Slučaj Kalabić razbuktao stare podele: Zakon o rehabilitaciji otvorio prostor za reviziju istorije

Viši sud u Valjevu doneo je po drugi put presudu kojom se rehabilituje nekadašnji komandant Gorske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini Nikola Kalabić. Ovakva odluka suda izazvala je burne reakcije u javnosti i to pre svega zbog zakona koji je aktuelan od 2011. godine, a koji je sporan za brojne stručnjake.

Novo rešenje Višeg suda u Valjevu potvrdilo je prvo rešenje o rehabilitaciji Kalabića koje je isti sudija Dragan Obradović doneo aprila 2017, a koje je posle žalbe ukinuto godinu dana kasnije. Tako se i ovaj slučaj, posle dva procesa o Draži Mihailoviću i Milanu Nediću, našao u centru pažnje.

Istoričar i pravnik Srđan Milošević kaže da bez obzira na to što se uvek insistira na tome da se u procesima rehabilitacije zapravo rešavaju pravna pitanja koja nemaju veze sa istorijskim činjenicima, nego samo sa samim aktima vlasti posle Drugog svetskog rata, suštinski rehabilitacije u javnosti se percipiraju kao "ekskulpacija onih koji su činili zločine". U tom smislu, kako kaže, nema nikakve sumnje da je to slučaj sa Kalabićem, odnosno "zločinima za koje je on odgovoran".

Zakon otvorio prostor za različita tumačenja

Zakon kojim je uvedena mogućnost sudskog povratka građanskih prava koja su oduzeta u političko-ideološkima procesima prvi put je usvojen 2006. godine, a aktuelni je donesen 2011. godine. Broj sudskih postupaka pokrenutih na osnovu ovog zakona meri se hiljadama, a država je isplatila odštetu veću od 272 miliona dinara, podaci su Večernjih novosti.  

Mnogi stručnjaci smatraju da je razlog tome zapravo neadekvatnost zakona, kao i da je bilo spornih presuda i, pre svega, neujednačenosti sudske prakse.  

Milošević pojašnjava da je zakonom iz 2011. bilo je predviđeno da se zahtevi za rehabilitaciju mogu podneti pet godina od stupanja na snagu zakona, pa po njemu podnošenja zahteva više ne može da bude, osim da se sada sačeka završetak još nekih procesa.

"Problem sa oba zakona je bio u tome što su kao kriterijume za rehabilitaciju predviđali to da je potrebno da lice za koje se rehabilitacija traži bilo žrtva režima iz političkih i ideoloških razloga. Ne postoji način da sud kompetentno utvrdi da li je neko bio žrtva iz političkih i ideoloških razloga, a ne zbog toga što je u konkretnoj situaciji vršio zločine koji mu se stavljaju na teret", ističe Milošević.

Pojednostavljaući stvari, on kaže da ukoliko je nekome oduzeta imovina 1945. ili 1946, pod obrazloženjem da je bio saradnik okupatora ili da je vršio zločine, i ako je istovremeno bio ideološki protivnik novog sistema - sudovi su automatski smatrali da je imovina oduzeta zbog toga što je bio protivnik sistema, a uopšte se nije bavio time da li su postojali ovi materijalni razlozi u smislu činjenja zločina. 

"Svako ko je bio protivnik komunista mogao je da bude rehabilitovan, s tim što su sudovi bez ikakvih jasnih kriterijumima u nekim slučajevima utvrđivali materijalnu stranu, a u nekima nisu. To je naprosto i način na koji zakon napisan i jedan i drugi, i način na koji je primenjivan, blago je reći skandalozan", objašnjava Milošević. 

Sa druge strane, istoričar Bojan Dimitrijević smatra da je zakon dobar u smislu što, kako kaže, vraća pravdu nekim nevino optuženim i osuđenim ljudima, ljudima kojima je oduzeta imovina samo zato što su bili na drugoj strani. 

"I to je bila evropska praksa, Srbija nije izuzetak, mislim da je to dobra stvar da smo tim procesima ispravili delimično neke istorijske nepravde", kaže Dimitrijević. 

Podseća i da iako su Ravnogorski pokret i Jugoslovenska vojska otadžbine izjednačeni 2005. godine sa Partizanskim pokretom u smislu prava, to nije uticalo da se neki ljudi lakše rehabilituju. Dimitrijević navodi da je do toga došlo zato što su se u različitim mestima sudovi različito ponašali. 

"Recimo u Valjevu je Kalabić rehabilitovan, njegov komandant koji ima daleko čistiju biografiju u Kragujevcu nije zato što je u pitanju neka prilično bitna restitucija, sa nekim zgradama, kućama. Verovatno je sud zbog pritiska neke lokalne politike to odbio, iako je taj čovek taj možda zaslužio rehabilitaciju pre nego Kalabić. To govori da među sudijama postoji drastično nepoznavanje istorijskih činjenica i da su različiti interesi u pitanju", kaže Dimitrijević. 

A na pitanje da li je zakon sporan istoričar Milan Radanović kaže "apsolutno" i dodaje da je potrebno da on bude suspendovan kako se "više ne bi donosile odluke koje sramote državu, društvo i naš odnos prema jednom tragičnom periodu a to je Drugi svetski rat". 

Na pitanje kako razlučiti pravni aspekt od istorijskog, Radanović kaže da je na osnovu ovog zakona to nemoguće.

"Na osnovu zakona je rehabilitovan čitav niz ličnosti kojima nije suđeno. Ja razumem da je potrebno razrešiti neku nepravdu koja se ticala nepravednog suđenja, međutim konkretno Kalabiću nije suđeno, čak za njega porodica tvrdi, a to je prihvatio Osnovni pa Viši sud u Valjevu, oni su prihvatili da je on poginuo u borbi 1946. što nije istina, ali to je druga tema. Kako neko ko je poginuo u borbi kao odmetnik, kako nije ni imao suđenje, ni lišen života iz ideoloških i političkih razloga, kako se navodi u zakonu, pa da bi na osnovu toga rehabilitovan. Naprosto zakon je skandalozan, pravno neodrživ, istorijski i moralno neprivatljiv", rekao je on.

Slučaj Kalabić: Pomilovanje za zločine?

Tokom deset godina dugog postupka, osim saslušavanja svedoka, razmatrani su i dokumenti iz brojnih institucija, među kojima su Međuopštinski istorijski arhiv Valjevo, Ministarstvo odbrane i Vojni arhiv iz Beograda, Arhiv Srbije, Vojni sud u Kruševcu, Institut za savremenu istoriju, Arhiv Jugoslavije, Bezbednosno-informativna agencija, Ministarstvo pravde.

Odluka o rehabilitiaciji ponovo je, međutim, izazvala burna reagovanja i nastavak rasprave – da li je Nikola Kalabić bio ratni zločinac ili je samo "na svoj način branio otadžbinu".  

Srđan Milošević smatra da presuda nesumnjivo doprinosi rehabilitaciji zločinačke politike i aktivnosti Nikole Kalabića čije jedinice su bile odgovorne za čitav niz zločina na prostoru Srbije kao i u BiH. Dimitrijević pak, ima drugačiji stav. 

"Kalabić je relativno problematična ličnost sa jednom koloritnom biografijom, verovatno će na kraju krajeva on da bude rehabilitovan. Mislim da u slučaju Kalabića, osim ovog, reklo bi se medijskog šuma da u principu sve što je do suda oni su uradili kvalitetno i prilično dobro. Može se reći da, da jeste vodio borbu protiv Nemaca i okupatora, ali da, vodio je borbu protiv Partizana i bio je tu nešto oštriji u tome, da povremeno je sarađivao sa Nemcima zato što su Nemci želeli da na određenom delu teritorije dođe do primirja, a onda posle se borio sa njima. Rat je čudovišna stvar, koji je trajao četiri, pet godina i onda se tu svašta dešava", kaže Dimitrijević. 

Euronews/Jovana Stanković

U novom rešenju napisanom na 54 strane Viši sud ponovo ocenjuje da nikada nije vođen krivični postupak protiv Nikole Kalabića i da, samim tim, on ne može biti proglašen za ratnog zločinca i narodnog neprijatelja. Ipak, ostaje pitanje da li je to dovoljan argument, a isti se navodi i za Anta Pavelića. 

"Kad bi uporedio Pavelića i Kalabića mislim da to nije isto. Kalabić uz sve njegove mane, ipak je bio rezervnni oficir jugoslovenske vojske, koji je bio odan zakletvi i od 1941. do kraja rata bio je kompletno u pokretu otpora u šumi. Rat u Srbiji je bio komplesan i svaki dan rata je donosio nova iskušenja, pa i tom nesrećnom Kalabiću i ljudima koji su bili oko njega. On sam nije bio zločinac, ali oko sebe je imao par koloritnih likova. Ako se gleda pravno, taj sudija je verovatno gledao kroz zakone, a druga je stvar pogled istoričara, a treća je pogled obične publike", navodi Dimitrijević. 

Otvorena vrata za reviziju istorije

I upravo je tu i problem – u odabiru pogleda. Takav pristup, mnogi smatraju, su zapravo otvorena vrata za reviziju istorije. Radanović, na primer, podseća da je poduži spisak onih koji su rehabilitovani i da pomenuti zakon zapravo "omogućava rehabilitaciju bilo kog ratnog zločinca".

"Pre nekoliko godina je rehabilitovan Spasoje Dreljanin Zeka, pripadnik Avalskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini koji je 1943. godine organizovao pokolj u selu Vranić kod Beograda kada je u jednoj noći poklano blizu 70 meštana tog sela. Ako je Dreljanin koji je notorni ratni zločinac rehabilitovan na osnovu tog zakona, ali i čitav niz drugih ratnih zločinaca i ličnosti koje su igrale negativnu i sramnu ulogu u Srbiji pod nacističkom okupacijom, moguće je rehabilitovati bilo koga na osnovu tog zakona", rekao je on.

Dva procesa koja su privlačila najviše pažnje javnosti odnosila su se na Dražu Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otažbini i Milana Nedića, predsednika Vlade Srbije tokom okupacije. Mihailović je 2015. godine rehabilitovan odlukom Višeg suda u Beogradu, dok je Nedićeva rehabilitacija pravosnažno odbijena 2019. godine. Kako ocenjuje Dimitrijević u ta dva slučaja "strasti su bile podignute do maksimuma".

"Time je postignuto da je Ravnogorskom pokretu priznato ono što je on bio, antifašitički pokret koji se bori protiv Nemaca, i koga su Nemci kao okupatori tretirali kao neprijateljski sve vreme rata. Mi u Srbiji možemo da kažemo da smo imali dva antifašistička pokreta koja su se međusobno sukobila u jednom vrlo teškom građanskom ratu koji je do danas živ. Ta činjenica da je taj građanski rat još uvek živ zato što još ima i živih učesnika i potomaka me ubeđuje da sve ono što mi danas govorimo i o rehabilitaciji je izazov ovog vremena, a da verovatno za 100 godina to neće biti”, izlaže Dimitrijević svoje stanovište koje u Srbiji ne dele svi.  

On što se mnogi sada pitaju je kako će ovakve odluke da utiču na istorijsku nauku? Dimitrijević smatra da se kod nas istorijski udžbenici više ne pišu vođeni naukom, nego vođeni interesom, pa da ni ove presude neće imati efekat. 

"Obično ljudi koji ih pišu uglavnom gledaju da se njihov udžbenik prihvati, da se proda, a šta tu piše i šta nastavnici mogu da ispredaju to je veliko pitanje", kaže on. 

Istoričar Srđan Milošević smatra da se presudama dobija svojevrsna sudska verifikacija jednog istorijskog narativa koji neki nazivaju revizionistički. Međutim, Milošević kaže da društvu koje je uveliko zapalo u revizinizam nije potrebna presuda da bi se smatralo da je Kalabić heroj. 

"Isto važi za četnike uopšte, Mihailovića i Nedića, koji nije ništa manje rehabilitovan zato što u njegovom slučaju nema sudske odluke. Suštinski, mislim da su te stvari nažalost u našem društvu odavno rešene, ove odluke su samo jedan refleks tog procesa", zaključuje Milošević.