te baštine u smislu njenog čuvanja, a istovremeno tako dugo blokira ulazak Kosova u UNESKO? Ko bolje od UNESKA, sa Kosovom kao njegovim članom, može da garantuje integritet toga? 

Srbija je članica UNESKO. Srbija može da ih zaštiti. 

Da, ali u onoj meri u kojoj Srbija to može, gde je tu problem? Zašto moraju da pokreću to pitanje. Da li mogu da odu na lice mesta i zaštite tu baštinu? Ne. To je šizofreno - s jedne strane se kaže da Srbija može to da zaštiti, a sa druge strane se kaže da se to ne može zaštititi. U međuvremenu, jedan od koraka bi bio da se kaže "Kosovo bi trebalo da uđe u UNESKO, i UNESKO bi trebalo da garantuje bezbednost i svi su na dobitku. Da li vidite kako sebi komplikujemo život?  

Kada je reč o odnosima Srba i Albanaca, i naravno u kontekstu Beograda i Prištine, u Beogradu vlada zabrinutost da bi Priština mogla da podnese tužbu za genocid protiv Srbije. Premijer Kurti je izjavio da će Priština to uraditi. Šta mislite o tome?

Pre svega, to je veoma komplikovano pitanje u pogledu pravne sadržine. Drugo, mislim i to je moj jasan stav i to sam javno rekao i ponavljam vama: Trebalo bi da se koncentrišemo na rešavanje tog konflikta i na budućnost. Trebalo bi da više razmišljamo o tome koliko godina ćemo izgubiti time što nećemo postići konačno rešenje za taj problem. Tu nema pobednika, ako se to ne reši. Nismo sami na svetu. Imamo partnere, saveznike. Samo Kosovo je nova realnost, koja je rezultat velikih napora na samom Kosovu i izvan njega. Te nekakve velike ideje i odluke ne treba donositi samo zato što neko misli tako ili samo zato što mi mislimo tako, već se moraju doneti na jasnom putu konsultacija i slušanja onog što naši partneri i saveznici imaju da kažu. Nisam do sada čuo nikoga da podržava tu ideju.  

Gde vidite ovaj region za pet godina? Da li će neko postati članica EU?

Za pet godina, u EU? Da li se šalite? Svašta može da se desi, ne znam. Ali, ako sama EU ne zna precizno šta će s njom biti za 10 godina, kako mi da znamo da li ćemo mi biti u EU. Po meni, ne radi se o rokovima. To moramo da radimo jer je to najbolje za naše zemlje. Evropske reforme i evrointegracije su alati koje inače ne bismo imali. 

Gospodine Rama, na kraju intervjua, šta biste poručili srpskom narodu?

Rekao bih ono što ste vi pomenuli na početku: nije vam potrebna viza, čak ni pasoš, samo lična karta. Dođite da nas posetite, dođite da uživate u našoj obali, da upoznate ljude. Jer ono što ljudi mogu da urade, nikakva politika ili strategija ne mogu da postignu u smislu približavanja zemalja, putem upoznavanja i razumevanja. S time ću završiti - prošlog leta imao sam priliku da budem u jednom letovalištu, a prošlo leto nije bilo dobro, zbog pandemije, ali bilo je puno Albanaca sa Kosova, i Srba. I nisu izgledali kao da im smeta da budu zajedno. Naravno, lakše je za narod, jer želi da uživaju u životu, da idu na letovanje, da razgovaraju, to je skroz prirodna stvar. Za političare je to teško, teško je liderima i vladama kada treba da rešavaju velike istorijske sukobe. Ali dok pokušavamo da rešavamo sukobe, neka ljudi dolaze u posetu, sklapaju prijateljstva, da se bolje razumeju. Siguran sam da će biti sve bolje i bolje.