Kakav bi osećaj bio upasti u crnu rupu i šta nauka do sada zna o njima

Film "Crna rupa: Rub svega što znamo" predstavlja rad Stivena Hokinga i drugih, u pokušaju da odgonetnu "misteriju veka". Hokingov glas i prepoznatljiv komjuterski sintizajzer čuju se na samom početku filma: "Crna rupa je čudnija od svega o čemu su pisci naučne fantastike sanjali. To je prostor u kojem je gravitacija tako jaka da ništa ne može da je izbegne. Jednom kada se nađete tu, nema povratka".

Dakle, kakav bi osećaj bio upasti u crnu rupu?

"Pa, u trenutku kada kročite u prostor, nećete osetiti ništa - neće biti ništa dramatično. Ali, neizbežno je da će vas povući u centar. Nema povratka. Sve što upadne u crnu rupu, nastavlja da pada... Nema odupiranja kada počne pad i stvari se neće završiti dobro", navodi autor filma Piter Galison, suosnivač Inicijative Crna rupa na Univerzitetu Harvard u razgovoru za Gardijan.

On objašnjava da fizičari imaju jedno objašnjenje koje zovu "špagetifikacija", jer ukoliko ukoliko prvo upadnu stopala, ona bi vas više vukla prema centru, nego prema glavi, a vaše strane će vas gurati ka sredini, tako da bi vas ovaj proces izdužio i suzio.

"Dugoročno gledano, to nije dobro za preživljavanje".

Šta se o crnim rupama zna?

Crne rupe veličine grada nastaju kada određenim zvezdama ponestane energije da bi sagorele i srušile se pod silom sopstvene gravitacije. Supermasivne crne rupe - milion ili milijardu puta veće od Sunca - nalaze se u središtu gotovo svake galaksije, uključujući i našu, Mlečni put. S obzirom na to da u univerzumu postoji 100 milijardi galaksija, verovatno postoji i 100 milijardi supermasivnih crnih rupa.

One opčinjuju astrofizičare, matematičare i filizofe, a metafora su za umetnike. Ipak, televizija je nezavidni slikoviti medij, pa je Galison - profesor istorije nauke i fizike na Univerzitetu Harvard - imao jedan nezavidan zadatak, praveći film o "nečemu što teži da bude nevidljivo", kako je rekao jedan od njegovih sagovornika u filmu.

"Mislim da me jako privlače teme o nevidljivim stvarima", rekao je vrlo veselo, napominjući da njegovi raniji filmovi govore i o tajnama nacionalne bezbednosti i potrebi uništavanja nukelarnog otpada.

"Crne rupe su najteže vidljivi objekti u univerzumu, zato što ne reflektuju svetlost, niti je emituju. Jedna koju posmatramo je 55 miliona svetlosnih godina daleko, to je recimo kao kada biste pokušali da pročitate datum na novčiću u Londonu iz Njujorka. Ali prva dobra vest u tom naporu da ih vidimo, je da ta crna rupa nagomilava gasovi i materije, stvari koje lete unaokolo, koje se onda zagrevaju u tom vrtlogu na temperaturi od oko 10 milijardi stepeni, a to onda sija. Tako da ono što vidite je neka vrsta senke crne rupe i tokom posmatranja tog sjajnog prstena oko nje, možemo da shvatimo dosta o njenoj veličini i drugim osobinama. Koristimo vidljive stvari koje su blizu crne rupe kako bismo zaključili nešto o njoj", kaže Galison.

Crna rupa u srcu galaksije, poznata kao Mejser 87 je toliko daleko da bi, u idealnom slučaju, za njenu vidljivost bio potreban teleskop veličine Zemlje. S obzirom da je to praktično nije moguće, sledeća najbolja stvar je projekat "Ivent Horizon Teleskop" - "udruživanje" teleskopa, koji čini niz od osam radio-opservatorija na šest planina na četiri kontinenta, delujući zajedno poput delića jednog ogledala.

Uloženi napori proizveli su spektakularne rezultate pre dve godine, kada je napravljena prva ikada fotografija crne rupe. Objavljena je na naslovnim stranama širom sveta, a sada se, odštampana u velikom formatu, nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.

Galison, koji je i član "Ivent Horizon Teleskop" tima, podseća:  Ta vest je odjeknula jer je izgledala kao da je promenila vezu nas sa svetom. Čak i kada znate za crne rupe - iz jednačina ili iz indirektnijih zapažanja - stvarno pogledati u to i reći "Ovo je crna rupa", mislim da je to mnogo uzbudljivije i za ljude koji gledaju i za naučnike.

Takođe dodaje: Naučnici se nisu odvojili od širih kulturoloških i filozofskih značenja. Godinama smo viđali simulacije ovih stvari, ali nije bila stvar u tome što nismo imali pojma kako bi mogla da izgleda, ali gledati u crnu rupu je nešt sasvim drugačije.

"Jedna koleginica rekla je da se uplašila nakon gledanja, a drugi kolega je rekao da je da je fotografija na mobilnom telefonu bila zadivljujuća, da se gleda satima - samo da se šeta i "zuri"u ovu sliku. Tako da, mislim da postoji nešto upečatljivo u vezi sa fotografijom, izvan njenih tehničkih dostignuća".

Najinteresantnije pitanje u modernoj fizici

EPA/Andreu Dalmau

Galisonov film prati grupu fizičara teoretičara - Sašu Hako, Malkolma Perija, Endrjua Stomingera i Stivena Hokinga - koji rade na problemu poznatom kao "informativni paradoks". Strominger opisuje kako on razmišlja o paradoksu 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, čak i kada pere zube i kada sanja.

"To je najinteresantnije postavljeno pitanje u modernoj fizici. Interesantno je da sam bio spreman da ceo svoj život posvetim tome", rekao je on.

Pa, šta je to? To nas vraća nazad na rad Hokinga iz 1974, kada se mislio da crne rupa ima samo dve dimenzije - koliko je velika i koliko jako se vrti. Niko nije mogao da govori o nastajanju.

Ono što je Hoking shvatio je da je to u kontradikciji sa nečim suštinskim, u šta su fizičari verovali, a to je da, ako znate stanje sveta u datom trenutku, možete da shvatite kako je bilo u prošlosti. Ako biste znali šta je u sadašnjosti, mogli biste predvideti budućnost.

"Crna rupa prkosi tome. Ne možete da reći da li su napravljene od zvezda, od klavira ili od žirafa. Ne možete ništa da kažete o tome kako je nastala. Tako da one prkose našim zaključcima, čak i principu - što je bila prošlost, i to zaista smeta fizičarima. Oni vole da gledaju u bilijarski sto sa kuglama u pokretu: govore nam koliko su kugle brze i gde su sada, gde su bile i gde će ići", nastavlja on.

Crne rupe se ne ponašaju tako. Dakle, paradoks gubitka informacija je to da smo izgubili informacije o tome kako su one nastale i čini se da to krši ciljeve fizike nekoliko stotina godina, bar od Njutna. Da se neke stvari znaju, sada biste mogli da kažete kako su stvari izgledale i kako će izgledati.

O čemu još govori film?

Film prikazuje Hokinga i saradnike udubljene u priču o paradoksu, predviđajući da polja oko crne rupe imaju dovoljno kapaciteta da sakupljaju informacije, tako da one nisu izgubljene, stvarajući neku vrstu zapisa o tome šta je u nju ušlo.

Galison je tako napravio dragocen zapis o Hokingu, koji je preminuo 2018. u 76. godini, kada je bio u intelektualnom letu.

"Želeo sam da prikažem Hokinov rad, ne samo Hokinga koji je pravo "delfska proročanstva" o svetu, već Hokinga koji radi ono što je on zaista radio, njegov naučni rad. Mislim da će to ljudima biti zaista zanimljivo da vide", kaže Galison.

Njegovo poštovanje i naklonost prema Hokingu neprestano su rasli.

„Ostao je u tako dobrom humoričnom odnosu i radoznalosti prema svetu. Bila je zabava u Kembridžu i on je došao na zabavu. Posetio me je ovde u Bostonu, otišao na večeru i uživao u tome. Želeo je da putuje brodom. Voleo je život i smatro sam da je to sjajno i sve više sam mu se divio", priča autor filma.

Ovaj film takođe suptilno ide protiv herojskog mita o genijima individualcima. U praksi, nauka je kao sport.

"Svi veliki problemi, koje sada poznajemo, koji nisu samo astronomski, kao na primer klimatske promene ili pandemija, iziskuju zajedničke napore, a ne samo umnožavanje iste sorte ljudi milion puta. Želeo sam da prikažem koliko centralizovana, vidalna i produktivna saradnja može biti, bilo da je ona mala, teorijska, ili mnogo veća, na nivou posmatranja i kako zajedništvo omogućava otkrivanje novih stvari", ističe Galison.