Karakter našeg naroda je takav da svemu dragom dajemo nadimak: Zašto kćerke zovemo "sine" i odakle potiče takva praksa?

Za našu kulturu je svojestveno oslovljavanje ženske dece sa "sine" u svakodnevnoj komunikaciji, a veze sa tim imaju i istorijski koreni i kulturne norme takve vrste obraćanja.

O tome zašto je to tako, ali i kako to utiče na formiranje identiteta devojčica i koje poruke im zapravo šaljemo, za Euronews Srbija je govorila porodični psihoterapeut Radmila Vulović Bojović.

S obzirom da jeste u pitanju naša istorijsko-kulturološka matrica, postavlja se i pitanje otkad to postoji, da li je to otkad znamo za sebe da devojčice nazivamo sinovima.

Euronews Srbija

"Ja otkad znam za sebe, mama i tata su me zvali 'sine', iako su bili srećni što sam devojčica. I to mi nije smetalo, jer sam to doživela kao izraz bliskosti, izraz onoga da sam ja nešto njihovo, nešto što oni vole. Alternativa tome bi bila da me zovu kćeri. To bi doživela mnogo udaljenije, mnogo formalnije. Tako da ja nekako ne bih mnogo lošeg značenja ili nekog negativnog značenja učitavala u to", kaže on i dodaje:

"Činjenica je da to 'sine', osim što vodi poreklo iz korena reči sin, tj. od muškog potomka, ima i neki emocionalni valer bliskosti, prisnosti. Ja mislim da je to čitava priča iza svega toga. Koliko znam, to je nešto što je toliko duboko utkano u neku matricu, toliko se to prenosi transgeneracijski, sigurno nije to izmislila generacija mojih roditelja. I oni su to negde čuli i nekako čini mi se da je to 'sine' više, kako bih rekla, sinonim za dete ili nekog ko ti je jako drag, ko je tvoj", kaže Vulović Bojović.

Njeno gostovanje u celosti pogledajte u video prilogu.