Uživanje u čorbi od jezika papagaja iz ležećeg položaja: Kako su izgledale gozbe drevnih Rimljana

Vreme praznika oduvek se poistovećuje sa uživanjem u hrani, piću, druženju i muzici, ali reputacija najvećih hedonista u istoriji s pravom pripada starim Rimljanima.

Da su umeli da uživaju u životu svedoče bezbrojne freske i mozaici iz Pompeje, ali i mnogobrojnih rimskih vila koje prkose zubu vremena. Mnoge od njih prikazuju pripadnike viših slojeva društva, koji su se odavali raskošnim celonoćnim zabavama i na njima se razmetali svojim statusom na način koji bi posramio čak i najrasipnije bogataše današnjice.

Uživali su i u slanim i u slatkim specijalitetima - raznovrsnim testeninama, mesu divljači, sirovim ostrigama i jastozima, kao i raznovrsnim slatkišima.

Voleli su i egzotične sastojke, od kojih je većina u najmanju ruku odbojna savremenim ljudima, a postoje svedočanstva da je jedan naročito neštedljiv domaćin pripremao svojim gostima čorbu od jezika papagaja. 

Poseban delikates bili su pečeni i punjeni puhovi, koji su čak bili uzgajani i tovljeni specijalno za veće zabave.

Neke od "najluđih" recepata za praznična jela prikupio je Đorđo Franketi, istoričar specijalizovan za hranu u drevnom Rimu, kojeje sa "arheo-kuvaricom" Kristinom Konte objavio u knjizi "Večera sa drevnim Rimljanima". 

Među njima je i "Salsum sine salso", koji je osmislio čuveni rimski gurman Marko Gavije Apicije. Reč je o jednoj vrsti paštete od goveđe jetre, kojom se punila pržena riba. Ideja je bila da gosti dobiju celu ribu, sa glavom i repom, ali da ih unutra dočeka gurmansko iznenađenje.

Praznično podešavanje telesnih funkcija

Gozbe su trajale satima, a valjalo je probati gomile različitih jela, pa su Rimljani bili primorani da smišljaju načine da sebi olakšaju prejedanje. 

Sitio Arqueológico de Pompeya vía AP, ho

Franketi je svojevremeno za CNN ispričao da su često jeli ležeći, a da se smatralo sasvim normalnim da povraćaju između obroka. 

Ukoliko bi imali poteškoće da izazovu nagon za povraćanjem, koristili su pero, kojim bi sebi zagolicali grlo. Nered koji bi ostavili iza sebe čistili su robovi.

Ovakvi običaji opisani su i u knjizi Gaja Petronija Arbitera "Satirikon", koja opisuje rimsko društvo sredinom prvog veka nove ere, kroz lik bogataša Trimalhiona. 

Jedenje ležeći bilo je omogućeno samo muškarcima, budući da su žene ili jele za drugim stolom ili sedele pored muževa, dok su oni uživali u svom obroku.

Sujeverje za trpezom

Rimljani su takođe bili vrlo sujeverni. Sve što bi palo sa stola tokom jela, pripadalo je zagrobnom svetu i izbegavali su da dodiruju tu hranu u strahu od osvete mrtvih. 

Takođe su verovali i da je prosipanje soli loš predznak, a svaki petao koji bi zakukurikao u neko neobično doba dana, u najkraćem mogućem roku bi završio na trpezi. 

profimedia

Na gozbama se neretko razgovaralo i o smrti, kako bi se zajedno podsetili na prolaznost života i važnost uživanja u svakom trenutku. Običaj je bio i da se mrtvi simbolično pozovu za trpezu, kao i da se specijalno za njih odvoje tanjiri prepuni raznih đakonija. Pribor za jedenje takođe je često bio obeležen simbolima smrti - lobanjama. 

Velike gozbe završavale su se krajnjom neumerenošću u alkoholu, najčešće vinu, sa različitim primesama. Najčešće mu se dodavala voda, a ponekad čak i katran. 

Koliko su Rimljani preterivali u praznovanju svedoči i primer hedoniste Apicija, koji je navodno izvršio samoubistvo, očajan zbog toga što je potpuno bankrotirao zbog previše raskošnih banketa. Iza sebe je, međutim, ostavio gastronomsko nasleđe, uključujući njegovu čuvenu "Apicijevu pitu" napravljenu od mešavine ribe i mesa.