Uskoro bi proces doniranja mogao da bude pojednostavljen: Šta donosi nacrt izmena i dopuna zakona o presađivanju organa?

Komentari

Autor: Euronews Srbija

19/12/2024

18:31

Euronews Srbija

veličina teksta

Aa Aa

Tekst nacrta izmena i dopuna zakona o presađivanju ljudskih organa, koji se zasniva na principu autonomije volje pojedinca, predstavljen je na nedavno održanom okruglom stolu. A mi smo razgovarali sa pravnicom Martom Sjeničić koja je radila na tekstu i Ivanom Jović iz Udruženja "Donorstvo je herojstvo" šta sve donosi ovaj dokument.

Na početku razgovora, Sjeničić kaže da aktuelni zakon trenutno ne predstavlja ništa.

"Imamo Zakon o presađivanju organa, imamo Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. To su dva zakona i u svakom od tih zakona je po jedan član proglašen neustavnim 2021. U oba zakona je proglašen neustavnim član koji se tiče prvog koraka u presađivanju organa, a to je pribavljanje saglasnosti pacijenta za života, mi ćemo ga nazvati kadaverom, odnosno pacijenta koji je umro, znači pribavljanje njegove saglasnosti nam fali. Ovaj zakon, praktično predlog", objašnjava naša sagovornica.

U skladu sa tim, novi predlog nastoji da koriguje to što je Ustavni sud proglasio neustavnim, dodaje ona.

"Mi smo sačinili predlog nacrta koji je prvo pošao od našeg Ustava, pošao je od međunarodnih konvencija i deklaracija koje smo potpisali", ističe ona navodeći da je do sada osnovna zamerka bila da nije dosledno ispoštovan princip autonomije volje kadavera.

"Što će reći da zapravo postoji princip pretpostavljene saglasnosti i princip izričite saglasnosti. Naša Srbija je prihvatala princip pretpostavljene saglasnosti što znači da se lice izjašnjava da neće da bude davalac organa. Ukoliko neće da bude davalac organa, ukoliko takve saglasnosti nema, pretpostavka je da želi da bude davalac organa. Međutim, problem kod prethodnog zakona je bio što se nakon toga, kada se utvrdi da ne postoji takva njegova izjava, pita njegova rodbina. To nije princip autonomije volje. Mi time što pitamo rodbinu ne utvrđujemo njegovu volju. Mi bismo rodbinu trebali da pitamo kakva je bila volja davaoca, da li oni znaju kakva je bila volja kadavera, a ne šta oni misle o tome", objašnjava Sjeničić.

Šta donosi Predlog zakona?

S tim u vezi, ovaj Predlog zakona predlaže da u registar saglasnosti ili nesaglasnosti ide izjava i da li želimo ili da ne želimo da budemo davaoci.

"To je jedan registar, jednostavno. Nije to teško, pretpostavljam, u eri digitalizacije nije to teško postići. Ukoliko nema takve naše izričite izjave, onda koordinatori transplantacionih timova zovu po određenom redosledu srodnike, znači tačno određen redosled, da ne bi bili u sumnji koga prvo da zovu, znači to je potpuno raščišćeno, zovu po određenom redosledu srodnike i pitaju da li znate, da li se umrli bilo kako izjasnio o tome, da li je nekad pričao o tome. Da li je napisao nešto, da li je napisao u testamentu, da li imate na bilo koji način saznanje o njegovoj volji povodom transplantacije, odnosno davanja njegovih organa", kaže Sjeničić.

Ukoliko se ispostavi da ne znaju ništa o tome, pretpostavlja se da je dao saglasnost, navodi ona.

"Znači to je pretpostavljena, tzv. prećutna saglasnost, ali se ne pitaju za njihovu volju. Jer se time, ako bismo ih pitali i za njihovu volju, mi bismo zatvorili pitanje pretpostavljene saglasnosti i zatvorili, da kažem, broj organa koji su dostupni. To možda malo surovo zvuči, ali kad smo mi u situaciji da nam treba organ, verujte mi, ne zvuči surovo. Zatvaramo situaciju da imamo dovoljan broj organa koje primaoci mogu da dobiju. To je, kako da kažem, pravilo. To su punoletna poslovno sposobna lica. A pored toga, Ustavni sud je stavio niz primedbi koji se tiču izuzetaka. To su maloletna lica, maloletna lica sa jednim roditeljem, maloletna lica bez staratelja... To su sve izuzeci koji nisu bili dovoljno dobro razrađeni i koje smo mi u ovom predlogu razradili stav po stav. I pored toga, treća stvar koja je jako bitna, jeste da smo dali mogućnost - prvo, postoji obaveza Ministarstva zdravlja, odnosno obaveza države da radi široku promociju donorstva, da bi ljudi saznali šta to znači, da bi znali da je postupak precizno regulisan, da bi znali da tu nema nikakve opasnosti po njih. I gde da se izjasne kako da to urade. I to je još jedna stvar, tačnije smo regulisali gde da se izjasne, odnosno dali smo široku lepezu mesta gde mogu da se izjasne. A to je ne samo kod izabranog lekara, nego kod bilo kog lekara kod koga se nađu. Masa ljudi ne ide kod izabranog lekara, nego ih zadese uopšte u bolnici na tercijalnom nivou. I sad ko će da se vraća kod izabranog lekara. To je znači bilo koji lekar, to je javni beležnik, jer kod javnog beležnika zaključujemo ugovor o doživotnom izdržavanju. Zaključujemo, overavamo testament, zaključujemo ugovor o raspolaganju imovinom za života. Ako možemo imovinom da raspolažemo, možemo na neki način i sopstvenim telom. Tako da i treći način je preko e-uprave. I sve su to razrađeni načini", objašnjava ona.

"Kada sam došla do dijalize, došla sam i do jednog jako bolnog saznanja"

S druge strane, Ivana Jović iz Udruženja "Donorstvo je herojstvo" i sama je bila u situaciji da čeka organ te nam je ispričala sa kakvim problemima se susretala.

"Ja kada sam došla do dijalize, došla sam i do jednog jako bolnog saznanja, a to je da je Ustavni sud doneo odluku da član 23 nije u skladu sa Ustavom i da je program transplantacije potpuno obustavljen. Ja sam tad bila na sredini života, u tridesetoj godini imala malo dete i posao i našla se u bezizlaznoj situaciji. Punih deset meseci se transplantacije nisu radile, dok nije kreirana instrukcija koja je trebala da bude samo prelazno rešenje, a zapravo već treću godinu se, da kažem, radi po toj instrukciji i mi smo sada želeli da iskoristimo priliku pošto korekcija nije izvršena i u dogovoru s ministrom Lončarom to smo nekako i predočili i pitali da li možemo da izađemo s nekim našim predlogom da se prosto sasluša i da je to, eventualno, ako postoji mogućnost, možda i da se uvaži, možda i ne, nažalost nismo dobili priliku, da kažem, da iznesemo taj svoj predlog", ističe ona.

Dodaje i da se ne zna koliko je ljudi umrlo jer se transplantacije u Srbiji nisu radile 10 meseci.

"Ne znamo koliko ljudi nije zbog toga dočekalo sutra. Surovo zvuči, ali tako je. To je jedna stvar na koju ćemo svakako insistirati, druga stvar jeste ovo čemu je Marta pričala, to je član koji definiše žive srodnike, jer mi imamo udruženje ljudi koji masovno skupljaju za transplantaciju bubrega npr. brata od strica, sestra od nekog malo daljeg člana, oni ovde zbog zakona ne mogu da urade transplantaciju, nego skupljaju pare i idu u Tursku. Znači, država mora da se pobrine, država mora zakonski da reguliše ovaj važan segment, koji se odnosi na ljudske živote. I zato smo mi želeli da doprinesemo s predlogom, jer naš predlog u principu je baziran na prethodnim istraživanjima javnog mnjenja koju smo radili u saradnji sa Ipsosom", kaže ona.

Većina građana podržava donorstvo

Kako navodi, čak 80 odsto anketiranih se izjasnilo da je za doniranje organa, a više od polovine njih je reklo da imaju pozitivno razmišljanje o doniranju organa, da bi tu svoju odluku uneli u registar donora.

"Mi takođe imamo, kada radimo akcije ulične sa građanima, ljude koji prilaze i kažu: pa ja bih potencijalno želeo da budem donor, ako se tako nešto desi, gde mogu da se upišem? Mi jedino što možemo reći je: razgovarajte s porodicama, a to je ono što je Ustavni sud utvrdio da ne može da bude pravno rešenje i na čemu mi insistiramo da se promeni. I ono što takođe je važno je taj razgovor koji obavljaju lekari nakon utvrđivanja smrti i ono što imamo kao podatke je da je, recimo, u Hrvatskoj u prvih osam meseci poslato više od 90 pitanja porodicama za saglasnost, a u našoj zemlji taj broj iznosi svega 30. To je nešto što je isto jako poražavajuće. Ja znam dve porodice kojima je u jednoj porodici dete, a u drugoj porodici baka, koji su završili kao kadaveri, ali možda nisu preminuli ti koji su pitali lekare da li postoji mogućnost, pošto su videli da je kraj, jednostavno su bili edukovani ljudi da se eventualno organi njihovog pokojnog člana doniraju. To je nedopustivo. To je nedopustivo da ljudi u takvim trenucima sami uzimaju ulogu države u svoje ruke iz svojih plemenitih i humanih pobuda. Mislim, da oni nisu bili proaktivni, to se nikada ne bi desilo. Dakle, neophodno je prosto da koordinatori za darivanje postoje u svakoj bolnici gde postoji intenzivna nega, gde potencijalno može da dođe do moždane smrti", zaključuje Jović.

Kompletan gostovanje u emisiji Hajde da razgovaramo možete pogledati u videu na početku teksta.