Da li postoji blizanačka empatija? Urođena ili stečena veza blizanaca koja i dalje sve intrigira

Blizanačka telepatija ili empatija je fenomen koji godinama intrigira roditelje, naučnike i javnost, ali i uprkos tome konkretan odgovor ili objašnjenje i dalje ne postoji. Naime, postoje brojna istraživanja koja pokazuju da blizanci, naročito jednojajčani, imaju snažne emocionalne veze, kao i intuiciju da se nešto dešava njegovom bratu ili sestri u momentu kada oni nisu fizički zajedno. Nauka ovavku netipičnu povezanost tumači kroz empatiju, dok deo javnosti smatra da su ovakva deca telepatski povezana. 

Priča koja govori o jednom ovakvom odnosu između blizanaca  dolazi od Jelene Jakšić, mame dvojice blizanaca - Jakova i Juga. Naime, ona osim što je mama blizanaca, ima još dvoje dece i preko svog profila na društvenim mrežama često deli svoja iskustva, a jedno od njih je posebno privuklo pažnju. 

Njeni blizanci, koji imaju četiri godine, naizgled su imali trenutnu telepatsku povezanost. Dok je jedan dečak bio u vrtiću, drugi je, uspavan kod kuće, bez da je to znao, izjavio kako čuje svog brata kako plače u vrtiću.  

Kasnije je, snimajući dolazak u vrtić, dobila potvrdu od vaspitačice da je Jakov zaista bio tužan kada je stigao tog dana. Vrhunac priče bio je trenutak kada je Jakov potrčao mami i priznao: "U vrtiću sam plakao jer sam hteo tebe". 

Ovo je otvorilo prostor za mnoge komentare roditelja i ljudi koji su imali slična iskustva, uključujući i priče o "telepatskoj" povezanosti među blizancima. Iako Jelena nije bila sigurna da li je ova povezanost doista telepatska, primetila je da postoji neka posebna veza između njih dvojice. 

Na koji način su blizanci povezani? 

Psihijatrica Nevena Čalovska-Hercog objašnjava za Euronews Srbija da je moguće da ta povezanost zaista postoji, ali nije "telepatska" u doslovnom smislu.  

Blizanci, objašnjava, posebno jednojajčani, dele gotovo identičan genetski materijal i odrastaju u sličnim uslovima, što ih čini duboko povezanim, ali ono što se dešava u njihovoj međusobnoj interakciji može biti posledica i emocionalne empatije. Međutim, kaže, tokom života genetski materijal kod svih se menja.  

"Ima istraživanja, gde se pravi razlika između onoga što se zove u nauci dizigotni ili dvojajčani blizanci i oni koji su jednojajčani. Jednojajčani na rođenju imaju 94 ili 96 odsto identičnog genetskog materijala. Međutim, kad te iste blizance testirate, kada imaju 50 godina, oni imaju samo šest odsto istog genetskog materijala. Znači, da se nešto tokom života ne menja", kaže ona. 

Međutim, kako navodi, ono što je činjenica kada su blizanci u pitanju je da su oni nastali i odrastali u isto vreme, da su se rodili u isto vreme, da o njima roditelji brinu, i da prosto prolaze kroz iste razvojne faze u istoj porodici. 

“Često ćete čuti da deca koja su rođena sa razlikom u godinama dva, četiri ili pet, da vam pričaju o tome kao da su odrastala u dve različite porodice. Kod blizanaca se to ne dešava. I naravno da su usmereni, od kako znaju za sebe, a i pre toga, pre nego što su postali samosvesni, jako su usmereni jedan na drugog”, kaže ona. 

Kako objašnjava oni imaju prenatalnu komunikaciju, prenatalno iskustvo koje ne pamte. Međutim, i u tom prenatalnom iskustvu, zahvaljujući sad ultrazvučnim praćenjem, počinje da se vidi kako se ponašaju. 

Koliko su blizanci zaista slični? 

Jakšić kaže da su njeni sinovi dvojajčani, i potpuno različiti od prvog dana, ali da ljudima bude zanimljivo kada čuju da su blizanci pa onda postavljaju brojna pitanja. Navodi da su i oni nedavno postali svesni da zaista liče i da su rođeni istog dana. 

“I karakterno i fizički se razlikuju. Ljudi čak više misle da je stariji sin s ovim jednim blizancem, nekada me pitaju su trojke. I onda mi je to bilo zanimljivo kako ljudi ne vide tu razliku, pogotovo kad su bili manji. Često su znali i da me pitaju kako ih razlikujem. Ljudi kada čuju da su blizanci, tu je neka ta pretpostavka da su oni isti”, kaže ona. 

Navodi da se deca razlikuju i po temperamentu, da tačno zna ko je razdražljiviji, a ko strpljiviji. Međutim, kaže da se prema njima ophodila isto kao i što se ophodila prema starijoj deci. 

“Kao dve individue. Nisam u tim prvim danima  nametala neki zajednički ritam. Recimo dojila sam ih obojicu. Puštala sam ih negde da njih ispratim, pogotovo ta prva tri meseca dojila sam na zahtev. I meni je zanimljivo recimo da, iako sam se baš trudila da tu ne namećem neku svoju volju, da su oni već posle tri, četiri meseca se usaglasili, imali su potpuno isti ritam, i kad jedu i kad spavaju”, kaže. 

Navodi da su imali faze da nekada žele da se oblače isto a nekada potpuno drugačije. 

“Mislim da je važno za njih, pogotovo što ih često ljudi nazivaju blizanci, blizanci, da se budu zbunjeni kad su malo šta. Moji su tek skoro, recimo pošto ih mi u kući nikada ne zovemo blizanci, zovemo ih Jugi i Jakov, tek skoro su došli iz vrtića kao mama mi smo blizanci”, rekla je ona. 

I pored toga što neki psihijatri savetuju da se blizanci odvajaju kada krene socijalizacija, ona kaže da nije to radila, jer je shvatila da su oni podrška jedno drugom. 

“Treba naći meru. Opet na kraju idemo po nekom svom osećaju i meni je merilo da nekada svi budemo dobro u svemu tome, da pokušamo da napravimo neku atmosferu gde ćemo svi biti dobro. Ja, recimo, se ne slažem s tim momentom da se forsira razdvajanje blizanaca, ni u vrtiću, ni u školu, i kasnije. Nekad slušali smo o raznim nekim slučajevima razvijanja, nekih patoloških možda, nekih načina patoloških odnosa između blizanaca, ali mislim da ne treba imati neki strah od toga. Ja ga nemam”, kaže. 

Čalovsku-Hercog kaže da se stav struke o tome kako gajiti blizance menjao. 

“Ono što je rekla Jelna. Oni nisu blizanci, oni su Jug i Jakov. To je neko podržavanje posebnosti i negde davanje slobode. Važno je da oni razvijaju svoje afinitete. I zato se i kaže da onda svako ima svoj razred, svoju učiteljicu, svoje najbolje drugare. Međutim, to je i prenaporno. I roditelji moraju biti stabilni, moraju biti u kontroli, moraju da mogu da podrže svoju decu”, rekla je ona.