Igre 
SMS poruka ili sirena kao upozorenje: Koliko smo daleko od uvođenja sistema za rano upozoravanje u vanrednim situacijama
Komentari01/07/2023
-12:50
Poplave i vremenske nepogode koje su u prethodnom periodu pogodile delove Srbije, osim velike štete za sobom ostavljaju i važno pitanje neophodnosti uvođenja funkcionalnog i pouzdanog sistema ranog upozoravanje, koji bi mogao da omogući da se građani, ali i njihova imovina, na vreme zaštite od različitih katastrofa i posledica.
Stručnjaci ističu da je javnost najviše sposobna da se zaštiti od posledica vanrednih situacija ukoliko su informisani da postoji opasnost, a zatim i edukovani o tome šta mogu da preduzmu da umanje rizike.
Mnoge zemlje u svetu već koriste ovakve sisteme u cilju zaštite svojih građana od prirodnih katastrofa, ali i drugih oblika opasnosti, pri čemu su se pokazali kao prilično korisni, a poslednja u nizu koja je sprovela tesitiranje sistema za rano upozoravanje je Hrvatska. Na primer, upozorenja od opasnosti putem ovakvih sistema mogu stizati preko SMS poruke, u kojoj uz objašnjenje o vrsti opasnosti, stoje i uputstva i mere koje je neophodno preduzeti.
Ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić nedavno je izjavio da će implementacija nacionalnog sistema 112 u Srbiji početi 1. jula. Rekao je da će ovo policiji, vatrogascima-spasiocima i hitnim medicinskim službama omogućiti efikasnije reagovanje u hitnim i vanrednim situacijama.
Nacionalni sistem 112 deo je Službe 112 koja je već definisana Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama iz 2018. godine, a čiji je zadatak rano upozoravanje, obaveštavanje i uzbunjivanje građana i nadležnih organa.
Dakle, u Srbiji već godinama postoje zakonski okviri i strategije kojima je ovakav sistem već predviđen, pa se postavlja pitanje zašto nije u upotrebi?
Nedostatak sistema ranog upozoravanja na opasnost - veliki rizik
Pravovremeno obaveštavanje građana o potencijalnim opasnostima je preduslov efikasnosti svih mera zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, ističe za Euronews Srbija profesor na Fakultetu za bezbednost, Vladimir M. Cvetković.
Povezane vesti
"Ukoliko građani nisu blagovremeno obavešteni, nemoguće je uspešno preduzeti sve mere zaštite i spasavanja u takvim situacijama", poručio je.
Dodaje da svaki građanin ima pravo i obavezu da bude obavešten o potencijalnim rizicima koji postoje na područjima u kojima žive ili rade, zbog čega treba omogućiti pristup takvim informacijama.
Radi razumevanja, u Srbiji rano upozoravanje, obaveštavanje i uzbunjivanje predstavlja skup akivnosti koje su usmerene na otkrivanje, praćenje, prikupljanje informacija, a zatim i upozoravanje pojedinaca i organa koji su nadležni za smanjenje rizika od katastrofa i upravljanje vanrednim situacijama, o svim vrstama opasnosti koje mogu da ugroze ljude, životnu sredinu, materijalna i kulturna dobra.
Na pitanje koliko rizikujemo time što ovaj sistem kod nas još uvek nije u upotrebi, Cvetković odgovara da je "rizik ogroman", imajući u vidu sve direktne, ali i indirektne posledice koje katastrofe imaju po ljude i njihovu imovinu.
MUP Srbije
Cvetković ističe da je pravovremeno obaveštavanje od presudnog značaja, pošto bi time mogli da se izbegnu najgori mogući scenariji ugrožovanja bezbednosti naših građana. Mada, dodaje i kako efikasno reagovanje u velikoj meri zavisi od stepena razvijenosti informacionih sistema koji se koriste pri upravljanju u ovakvim situacijama.
Kako kaže, iako je u pomenutom Zakonu o smanjenju rizika od katastrofa iz 2018. godine i Nacionalnom strategijom iz 2011. godine to predviđeno, u Srbiji se još uvek ne koristi jedinstven broj koji bi građani mogli da pozovu u hitnim slučajevima.
Trenutno, svaka od hitnih službi ima svoj broj i dispečerski centar (192 - policija, 193 - vatrogasci, 194 - hitna pomoć), čija je koordinacija smatra Cvetković, nedovoljno efikasna.
Povezane vesti
"Takođe, sistem identifikacije i lociranja pozivaoca nije funkcionalan - što otežava brzo reagovanje hitnih službi, a nije dobro razvijena ni baza podataka za praćenje svih opasnosti, vanrednih situacija i katastrofa", navodi Cvetković.
Neke od ovih problema, moguće je rešiti univerzalnim sistemom "Broj 112 za hitne pozive", koji bi, smatra Cvetković, trebalo da "omogući koordiniranu, brzu i efikasnu intervenciju i pomoć u vanrednim događajima, situacijama i katastrofama".
Služba 112 godinama mrtvo slovo na papiru, dok se sirene ne oglašavaju
Služba 112 preko koje bi građani u slučaju bilo kakve opasnosti, trebalo da odmah dobijaju upozorenja, kao i obaveštenja o tome šta treba da urade kako bi se zaštitili, iako je definisana i predviđena kao zakonska obaveza već godinama unazad, još uvek postoji samo na papiru, i kako kaže Cvetković, nikada nije zaživela.
Povezane vesti
"Čak i nakon 11 godina od navedene namere da se uvede univerzalnost sistema 'broj 112 za hitne pozive' koji je trebalo pružiti koordiniranu, brzu i efikasnu intervenciju i pomoć u katastrofama, u saglasnosti sa postojećim standardima i praksom u zemljama EU, još uvek nije u funkciji", navodi Cvetković.
Kako ističe, trenutni zakoni i strategije jesu dobra osnova za uvođenje ovakvog sistema, mada, kaže da je za to prvo potrebno obezbediti finansije, pošto trenutno nisu obezbeđeni ni materijalni, a ni ljudski kapaciteti za njegovo funkcionisanje.
Tanjug/Dimitrije Nikolić
"Pored toga, nije izvršeno uvezivanje sistema 112 sa komandno operativnim centrima subjekata od posebnog značaja i drugih pravnih lica do nivoa uzajamne podrške u oblasti smanjenja rizika od katastrofa, i upravljanja vanrednim situacijama", navodi Cvetković.
Takođe, u Zakonu o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama navodi se da ispravne sirene treba da ima svaka lokalna samouprava, kako bi mogle da se oglašavaju po potrebi.
"U vanrednim situacijama, po pravilu bi trebalo koristiti sistem upozorenja putem sirena i paralelno sa tim potrebno je poslati poruke svim građanima. Svakako, u ozbiljnijim vanrednim situacijama, postavlja se pitanje da li će funkcionisati mreže mobilnih operatera imajući u vidu da neće imati električne energije", dodaje on.
Međutim, Cvetković skreće pažnju na to da su sirene u Srbiji postavljene pre skoro 50 godina, ali da je njihova "funkcionalnost u velikoj meri upitna".
Dodaje i da Akcioni plan kojim je trebalo da budu definisane konkretne mere i aktivnosti koje će se preduzeti radi obezbeđenja uslova da se ciljevi prethodne Strategije realizuju, nije bio donet.
Situacija bi ipak mogla da se promeni u budućnosti, ukoliko bude primenjena nova Strategija smanjenja rizika od katastrofa i upravljanja vanrednim situacijama, u čijoj izradi je učestvovao i profesor Cvetković, a kojom je predviđen integrisan sistem upravljanja rizicima od katastrofa.
Takođe, ističe i važnost programa edukacije građana koji predstavljaju jednu od osnovnih mera ublažavanja posledica koje mogu da ostave vanredne situacije.
Kako različiti sistemi ranog upozoravanja funkcionišu u svetu?
"Najčešće korišćene tehnologije za upozoravanje javnosti su sirene koje ispuštaju jake i specifične zvukove, a zatim elektronski mediji i osoblje nadležnih institucija koje izlazi na ulice i informiše građane korišćenjem odgovarajućih zvučnika ili megafona", objašnjava Cvetković.
Cvetković objašnjava kako je broj 112, koji se koristi na području svih 27 država članica EU, uveden prvi put 1991. godine, kako bi putnici u Evropi mogli da biraju samo jedan, umesto da pamte različite brojeve interventno-spasilačkih službi za svaku zemlju. Od 1996. predstavlja obavezu za sve članice EU.
"Hrvatska koja je najmlađa članica EU, ovaj broj je uvela 2005. godine i u 2014. godini imala je oko tri miliona poziva", kaže Cvetković.
Primera radi, navodi da u Italiji postoji operativni sistem upozorenja stanovništva na klizišta koja su tipična za celokupnu regiju, dok se u Švajcarskoj alarmi (akustični ili optički signali) direktno šalјu ugroženim osobama ili javnosti, za razliku od upozorenja koja se podnose radi informisanja nadležnih organa o potencijalnim rizicima.
Sami sistemi ranog upozoravanja nastali su 1980-ih kada je, kako navodi Cvetković, glad u Sudanu i Etiopiji izazvala potrebu za predviđanjem i sprečavanjem buduće nesigurnosti hrane.
Komentari (0)