Lični stav Vesne Knežević: Država i umetnost, na radu kod duha istorije

Verovatno najčešća reč koja se razmenjuje u diplomatskim prilikama je „čast“ i njene izvedenice. Svi su počastvovani i časni, začasni i potčasni, moraju brzo dalje jer im tako nalaže njihov pravi šef, šef protokola. Kad je francuski predsednik Makron u knjigu utisaka Galerije Matice Srpske u Novom Sadu krajem avgusta upisao „čast je bila moja“, srpska javnost se raznežila. I treba, državnički gledano. Francuska je nekad bila saveznik, ili, da se izbegne srpska sklonost megalomanskim interpretacijama, evropska sila sklona Beogradu.  

Francuzi vole lepe stvari, a umetnost je jedna od njih. Tu su isti kao i Italijani, osim što imaju više strpljenja da pogledaju i nešto tuđe. Makronu je trebalo pokazati srpsku umetnost, i  jesu. Upravnica Galerije Tijana Palkovljević-Bugarski koja ga je provela kroz zbirke Matice srpske nosila je francuski šik, tip mala crna haljina, samo u nijansi Pantone 2726 C, atlantsko plavo.  

Dovde je sve dobro, državnički gledano. Dobro je i posle, rezultati posete realno bude nadu u bolje dane. Službeni Beograd uporno i strpljivo pokušava da dobije francusku podršku za ulazak Srbije u EU.   

Fonet/Instagram predsednika Srbije

Jedino što nije dobro je linija koja se odvaja s te tačke u prostoru, vremenu i pristupnim pregovorima, te kao slabo uređena saobraćajnica vodi u srpsku umetnost. Da li je ona prohodna celom dubinom i širinom?   

Pitanja su brojna. Šta je srpska umetnost? Šta sve spada u srpsku umetnost? Je li ona konsenzualnog tipa? Šta Srbi en general smatraju srpskom umetnosti i koliko je onih koji bi o tome odlučivali na referendumu?  

Kako obrazovani i umetnički affini Srbi vrednuju srpsku umetnost? Mora li umetnost da dolazi sa prikucanom tabulom ansatom „nacionalno, pokloni se i klekni“ da bi zasluživala pažnju i pogled, ponos i čast?   

Zašto savremena umetnost ima status siročeta u toj zemlji? Ako ne baš siročeta, svakako zanemarenog deteta, koje će osvojiti priznanje nacije kad jednom nauči da slika kao Paja.   

Kulturna politika politike 

Od svih pristupa umetnosti kao društvenom polju, ovde je konkretno od interesa njen potencijal kao sredstvo državne promocije. U funkcionalnom smislu Luhmana i Durkheima još i uže - njena upotrebnost i korist na evropskom putu Srbije. Uvek se stresem na tu formulaciju, ne što je loša, nije, samo se previše odomaćila kao fraza za sve i ništa.  

Srbija se trenutno zaista nalazi na evropskom putu, na ponovljenom ispitu na kome je već pala nekoliko puta. Prvi put kad je ubijen knez Mihajlo; pa kad je zbačena proaustrijska dinastija Obrenovića; pa kad su je komunisti smestili na „treći put“, što se u umetnostima osetilo kao ubrzano iseljavanje autora za Pariz i Rim. Ima još ispitnih termina koji su loše završili: Kad je Milošević otkrio izvorni nacionalni romantizam i mislio da je jako originalan; kad je ubijen premijer Djindjić; kad su Djindjić i njegovi naslednici propustili da barem formalno traže prijem u EU. Nisu hteli da kupe ni srećku, iako je svima bilo jasno da je u EU lutriji glavni dobitak negubitak Kosova.   

Sad ili nikad u EU, i to u objektivno mnogo komplikovanijoj situaciji, regionalno i globalno, nego što je bila od devedesetih naovamo. Naravno da noseći stub integracija ostaju ekonomija, politika i vojna/bezbednosna saradnja. Nema EU poglavlja za dobar ukus. No tek tretman umetnosti, njena upotreba u svesnom i namernom kontekstu koji glumi da je slučajan i usputni, nešto kao „evo, mi to na brzinu“, „bilo nam pri ruci“, „imamo još, samo protokol knap“, čini Srbiju društveno prihvatljivom u porodici EU država. Disfunkcionalnoj porodici, nema sumnje, ali, kad su evropske države, i to u svojim najboljim momentima, bile bilo šta drugo nego disfunkcionalna porodica, naglasak na porodici? 

Kad je Makron u knjizi utisaka napisao da je „čast bila njegova“, rekao je tri stvari. Prvo je, na manifestnom nivou, odgovorio na izjave domaćina, uobičajene u takvim prilikama, što ne umanjuje njihovu iskrenost, kako im je čast ga ga provedu kroz Galeriju Matice srpske. Drugo, komunicirao je da je prepoznao one momente u novijoj istoriji kad su Francuska i Srbija delile duh epohe. Treće, u latentnom, ne napisanom, samo podrazumevanom smislu, upitao je domaćine – a gde vi držite savremenu umetnost? Šta dolazi posle ovih perioda? Gde se razvila srpska umetnost posle 60-ih i 70-ih godina? Ima li još nečega osim stare slave?  

Tanjug/Jadranka Ilić

I tu se, u tom trećem segmentu Makronovih utisaka, pokazuje suštinski problem izmedju države i savremene umetnosti. Srpskoj državi, jednako kao i dobrom delu srpske javnosti, nedostaje lakoća u tretmanu te teme.   

Naravno da postoji savremena umetnost u Srbiji. Postoji Muzej savremene na Ušću, smešten u zgradi koja sama po sebi, kao arhitektura, poseduje evropsku prepoznatljivost.  

Postoje brojne galerije koje izlažu savremenu. U njima nova generacija galerista i autora sistematski radi na de-beogradizaciji Srbije, dokazujući da su kreativni centri poslovno održivi i van glavnog grada. Umetnička scena je živa, vibrantna i na nivou onoga što se trenutno u Evropi i Americi nudi kao state-of-the-art art.  

Postoji savremena umetnost, ima je na svakom koraku, samo se u javnoj percepciji čeka da postane stara, kako bi mogla biti cenjena zbog savremenosti. Srbi se zaista ponose svojom avangardom tek kada na nju mogu da bace istorijski pogled.  

Kako primiti savremenu u radni odnos? 

Ovo nije ekskurs o korišćenju umetnosti u propagandne svrhe. Totalitarni i semi-totalitarni režimi su je koristili i koriste na taj način, Severna Koreja na primer.   

Danas je na delu drugačiji trend. Demokratije, svejedno da li savršene, premda ne znam šta to znači, ili one sa falinkom, što iz iskustva bolje razumem, koriste umetnost za promociju. I to u vrlo širokom smislu, za promociju države, nacije, društvenog uređenja, kulturne pripadnosti, otvorenosti i svetle istorije.  

Po potrebi lako se pomire i sa mračnim istorijama kad se one sublimiraju kroz umetnost. Za ilustraciju, krajem 2021 je bečka Galerija Musa, deo Muzeja grada, napravila postavku nacističke umetnosti, one stvarane u Ostmarku izmedju 1938-1945. Šok je ublažen dizajnom, jer su eksponati aranžirani onako kako stoje u depoima i podrumima. Nabacani, zgurani, okovani oplatama od neobrađenog drveta, ostavljali su utisak magacina jeftine robe, što je i bila namera. Ili aktuelna postavka Neue Sachlichkeit/Nove objektivnosti u Leopoldovom muzeju, termin za umetnost vajmarske Nemačke. Nova objektivnost je nezgodna jer se drži zajedno samo formalno-stilski, dok se moralno raspala na naciste i nacističke žrtve.  

Poenta je, umetnost može sve da pozlati, a tamo gde je stvar nepopravljive prirode da omogući razgovor i izvida neku ranu.    

Pored svega što razdvaja diktature i demokratije jedna od razlika, bitnija nego što se obično misli, leži upravo u njihovom odnosu prema umetnosti. U diktaturama je umetnost mobilizovana, dok je u demokratijama samo zaposlena. Umetnost kod liberalnih sistema stoji u radnom odnosu u odeljenju simboličke politike.  

To je ono što se događa širom Evrope, praktično od nastanka nacionalnih država, ali tek u novije doba poprima čvršće fenomenološke obrise. Nijedna od modernih nation-states ne želi da bude percipirana samo kroz ekonomski uspeh i političku moć, ako te osobine istovremeno nisu oplemenjene profinjenim, rafiniranim i blagonaklonim mecenatom varijabilnog tipa. Nacionalne države bi da nose mač, ali ispod krinoline.  

Opisujem fenomen, kako se on procesualno oblikovao dok nije došao do aktuelne forme, ne preispitujem njegove etičke premise. A i kad bih, rekla bih da se aranžman istorijski dokazao kao prihvatljiv. Čitave Renesanse ne bi bilo da umetnici nisu, sasvim bukvalno, unajmljivani od državnih i crkvenih vlasti da kao radnici blago povlašćenog statusa proizvode umetnost.

Profimedia

Veze izmedju nacionalnih država i umetnika savremene generacije nisu tako direktne kao one izmedju Leonarda i francuskog kralja Fransoa I, Mikelanđela i Pape Julija II, Paola Uccella i vojvode urbinskog Montefeltra. Ali ni danas ne ide bez izvesne, makar i blage zainteresovanosti s državne strane. Tu su izložbe koje se organizuju kod kuće ili u inostranstvu; tu su bijenala, trijenala i documente koje, čak i kad im to nije direktan program, stavljaju akcenat na nacionalnost umetnika. Na to dolaze stipendije, projekti, artist-in-residence, sve one institucije benevolentne javne ruke bez koje bi deo savremenih umetnika završio kao Modigliani.  

Kad se dobro razmisli, razvoj je zapravo paradoksalan – što je savremena umetnost samosvesnija i slobodnija, tim joj je potrebnija prosvećena država u aktu simboličke politike. Nije slučajno ukrajinska umetnost jedna od najagilnijih i medijski najcenjenijih u Evropi ovog časa. Naravno da to prevshodno nema veze sa umetnosti, ali ima sa versatilnom upotrebnom vrednosti umetnosti kao takve.  

Je li život posle smrti bolji od život za života 

Tijana Palkovljević je postigla jako mnogo – ponudila je Makronu prepoznatljivo, igrajući na poznati efekat kad se čoveku pod amnezijom ponudi predmet, miris, ukus, slika, sa nadom da će to vratiti memoriju. Ako prođe njena inicijativa o izložbi srpske nacionalne umetnosti u Parizu „kao nekad pedesetih i sedamdesetih“, kojom je izgleda zaskočila gosta i ponekog domaćina, bio bi to korak od sedam milja za službeni Beograd. Nisam preveliki optimista, poznato mi je koliko teško veliki evropski muzeji prihvataju pionirske izložbe iza kojih stoji neka država u usponu, u ovom slučaju država u oporavku. Boje se da budu prvi, jer se onda otvaraju za kritike iz politike i medija.  

Ako sve bude počivalo na Palkovljevićki, nije dobro. Novosadski prijatelj mi kaže da je ona osoba izuzetne energije, znanja i motivacije, da je praktično sama stvorila Galeriju Matice srpske. Ako je tako, to nije slučaj društvenog napretka, nego uspešne profesionalne karijere. Prečesto se Srbija pokazala kao zemlja gde pojedinci pokazuju izuzetne kvalitete, a institucije zakazuju. Traži se novi balans.   

Paja Jovanović

A i da stvarno dođe do takve izložbe, opet će biti ponudjeno prepoznatljivo, takav je mamac već bačen u prostor - osamnaesti i devetnaesti vek, klasična moderna dvadesetog, onda se linija tanji, dok ne presuši. I naravno Paja Jovanović.  

Ništa protiv Paje, osim što znam da se sa njim ne vodi uspešna internacionalna promocija. Trenutno se međunarodni poeni skupljaju samo sa savremenom umetnosti. Naravno i sa starim majstorima, i zvučnim imenima Moderne – ko ih ima dovoljno. Srpski muzeji ih nemaju u broju dostatnom za reprezentativne izložbe, da se svi skupe zajedno.   

Uz to, proporcionalno, šparta racionalizma i romantizma druge polovine 19 veka postiže niže cene na tržištu. Najveća suma se prošle godine opet okrenula na aukcijama širom sveta za savremena dela, 6 ipo milijardi dolara, ili 53 odsto ukupnog prometa. Devetnaesti vek se i ne spominje u zaključku izveštaja Art Basela, glavnog izvora za globalne prodajne statistike.  

Šta je skupo, šta će jednom biti skupo    

Devetnaesti vek nije atraktivan, samo nacionalan. Nacionalno je interesantno samo naciji. 

Nacije pamte svoje istaknute sinove i kćeri. Istorija i teorija umetnosti pamte inovatore, one koji su rizikovali, koji su radikalno menjali smer umetnosti, često otvoreno neprijateljski prema tradiciji. Prve polovine dvadesetog veka je sve prštalo od inovacija - fovizam, kubizam, ekspresionizam, konstruktivizam, suprematizam, nadrealizam, konzeptualizam, apstrakcija, enformel - sve je to protutnjalo kroz umetnosti, a Paja je ostao veran svom stilu, akademskom realizmu druge polovine 19 veka. Slikao je konvencionalno. Kako je bio tehnički superioran, jedino objašnjenje je, nije menjao stil jer je mislio da su to novotarije i da ce proći. Igrao je na sigurno. Moglo mu se, bio je finansijski uspešan.  

Drugi kriterijum se tiče Pajinog tretmana. Srpska javnost je sklona da ignoriše umetnike u svojoj sredini, da ih ne vidi, da ne zna šta ima, da im se podsmeva čak, a onda kad postignu neki nivo prepoznatljivosti u Evropi ili svetu, započinje suprotan proces, nekritičko obožavanje. Fali trezvenost sredine, jer onda umetnici postaju polubogovi. Taj tretman je dobila Marina Abramović pre nekoliko godina kad je imala izložbu u Muzeju savremene u Beogradu. U delu medija je bukvalno doživela uzašašće, što je bilo neizdrživo, čak i za one koji je cene.  

Sad se slično događa sa Pajom, posthumno. Navodno zbog rasta njegovih cena na aukcijama, a zaboravlja se da su to često institucije iz Srbije, srpski kolekcionari i interesenti koji dižu cenu. U kontekstu vremena i stila Paja je veliki, u kontekstu nacije i više, ali u kontekstu današnjice treba stišati taj proces beatifikacije. 

Glasam za praktičnost. Najpre izložba poznatog i prepoznatljivog u Parizu, jer bi već to bio strahoviti uspeh. Posle toga nepoznate i manje poznate savremene umetnosti. First we take Manhattan, then we take Berlin.