"Dete mora da se pomuči, a mi mu ne dozvoljavamo": Šta su "helikopter roditelji" i koliko je taj trend opasan po decu?
Komentari25/01/2025
-12:55
Roditelji koji "lebde nad glavom" detetu, olakšavaju mu sve što radi, uključujući domaće zadatke, i štite ga od raznih negativnih iskustava, nazivaju se "helikopter roditeljima".
Koje greške oni najviše prave u prevelikoj želji da sve ispadne kako treba, koliko savremeni saveti i teorije o vaspitanju dece zbunjuju mame i tate i kakva je danas uloga škola u obrazovanju i odgoju dece govorili su za Temu jutra profesor doktor Ranko Rajović i dečija psihološkinja Nevena Lovrinčević.
"Problem je što praktično, kada pomaže u stvarima u kojima bi dete trebalo samo da se oproba, u smislu prevazilaženja nekih negativnih iskustava i emocija. To je nešto što helikopter roditelje jako uznemirava. Da dete ima neka negativna iskustva, da ima negativne emocije, što je, negde da kažem, kulturološki u ovom trenutku razumljivo. Roditelji su često bombardovani time da je njihova odgovornost ako se dete ne oseća srećno, zadovoljno, ako nije uspešno. I onda se roditelj praktično pretvara u helikopter roditelja koji pokušava da krči put oko deteta", objasnila je ovu pojavu Lovrinčević.
Dugoročno su posledice uglavnom su usmerene na urušavanje samopouzdanja deteta, upozorava psihološkinja.
"Zato što vi svaki put kada intervenišete u situacijama za koje dete ima kapacitet da ih reši samo, praktično prenosite poruku da ono to nije u stanju. I sa druge strane, prenosite poruku da su negativna iskustva nešto što je jako dramatično, što isto tako nije dobra poruka jer negativna iskustva, negativne emocije kod deteta, tuga, ljutnja, uznemirenost ili negativna iskustva u smislu lošeg uspeha u školi, problemi sa vršnjacima, situacije koje su jako negativne, su sasvim prirodne. Znači. ako su neprijatne to ih ne čini neprirodnim", kaže naša sagovornica.
Ona roditeljima savetuje da u takvim situacijama treba pustiti dete da rešava probleme za koje je samo sposobno.
"Helikopter roditelj daje još jednu poruku, a to je da su greške nešto što je dramatično, što treba izbeći po svaku cenu, gde opet praktično urušava proces sazrevanja, proces konačne separacije od roditelja u nekom trenutku. Lošije samopouzdanje je tu, i naravno u nekom trenutku roditelj će morati da se izmakne. Ako dete do tada nije naučilo da se samo snalazi u običnim situacijama, naravno da će to za dete biti teže", upozorava Lovrinčević na dugoročnu štetu koju mogu prouzrokovati previše brižni roditelji.
Doktor Rajović pre svega apeluje na važnost kretanja i fizičke aktivnosti kod dece, kroz koje ono postepeno savladava izazove.
"Dete mora da se pomuči, a mi mu ne dozvoljavamo. Recimo, dete kad hoće da hoda, pokušava, pa tu ide, recimo, pridržavanje za stolice, za fotelje i ne ide. Ne može to tek tako da ide. Dete se stvarno pomuči i odjednom krene prvih 5-6 koraka. I svaki roditelj zna, većina dece stane, pogleda u sebe, pogleda u mamu i tatu, kao da hoće da kaže, 'mama, tata, šta je ovo? Pa ja znam da hodam'. I šta vidimo? Sreća izlazi iz njih", opisao je na praktičnom primeru prijatan osećaj dostignuća, koji je nagrada i za dete i za roditelje.
Stručnjak napominje da je mozak organ za preživljavanje, koji mora da uči i da ima specifične nagrade za to.
"Kad naučimo nešto novo, mozak daje hormone sreće. Kada nam kaže 'bravo, sad ćemo lakše preživeti'. I ta sreća kada dete prohoda, to je zapravo to. Mozak mu kaže 'bravo, lakše ćemo preživeti'. Sada svaki roditelj neka se zapita, da li bi dete osetilo sreću da prohoda za jedan dan. Pa ne bi. To je jako važno da razumemo. Kada se sreća oseti? Kad se malo pomučimo. I kada je dete samo savlada problem, kada se malo pomuči. Tako se razvija samopouzdanje. Znači, moramo pustiti dete da se pomuči, što je suprotno ovome što ste u početku sad pričali to o helikopter roditeljstvu", napominje dr Rajović.
Lekar je zatim pojasnio kako kretanje, samo po sebi aktivira važne i duboke regije u mozgu. Problem je u tome što se danas, ne samo u Srbiji, već i u centralnoj i južnoj Evropi, deca sve manje kreću.
"Merili smo, gradsko dete, recimo od 6 godina, pređe 3 do 5, 3 do 6 kilometara dnevno. A kada imamo kampove za maratonce, kada stavimo decu od 6 godina, 5,5 godina, dnevno pređe oko 20 kilometara. To znači da mi, kad smo bili mali, smo dnevno prelazili preko 20 kilometara. I sad roditelji to ne shvataju. Čak i neke kolege, moram reći, nisu iz medicinske struke, oni misle da kretanje nije važno za razvoj mozga. Čak čujem komentare da se mozak razvija razmišljanjem. Nije tačno. Razmišljanje se naslanja na duboke regije. I ta analogija je jako važna za sve roditelje, specifično veoma za kretanje. Živo biće koje se ne kreće, to su biljke, nemaju neurone. Ko ima neurone? Živo biće koje se kreće. I tako smatramo, ako je naš mozak najkompleksniji, a mozak se razvija kretanjem, najviše do prve, do treće, do pete, sedme godine", objasnio je dr Rajović jako bitan uticaj fizičke aktivnosti na kognitivan razvoj.
On dodaje da roditelji često usporavaju razvoj dela mozga tako što ne dozvoljavaju detetu jako puno kretnji, jer, čak i pre nego što prohodaju, mališani treba da aktivno pomeraju ruke, okreću glavu, čak i žvaću hranu.
Koje su najčešće greške koje su stručnjaci primetili, kakve apsurdne situacije nastaju kada roditelji traže od škole da zaštite njihovu decu od povreda i zašto dolazi do atipičnih fraktura kod neaktivne dece, pogledajte o videu na početku teksta.
Komentari (0)