Svetski dan podizanja svesti o epilepsiji: Cena velikog mozga i borba protiv stigme

U svetu se 26. mart obeležava i kao Ljubičasti dan. Posvećen je osobama obolelim od epilepsije i borbi protiv njihove stigmatizacije.

Epilepsija je neurološko oboljenje koje često izaziva strah i nerazumevanje u društvu. Dr Aleksa Pejović, neurolog, ističe značaj ove teme, objašnjavajući da je epilepsija druga najčešća neurološka bolest, odmah nakon migrene. "Otprilike jedna od 100 osoba boluje od epilepsije", navodi on, dodajući da "iako nemamo egzaktne epidemiološke podatke, po toj logici oko 65.000 osoba u Srbiji ima epilepsiju".

Neurolog objašnjava da je epilepsija "cena koju smo platili da bismo imali veliki mozak", napominjući da sve životinje (sisare) sa velikim mozgom, uključujući i ljude, imaju sklonost ka generisanju epileptičnih napada. On definiše epilepsiju kao bolest koja se odlikuje "spontanom pojavom epileptičnih napada", naglašavajući da se ti napadi dešavaju "spontano i nepredviđeno."

"U starom Rimu su tim ljudima pripisivali mistične moći, u srednjem veku ih spaljivali kao veštice, dakle sve to se interpretiralo kao opsednutost đavolom", ističe dr Pejović dodajući da ova istorijska perspektiva ilustruje kako se društvo kroz vekove nosilo sa nerazumevanjem epilepsije, stvarajući mitove i predrasude koje su i danas prisutne.

Govoreći o mehanizmu nastanka epileptičnog napada, dr Pejović koristi zanimljivu analogiju: "Neuroni u mozgu su kao studenti pre nego što počne predavanje - čuje se žamor. Onda ako ti neuroni u mozgu krenu istovremeno da viču uglas, dolazi do generisanja epileptičnog napada"

Važan aspekt koji dr Pejović naglašava jeste raznolikost simptoma epilepsije. 

"Zavisno od toga u kom delu mozga imate to električno pražnjenje - imate različite simptome i to je jedna od velikih zabluda koje važe u populaciji", kaže on dodajući da je uobičajena zabluda da epilepsija uvek podrazumeva dramatične napade sa padanjem i grčenjem.

"Najdramatičniji simptom je taj generalizovani napad, to je kad je ceo mozak u oluji i imate to grčenje" objašnjava dr Pejović. Međutim, on naglašava da su češće situacije kada su "samo delovi mozga zahvaćeni tom olujom i onda ljudi simptome ispoljavaju tako što na primer, mljackaju, isključe se za trenutak, imaju neke čudne osećaje, čak recimo vizije, halucinacije - to sve mogu biti mali epileptični napadi i to je mnogo češća situacija".

Šta raditi i šta ne raditi u slučaju epileptičnog napada?

Pixabay

Da je epilepsija neurološko oboljenje koje često izaziva strah i nerazumevanje u društvu potvrđuje i Ana Mezulić, članica Udruženja obolelih od epilepsije, koja već 42 godine živi sa ovom bolešću i svojim iskustvom nastoji da edukuje javnost i razbije predrasude koje prate ovo stanje.

Mezulić naglašava važnost edukacije porodica obolelih od epilepsije. 

"Iz moje perspektive kao pacijenta, bitno je jer treba da porodice naučimo šta je epilepsija i da ne postoji onaj strah i predrasuda da njihovo dete neće živeti normalan život, da je ono drugačije od drugih i ostale stvari koje idu uz to"

Ovo je posebno važno u trenutku kada lekar saopštava dijagnozu, jer razumevanje prirode bolesti može značajno umanjiti strah i anksioznost roditelja.

Pored porodica, Ana Mezulić smatra da je ključno edukovati i nastavno osoblje u školama. 

"Trebalo bi da naučimo i učitelje, pedagoge kako da se nose s detetom u školi koje ima epilepsiju - da nauče šta je epilepsija, kakva je vrsta napada, prve pomoći, znači to je sve što je vrlo bitno", kaže ona i dodaje da bi ta edukacija trebalo da obuhvati i druge učenike, objašnjavajući im da epileptični napadi nisu zastrašujući i da obično prolaze brzo, kao i kako mogu pomoći svom vršnjaku koji ima epilepsiju.

Iz ličnog iskustva, Ana deli svoju strategiju za upoznavanje kolega sa svojim stanjem na radnom mestu. 

"S obzirom na to da 42 godine živim sa epilepsijom, kada god sam počinjala u nekom kolektivu da radim - pustim mesec dana da vidim kako ko reaguje i onda im objasnim od čega bolujem i šta je to", kaže ona.

Mezulić detaljno objašnjava kako postupati u slučaju epileptičnog napada.

"Ako mi se desi napad na poslu, kako da me okrenu, da mi okrenu glavu sa strane da mi ispadne jezik, da se ne ugušim... Kad popusti napad da mi saviju kolena jer lakše ide krv iz nogu u mozak i da me ostave mirnom"

Ona naglašava da je obično sposobna da se u potpunosti orijentiše 20 do 25 minuta nakon napada.

Ana takođe upozorava na ono što ne treba činiti tokom napada:

"Obično kažem nemojte mi gurati prste u usta pri grču, mogu da vas ugrizem. Drugo da ne guraju kašike jer mogu da vam polome zube" 

Umesto toga, ona savetuje: "Taj sam grč tela prolazi jako brzo iako to deluje jako traumatično, samo okrenete čoveka na stranu i ne dirate ga"