U Malom Orašju i Duboni posle tragedije više ništa nije isto: "O tome mislim i dan i noć, stalno mi je na pameti"

Više od dvadeset dana prošlo je od masakra u selima Malo Orašje i Dubona, gde je stradalo osmoro mladih ljudi, a četrnaestoro povređeno. Od 5. maja, ova sela zavijena su u crno.

Malo Orašje, selo od 230 kuća, izgubilo je petoricu mladića. Na mestu zločina nalaze se venci i sveće. Svakoga dana ovde svraća neutešna rodbina, a među njima je i baka ubijenog momka koji je imao jedva 18 godina.

"Reći ću samo par stihova koji mi stalno stoje u glavi: To je bila družina prava, mala ali jaka. Puno dece, puno devojaka. Bili su zdravi, pravi za pomoć za veselje, za svašta. Nisu se birali, da l' su muško, da l' su žensko. Svakog su voleli i da pomognu i da pozdrave, ali ih rafal odnese sve i nastade pakao", rekla je baka stradalog mladića.

Već 20 dana, u ovom selu sve je stalo. Neprijatnu tišinu prekida tek poneki traktor. Meštani nisu raspoloženi da govore pred kamerama, kažu da su svi u žalosti.

"Svi smo tužni. Mnogo smo vezani familijarno ovde, malo je selo, to se svodi sve na desetak familija. Nema kuće u selu da neka familijarnost ne vezuje te ljude", kaže jedan meštanin.

Vrata crkve svima su otvorena. Na vratima crkvene blagajne su imena stradalih, kako bi oni koji žele, znali kome da namene sveće. Parastosi stradalima daju se svake nedelje.

Meštani Dubone i dalje su u šoku

Nekoliko kilometara dalje u selu Dubona, crkvena zvona zvone tačno u podne. Opominju da je ovde stradalo troje mladih ljudi, a među njima rođeni brat i sestra. Meštani Dubone i dalje su u šoku.

"Mozak nam otišao skroz, o tome mislim i dan i noć. Sednem, to mi je na pameti. Legnem, to mi je na pameti. Pošao je bio i moj unuk da izađe, i kao Gospod da mu je rekao, vratio se, okačio jaknu... posle sekund to je počelo da puca strašno", kaže meštanka Dubone.

"Ja mislim da je zemlja proplakala, to je bilo naroda kao na gori lista. Na hiljade duša je bilo... ja, običan čovek, mnogo patim. Lično mnogo patim i svaki dan plačem", dodaje još jedan građanin. 

Na sahrani je bilo 3.000 ljudi, a meštani kažu da je došla cela okolona i da će da budu u žalosti, kao i da su "zavijeni u crno". 

U školskom dvorištu gde se dogodila pucnjava, ljudi i dalje donose cveće. Ipak, đaci su se vratili u školske klupe i nastava teče nesmetano. Osim toga, ništa u ovom selu više nije isto. Policijska vozila stalno su prisutna, krsnu slavu niko nije slavio, a sve svadbe otkazane su do daljeg. Za sve ostale aktivnosti, čeka se da prođe 40 dana.

I u Malom Orašju, i u Duboni, meštani planariraju da na mestu zločina naprave spomen obeležja u znak sećanja na osmoro mladih koji su stradali u noći između 4. i 5. maja ove godine.

"Pustiti ljude da prođu kroz žaljenje, ali da znaju da mogu da se obrate stručnjacima"

Direktorka viktimološkog društva Srbije Jasmina Nikolić rekla je za Euronews Srbija, poredeći tragediju u OŠ "Vladislav Ribnikar" sa onom koja se desila u ova dva sela, da je važno "posvetiti pažnju žrtvama u ova dva mesta i pratiti njihovu specifičnu situaciju".

"Koliko imamo školske uslove koji jesu specifični, imamo i dve male sredine gde se svi ljudi znaju, i posle 20 dana je proces žaljenja još uvek u toku. Žrtvama je u ovom momentu potrebno da prođu kroz taj proces žaljenja, ali i da potraže pomoć stručnjaka ako u tom žaljenju naiđu na probleme, a sigurno će ih biti", ističe Nikolić.

Dodaje da ljudima nije potrebna samo psihološka pomoć, već i da ih drugi razumeju, da razumeju njihovu patnju i empatišu sa njima.

"To ne moraju da budu nužno stručnjaci, psiholozi i psihijatri, mogu biti i stručnjaci koji su obučeni za rad sa žrtvama... mogu biti razne NVO organizacije, kao i stručnjaci iz centara za socijalni rad, koji razumeju proces oporavka posle traumatičnog događaja i imaju kako da daju smernice ljudima da budu snažni, vrate se svakodnevnim aktivnostima i što bezbolnije prođu kroz ovo traumatično iskustvo, koje će na sve da ostavi posledice", kaže Nikolić.

"Naše je da mapiramo potrebe svake osobe koja je na neki način bila pogođena ovim događajima. Svi smo drugačiji, nekima su stradali najbliži, neki su posmatrali, nekima su bile komšije... imaju svi specifične potrebe, ali je pred nama koji se bavimo žrtvama da prepoznamo te potrebe i možda idemo ka tim osobama ako one nisu spremne da se samostalno obrate nekim organizacijama koje im mogu pomoći", dodala je ona.

U ruralnim sredinama, ističe, informacije su manje dostupne ljudima, ali imaju tu prednost da se poznaju i možda jedni drugima pružaju podršku, dok smatra da su u velikim gradovima socijalni kontakti na nižem nivou.

"Treba naći pravu meru, pustiti da prođe proces žaljenja, ali se posle vraćati... ne smemo da zaboravljamo na te ljude, i posle godinu dana, treba da im se vraćamo i dajemo in informacije da mogu da zatraže pomoć", kaže Nikolić.

"Negde im pomoći da naprave memorijal, da te žrtve ostanu u njihovom sećanju... to su neke važne stvari koje treba uraditi posle ovakvih događaja. Treba pomoći tim ljudima da prođu kroz žaljenje i čuvaju sećanje na te osobe koje su na ovaj način, vrlo tragičan, nastradale", dodala je.