Najtužniji Ramazan u Libanu: "Hranu i piće pronalazimo u smeću"

Kadidža Krais u novčaniku ima tek 35 centi. Sutra možda neće imati ništa.

Četiri ulice dalje, Ahmad Čibli je bez novca. Iza njega, na mediteranskoj obali Bejruta, stoji Ferisov točak, nekada blještave boje koja je sada izbledela. 

Vreli je prolećni dan Ramazana kada muslimani apstiniraju od hrane i pića otprilike 15 sati dnevno. Tih 15 sati se smatraju vremenom duhovnog pročišćenja i razmišljanja.

Nažalost, za Kadidžu i Ahmada post je jednostavan podvig. Spremanje iftara, obroka koji se jede kada zađe sunce, nije.

"Ljudi više ne pomažu jedni drugima", kaže 22-godišnji Ahmad za CNN dok sedi na platformi u blizini malog ograđenog parka u naselju Ras Bejrut. "Na kraju smo se sveli na ovo", dodaje dok gestikuliše 11-godišnjem detetu koje je preturalo po smeću.

Obično bi se porodice Kadidže i Ahmada radovale domaćem iftaru od četiri jela dok bi napolju ulice bile okićene svetlima u boji koje proslave sveti mesec.

Ali, za mnoge u Libanu ovogodišnji Ramazan ima drugačiji ukus: onaj koji je zagorčala ekonomska kriza koja je počela krajem 2019, pretvarajući zemlju koja je nekada imala najveći BDP po stanovniku u arapskom svetu, u leglo nesigurnosti da li će imati za sledeći obrok.
Zbog finansijkog sloma, više od 50 odsto od skoro 70 odsto Libanaca živi ispod granice siromaštva, podaci su Svetske banke. Preko 1,5 miliona živi u ekstremnom siromaštvu.

Za stotine hiljada muslimanskih domaćinstava to znači da je iftar nemoguća misija. Ipak, mnogi od onih koji slede islamske propise o dobrotvornim prilozima tokom svetog meseca dodeljuju deo svoje hrane siromašnima, na šta se ove godine oslanjalo još više muslimana u Libanu.

Ta dobrotvorna pomoć jeste ono što izdražva Katidžinu petočlanu porodicu. Već dve nedelje im nije skuvala obrok oslanjajući se na ostatke koje joj daju komšije.

"Pre smo deci mogli da kupimo ulje, lekove, jogurt, meso, piletinu i mleko i da nam opet ostane nešto", kaže 42-godišnjakinja, poreklom iz južnog libanskog sela Kiam, a koja sada živi u Bejrutu.

Njene bademaste oči blistaju uprkos težini njene situacije. Stalno prisutan osmeh naglaša visoke jagodične kosti, ali otkriva nedostatak zuba.

"Sada jedva možemo da priuštimo bilo šta"

Za večerašnji iftar Kadidži su donirali tanjir pirinča, malo supe od sočiva, libansko jelo zasnovano na sočivu hurak osba'o i sendvič sa ćevapom koji su već prethodne noće Kadidža i njen suprug Ali načeli.

Odlučivši da doda povrće u jelovnik, ispraznila je Alijev novčanih u kojem se nalazilo 4.000 libanskih lira - što je ekvivalentno vrednosti od 35 američkih centi. 

"Ako se ne smejem, neću moći da preživim", rekla je i vratila se sa nešto manje od kilogram krompira.

Njen suprug Ali, tetoviran i sportski tip, radi kao vratar u oronuloj zgradi u blizini Američkog univerziteta u Bejrutu. Mesečno, pre krize zarađivao je oko 300 dolara - dovoljno da porodica može da se snađe. Kako je valuta počela da pada, njegova plata je već u 2020. iznosila 70 evra. Sada je tek 37 američkih dolara.

"Juče nisam mogla da nahranim bebu", rekla je Kadidža.

Njena petomesečna ćerkica Lames sedi na dečjoj stolici između Kadidžinih nogu. Spojila je nedelju dana na tikvicama, šargarepi i malo krompira, a mama se pretvara da su kašike pirea avioni koji jure u njena usta..

"Ipak je u redu. Više bih volela da se moja deca naviknu da nemaju hranu nego da je imaju. Pa, ko zna, možda će se u Libanu stvari popraviti. Verovatno ne dok smo mi živi.

Za samo godinu dana cena hrane porasla je i do 350 odsto, podaci su Američkog univerziteta u Bejrutu. Rast cena, kažu posmatrači, izgleda neumoljivo. 

Krizna opservatorija takođe izveštava da su samo tokom prve dve nedelje Ramazana ove godine troškovi tipičnog iftara za domaćinstvo od pet osoba - urme, supa od sočiva, salata od fatuša, pirinač sa piletinom i jogurtom - porasli za 23,4 odsto.

"Nekada ni komšije ne mogu da nam doniraju hranu, pa moramo da se zadovoljimo samo pomfritom za iftar. I dalje se zahvaljujemo bogu i na tome", nastavlja Kadidža.

"Jedemo i pijemo iz smeća"

Kadidža kaže da sebe smatra srećnicom. Ostali u Libanu ne mogu čak ni da računaju na pomoć komšija koju dobija njena porodica. Jedan od njih je i Ahmad Čibil, izbeglica iz Sirije koji, otkako mu je otac umro pre pet godina, pretura po kantama i prodaje sve vredno što nađe.

Pre ekonomske krize u Libanu prodavao je materijale koji se mogu reciklirati za otprilike 30 dolara dnevno. Bilo je dovoljno da plati kiriju za mali stan u siromašnom kvartu Bejruta i kupi namirnice za suprugu, majku i dvoje dece. Ali, sada njegovi prihodi jedva da pokrivaju kiriju. Da bi preživeo, mora da radi ono čega se najviše plašio - hrani svoju decom namirnicama iz kontejnera. 

"Bez ovog smeća, umrećemo od gladi", kaže on držeći se za ivice trulog kontejnera. "Zbog rasta cena, jedemo i pijemo iz smeća. Mnogo je ljudi poput mene. Radimo ovo samo da ne bismo prosili"

Novi pojam siromaštva u Libanu

profimedia

Dok se milioni ljudi u Libanu pridružuju reodvima siromašnih i ekstremno siromašnih, oni se ne bore samo sa ekonomskom nesigurnošću već i sa stidom. Ekonomska depresija se odvija uglavnom u tajnosti.

Neki koje su se, ne tako davno, smatrali srednjom klasom, sada krišom mole za novac od prolaznika koje su prepoznali iz teratane ili sa časova joge u svom starom životu pre krize.

Sredovečni muškarac u dobro istrošenoj beloj košulji iz kante za smeće izvlači sirove pileće grudi kojima je istekao rok trajanja. Kada mu prolaznik ponudi gotovinu, lice mu poprimi bolan izraz. 

"Ne, brate. Tražim samo hranu za mačke lutalice", kaže on.

Još jedan mladić, koji traži da ga ne imenuju pokazao je CNN-u kako pronalazi hranu u kontejneru ne bi li nahranio suprugu i mladu ćerku.

"Skinući spoljni sloj ovog smotuljka salate i uzeti srednji deo, očistititi ga i odneti kući", kaže dok prebira kroz vreću za smeće koju je upravo izbacio randik iz obližnje prodavnice povrća - "Ovaj limun je dobar. Uzeću ga"

Mladić je nekada radio kao konobar dok pandemija nije zaoštrila libansku ekonomsku krizu i zatvorila restoran u kojem je radio.

Nikad jadniji iftar

Ahmad podiže kutiju atajefa (bliskoistočne palačinke) ispod brda smeća. 

"Lepe su i čiste", kaže dok mu se na licu vidi mešavina sreće i samosažaljenja - "Ovo nam je obrok za večeras"

Njegov jedanaestogodišnji brat Ali gotovo je upao u kontejner u kojem prazni vreće za smeće i brzim pokretima prolazi kroz njih. Ponovo izlazi na površinu noseći dve napola pune boce Pepsija i ubacuje ih u kesu sa hranom koju je spakovao za svoje roditelje i dvoje mlađih braće i sestara. 

Kadidža se pomolila pre nego što je uzela prvu kašiku supe od sočiva. Napolju se upravo čuje poziv za molitvu prošaran zveckanjem pribora iz komšiluka.

Njen suprug Ali deluje mršavo i jede samo prženi krompir koji je Hadidža skuvala.

"Problem je u tome što mrzim da jedem bilo šta što nije skuvala moja supruga. A mi 15 dana nismo mogli da priuštimo namirnice"

Hatidža ga gurnu.

"Da, ali i pre toga nisam kuvala godinu dana. Uvek smo se borili s novcem. Pre ovog smo čak živeli u mnogo gorem stanu, ali nikada nismo imali problem da prehranimo decu"